Natalija Obrenović: Lepi lik koji krije život "najtužnije evropske kraljice"

Natalija Obrenović (Firenca, 14. maj 1859 — Pariz, 8. maj 1941), kneginja i kraljica Srbije, rođena je kao Natalija Keško, od oca pukovnika Petra Keška, i majke princeza Pulherija Sturdza od Moldavije. Tuga ju je pratila od ranih dana.

Kao šestogodišnjakinji joj je umro otac, a majka, krhkog zdravlja, provodila je dane po evropskim banjama, zbog čega o Nataliji, dvema sestrama i bratu brinu rođaci i guvernante. Majku je izgubila sa 15 godina.

Za srpskog kneza Milana Obrenovića, svog potonjeg supruga, i jednog od markantnijih ljudi Srbije tog doba, čula je kada joj je bilo 12 godina, nakon posete Milanove bake njenoj porodici.

- Jednoga dana gospođa Katardži mi dade sliku svoga unuka, kneza Milana. Da li pred tim lepim likom, ili zbog nelagodnosti što sam dobila sliku jednog mladića, to ne bih znala reći, tek, pocrvenela sam do ušiju i vrlo sam se zbunila. Otad je ta slika ostala stalno u mojoj sobi, pa kad su mi pomenuli udaju za tog mladića, stvar mi se učinila manje čudna no što bi bila da nikad nisam čula za njega... - beleži Ljiljana Čubrić u "Spomenaru: Znamenite žene srpske".

- Tri puta sam se videla sa knezom Milanom; nalazila sam da je lep momak, mada mi se njegov glas nije dopao, ali ta pojedinost me nije zaustavila i kad je zatražio moju ruku, pristala sam sva srećna, osećajući da sam spremna da mu dam i srce i dušu! Sanjala sam čaroban san i bila sam vrlo zaljubljena u svog verenika. Viđali smo se samo deset dana, jer je morao da se vrati u svoju državu, a ja sam krenula u Pariz da kupujem spremu - opisuje knjiga "Ruža i trnje" (priredile Ljubinka Trgovčević, Svetlana Tomić, Ivana Hadži-Popović).

Kada su se venčali, 5. oktobra 1875. godine, Natalija je imala 16 godina. Sam dan venčanja pratila su predskazanja, za koja se smatralo da nikako nisu dobra.

Naime, svečana povorka krenula je po sunčanom, vedrom danu, a nakon ceremonije venčanja, mladence su po izlazu iz Saborne crkve dočekali crni oblaci i grmljavina. Beli konji nisu hteli da se pomere s mesta deset minuta, a potom su krenuli takvom silinom da su zamalo prevrnuli kočije. Bilo je to dovoljno da prisutni prošapuću da brak neće biti srećan, beleži "Spomenar".

Simbolično ili ne, ali brak je postajao sve manje srećan. Prvi znaci zaljubljenosti sve su više prerastali u mržnju. Isti izvor navodi da je jedan od prvih sukoba među supružnicima bio povodom izbora imena prvog sina, Aleksandra. Otac je hteo da se sin zove po dedi, rodonačelniku, Milošu Velikom, majka rusofil želela je da bude po Aleksandru, ruskom caru, kako je i bilo. Takvu tradiciju pratilo je i nadevaanje imena drugom, ranopreminulom sinu Sergeju.

Upravo su i političke razlike - njena naklonjenost Rusiji, njegova Austriji učinile da postanu jedno drugomi politički neprijatelji. Svemu tome doprinela su i kneževa neskrivena neverstva, pa i u diplomatskim krugovima. 

Posle mnogih nemira, Natalija biva proterana iz Srbije, Aleksandar otet i vraćen u zemlju. Potom je izdejstvovala povratak u Srbiju, živeći u kući svoje bivše dvorke dame.

Događaj "Šesti maj" svedoči o njenom prinudnom napuštanju zemlje, kada su njene pristalice na Kalemegdanu preprečile put kolima i vratile krajicu kući, što je izazvalo ulične nemire. Tokom noći stražari su je proveli do železničke stanice i spremili za prinudni put, o čemu su pisali svetski mediji.

Dalji životni period obeležen joj je protivljenjem da Draga Mašin, dvanaest godina starija od njenog sina, postane deo njegovog života. I dok se ranije vraćala u Srbiju da vidi sina, samo kada Milan nije bio u zemlji, godine 1897. zauvek napušta Srbiju, u kojoj je proživela tri rata. Briše i verske spone sa Srbijom i 1902. godine prima katoličanstvo. Nije prisustvovala ni opelu održanom posle ubistva sina, kralja Aleksandra 1903. godine.

Tokom Velikog rata učestvovala je u akcijama prikupljanaj pomoći srpsom narodu. Imovinu u Srbiji ostavila je Beogradskom univerzitetu. Pomagala je ženska društva i pokret za emancipaciju žena u Srbiji, bila pokrovitelj čuvene Više ženske škole u Beogradu, mecena mnogih umetnika, slikara i pisaca.

Za razliku od cveta koji joj je posvećen, Natalijina ramonda (lat. Ramonda nathaliae; kolačić ili cvet feniks), koji i osušen može da oživi kada se zalije, ova vladarka nije mogla da se odupre nedaćama koje su joj u životu stizale jedna za drugom. Ipak, svakog 11. novembra , na Dan primirja u Prvom svetskom ratu, Srbi nose na reveru nose Natalijinu Ramondu,  endemsku biljku centralnog Balkana koju je u okolini Niša otkrio doktor Sava Petrović, dvorski lekar kralja Milana Obrenovća, a sa Josifom Pančićem je opisaoi dao joj ime po kraljici Nataliji.

Daleko od javnosti, Natalija Obrenović je provela poslednje dane, sahranjena je u Parizu 5. maja 1941. godine. Njeni memoari se čuvaju u Vatikanu i nisu još uvek objavljeni.

(Ona.rs)

Pošaljite nam Vaše snimke, fotografije i priče na broj telefona +381 64 8939257 (WhatsApp / Viber / Telegram).

Povezane vesti

Ona.rs zadržava sva prava nad sadržajem. Za preuzimanje sadržaja pogledajte uputstva na stranici Uslovi korišćenja.