Nadežda Petrović je izvojevala slobodu žena: Odbila je veridbu, posvetila se umetnosti i borbi za prava

Nadežda Petrović je ženama u amanet ostavila mogućnost da mogu slobodno da biraju kako će njihov život izgledati.

Bila je i ostala najpoznatija srpska slikarka, ali i dobrotvorka, žustra govornica, novinarka, fotoreporterka, bolničarka i heroina Prvog svetskog rata.

Bila je prva žena ratni fotograf i to u vreme kada većina žena u Srbiji nije imala ni osnovno obrazovanje. Nadežda je tada putovala je po Evropi i sticala prestižno evropsko obrazovanje.

Priređivala je izložbe i umetničke kolonije, pisala kritike, držala govore na patriotskim zborovima, spajala ljude i ratovala.

Lična sloboda

U svakom smislu je bila žena ispred svog vremena, te je 1898. godine raskinula veridbu sa sudskim oficirom zbog uslova koji joj nikako nisu odgovarali - njegova majka je tražila preveliki miraz. To saznajemo iz pisma koje je uputila svojoj majci.

- O mojoj udaji nema govora više, ja hoću da sam slikar a ne žena, žena ima dosta. Ako mi zaista želiš sreću, onda ćeš i ti od mene očekivati samo da budem slikar, a ne udavača.

Naišla je na podršku i razumevanje porodice, a nakon ovoga se potpuno posvetila umetnosti i nikada više nije poželela da se uda. Istoričarka Ana Stolić je objasnila kako se ovaj postupak u to vreme smatrao skandaloznim, ali da, kada se na to osvrnemo dana, može tumačiti kao osvajanje slobode.

- Ličnu slobodu je gradila kroz stvaralaštvo, ali i kroz patriotsku stranu društvenog angažmana - navodi Stolić, a tome svedoče i sve naredne Nadeždine borbe, a posebno učešće u osnivanju i vođenju Kola srpskih sestara. Među osnivačima društva ističu se Mejbel Grujić supruga Slavka J. Grujića, Blanš Vesnić supruga Milenka Vesnića, a nakon Majskog prevrata u Srbiji (1903) društvo vode Nadežda Petrović, Delfa Ivanić, Draga Ljočić, Anđelija Stančić, Branislav Nušić i Ivan Ivanić.

Osnovala je i Ligu za nacionalna prava potlačenih žena - "Odbor Srpkinja". Radila je kao nastavnica crtanja. Pisala je molbe ministru prosvete pokušavajući da poboljša svoj službeni status. Pismo svedoči njenoj borbi za rodnu ravnopravnost u radu.

- Od 1. septembra 1893. postavljena sam na osnovu svojih kvalifikacija za nastavnicu crtanja Više ženske škole sa platom 1.000 dinara, a 8. januara 1894. sa platom od 1.500 dinara. S ovom platom služim već 16 godina, ne dobijajući povišicu iako je Ukazom Njegovog veličanstva kralja od 29. juna 1905. g. Viša ženska škola podignuta na stupanj srednje škole - Žensku gimnaziju sa četiri viša gimnazijska razreda, na kojoj sam od toga doba radila savesno i ispravno po programu muške gimnazije. Kako je ukazom od 29. juna 1905. godine Ženska gimnazija otvorena na osnovu zakona o srednjim školama, a od septembra ove godine i odvojena, te mi je čast zamoliti Gospodina ministra da me izvoli na osnovu člana 64. zakona o Srednjim školama, po kome kao kvalifikovani nastavnik veština imam ispunjene sve uslove (učiteljski ispit, stručni ispit, privatnu akademiju umetnosti u Mnihenu i 16 godina službe bez povišice i prava na penziju), da me po istome zakonu, a po članu 75 zakona o Srednjim školama postavi za učitelja crtanja prve klase sa platom od 2.500 dinara godišnje, utoliko pre što za ovo ne postoje zakonske nemogućnosti i što moje kolege u muškim Srednjim školama koji imaju iste kvalifikacije, ili čak i sa manje kvalifikacija i manjim brojem godina službe, imaju veće plate.

Godna 1908. donela je velike demonstracije u Beogradu. Nadežda Petrović prekida nastavu u školi i sa učenicima kreće na demonstracije. Kada se pojavila na balkonu Narodnog pozorišta, pozdravljena je ovacijama naroda i tada dobija nadimak "Jugoslovenska Nada". Neprekidno je pozivala narod na borbu protiv tiranije austrijskog cara i na slobodu.

U želji za pomaganjem i borbom ugasio se i njen život

Nadeždino srce je bilo puno rodoljublja, pa ne čudi da se zbog ljubavi prema domovini priključila srpskoj vojsci u Prvom svetskom ratu kao bolničarka. Bitka kod Mačkovog Kamena na nju je ostavila snažan utisak i bila je jako pogođena svim dešavanjima.

- Ranjenika kao što rekoh, imali smo na 4000 i ja mišljah poludeću od jada i čuda. Imala sam krizu nervnu tako da kada su nam bili doneli 20 oficira teško ranjenih i ja ih smestila u velikom šatoru, bejah skamenjena - pisala je slikarka svojoj porodici septembra 1914. godine.

U istom pismu Nadežda prepričava i događaj kog smatra najtežim trenutkom u životu.

- Кada otpočeh da ih pojim čajem, njihov jauk razdrobi mi srce pa padoh kraj jednog od njih na kolena sa čašom čaja u čežnji da ga pojim, ne mogući da se savladam, otpočela sam očajno plakati, tako da su me siromasi oni sami tešili, a jedan od njih milujući me rukom po rukavu, sam se gušio u suzama govoreći mi: „Hrabro, gospođice Nadežda, daće Bog, istrajaćemo, pobedićemo, osvetiće nas oni koji tamo ostadoše”.

Srbija je izvojevala pobedu na kraju rata, ali sa velikim gubicima. I život Nadežde Petrović se tada ugasio, umrla je 3. aprila 1915. godine od pegavog tifusa kojim se zarazila u valjevskoj bolnici dok je pružala negu bolesnicima.

(Ona.rs)

Pošaljite nam Vaše snimke, fotografije i priče na broj telefona +381 64 8939257 (WhatsApp / Viber / Telegram).

Povezane vesti

Ona.rs zadržava sva prava nad sadržajem. Za preuzimanje sadržaja pogledajte uputstva na stranici Uslovi korišćenja.