Žrtva nasilja uvek treba da bude na prvom mestu, a ne nasilnik

Seksualni napadi su u isto vreme i rasprostranjeni i jedinstveni zločini. Ovakav čin telesnog napada je napad na ljudsko dostojanstvo i predstavlja negiranje bilo kakvog koncepta jednakosti žena. Veoma je izazovan za krivično gonjenje, a posebni izazovi nastaju nakon odsluženja zatvorske kazne i izlaska silovatelja na slobodu.

U poslednjih nekoliko dana u medijima i na društvenim mrežama širi se strah i panika povodom silovatelja Igora Miloševića, koji je nakon 15 godina provedenih u zatvoru zbog višestrukih zločina (od pokušaja ubistava do silovanja) pušten na slobodu. Odbio je ponudu Ministarstva pravde da se javlja Centru za socijalni rad i Upravi za izvršenje krivičnih sankcija da bi mu olakšali resocijalizaciju.

Istovremeno se internetom širi masovna panika o njegovom kretanju glavnim gradom.

U razgovoru sa svojim prijateljicama i koleginicama diskutovala smo o tome šta je potrebno da kupimo da bismo se zaštitile od potencijalnog napada. Neke su pominjale suzavac, biber sprej, druge električne omamljivače, dok su treće govorile da će izlaziti napolje samo u pratnji svojih pasa čuvara...

Strah je krenuo da obuzima žene. Ne osećaju se bezbedno. Gledaju i prate kakav paničan sadržaj mediji i društvene mreže dele, što ih gura u vrstu paranoje. Nemojte me shvatiti pogrešno, daleko od toga da ne treba uopšte da obratimo pažnju na to da seksualni predator sada slobodno hoda ulicama glavnog grada. Ali da li svako od nas pojedinačno treba da razmišlja o tome kako da se zaštiti?

Činjenica je samo da je sve ovo zapravo iluzija o sopstvenoj bezbednosti. Po svoj zdravoj logici, ne bi trebalo u toj meri strahovati od jedne individue, zar ne? Koliko li je takvih ili sličnih individua pušteno na slobodu u proteklih godina, a da javnost uopšte nije bila ni upoznata sa tom činjenicom? Sigurno mnogo. Samo oko njih se nije širila ovolika javna panika. Imali smo osećaj da smo zaštićeni. Šta se to desilo, pa je društvenim mrežama nastao ovoliki haos i panika?

Strah blokira. Strah može da stvori novo nasilje. Strah stvara paniku.

Širenje svesti pomaže. Razgovori o ovako kritičnim i opasnim temama pomaže. 

Pravilno obavljanje dužnosti državnih institucija pomaže. 

Širenje straha i panike - ne pomaže.

Treba se uzdati na institucije. Od njih je potrebno zahtevati odgovore, kao i kakav je plan resocijalizacije indvidua tek puštenih iz zatvora. Ne možemo (i ne smemo) očekivati od građana, a naročito od žena da svoju fizičku bezbednost preuzimaju u svoje ruke. Takođe, ne treba davati na značaju bilo kome ko pokušava da napravi sezacionalizam od situacija poput ove, jer se akcenat ponovo stavlja na pogrešnu stranu.

Žrtva prvo, ne nasilnik

Kao društvo moramo biti svesniji činjenice da žrtve ovakvog nasilja uvek treba da budu na prvom mestu, a ne nasilnik. Uvek ih treba zaštititi i podržati maksimalno koliko je to u našoj mogućnosti. Dati im prostora da se izraze, podele svoje traume sa nadležnim institucijama, kao i da ih ne osuđujemo.

Neophodno čuti žene kada progovore o nasilju

Trebalo bi podrobnije da slušamo žene kada progovore, i to sa maksimalnom ozbiljnošću, a ne sa rezervom.

Ne treba nasilnicima davati opravdanja zbog čega su postali takvi, već zahtevati zakonski policijski i sudski postupak. Takođe, dežurne mentalne ustanove trebalo bi da se pozabave pitanjem duboko ukorenjenih trauma (koje najčešće dolaze iz ranog detinjstva) zbog kojih individua čini zločine u kasnijem dobu svog  života. Potrebno je postaviti takva pitanja, kako bi se ubuduće prepoznale traume mladih osoba i eventualno sprečila tragedija.

Konstantna medijska izloženost o kretanjima počinioca zločina, kao i senzacionalistički pristup moglo bi biti retraumatizirajuće za žrtve zločina koje pate od posttraumatskog stresnog poremećaja, koji je specifičan za seksualni napad. Kao i sve osobe koje su doživele isti ili sličan zločin , konstantna izloženost jednog zločinca medijima i društvenim mrežama može da izazove dodatni strah, paniku i zatvaranje u sopstvene kuće, ograničenost kretanja i ostalo.

Stavlja se fokus na počinioca zločina, a ne na žrtve kojima je potrebna dodatna podrška i podstrek. Stvara se kolektivna, društvena paranoja, u kojoj se od osoba ženskog pola na indirektan način očekuje da mere zaštite preuzmu u svoje ruke, što je doslovno nemoguće i nepoželjno. Stvara se panika u jednom društvu, u kome se najviše žene osećaju bespomoćne.

Uvek je važno da osobe koje su preživele bilo kakav vid nasilja shvate da nisu same u doživljaju retraumatizacije, da mnogi drugi prolaze kroz nešto slično i da postoje ljudi koji ih razumeju i žele da pomognu. One ne treba dodatno da se osete ugroženim slobodnim kretanjem onih koji su ih već jendom ugrozili. Ni one niti bilo koji član društva. 

(Ona.rs)

Pošaljite nam Vaše snimke, fotografije i priče na broj telefona +381 64 8939257 (WhatsApp / Viber / Telegram).

Povezane vesti

Ona.rs zadržava sva prava nad sadržajem. Za preuzimanje sadržaja pogledajte uputstva na stranici Uslovi korišćenja.