Ona je pobedila retku bolest: Ja sam Marija Stanković, nisam "natkreker sindrom", on je samo bio deo života

Marija Stanković je šest godina živela sa bolovima u stomaku, da bi se jednog dana u oktobru 2022. probudila bez ikakvih tegoba - u bolnici gde joj "sunce najlepše sija, gde joj kiša najlepše pada, gde su joj slatkiši najslađi, a kafa najlepša". Gde su ljudi koji su joj podarili život bez tegoba postali njeni uzori i dali joj joj primer kako da i sama postupa, kada jednoga dana bude obukla beli mantil i počela da se brine o zdravlju svojih pacijenata.

Ona je student druge godine Medicinskog fakulteta u Nišu. Sa svakodnevnim bolovima se bori od 2016. godine, što je nije sprečilo da završi srednju školu sa odličnim uspehom, spremi prijemni, upiše fakultet o kom je sanjala, pohađa nastavu i praksu i ređa odlične ocene. Sve to vreme, a da toga nije ni bila svesna, Marija je imala "natkreker sindrom (nutcracker syndrome), retku bolest od koje je, prema poznatim podacima, u Srbiji bolovala samo ona.

Na skeneru, 2018. godine, utvrđeno je da ima natkreker sindrom - circumaortica (najređi oblik) i sindrom gornje mezenterične arterije.

Bubreg, jetra, holangitis

Postavljanju prave dijagnoze je prethodilo mnogo pogrešnih. Mnogo poseta različitim lekarima i specijalistima. Mnogo dana koje je provodila krijući svoje stanje čak i od najbližih. Ali i dana kada je znala da završi sa školom, ode da primi terapiju, a potom se posveti jednoj od mnogobrojnih vanškolskih aktivnosti u okviru organizacija u kojima je volontirala i za čiji je napredak i funkcionisanje bila odgovorna.

- Prvi bolovi su se javili 2016. godine i tada su prvo sumnjali na upalu slepog creva, na nešto benigno. Primljena sam hitno, operisana, a dva meseca nakon operacije su se bolovi vratili - kaže Marija.

U to vreme krenula je u srednju školu, a teskobe su pripisali stresu zbog novih okolnosti, obaveza i okruženja.

- Ne znam odakle mi tolika memorija da neke preglede pamtim do detalja. Pregled kod nefrologa, doktorka na dečijoj internoj klinici u Nišu, ultrazvuk, gleda bubreg i kaže da je sve uredno. Krvni sudovi bubrega uredni. Nema tromba, nema nikakvog zastoja u bubregu, ima samo malo peska. Nakon toga me šalju kod gastroenterologa, jer možda je želudac. Niko ne kaže da jeste želudac, nego možda. Ili je možda žučna kesa koja hoće refleksno da boli sa leve strane. Onda me upućuju kod gastroenterologa, dobijam dijagnozu bilijarne diskinezije. Ja 6. jula 2017. godine operišem žučnu kesu - započinje Marija o svemu što je prethodilo konačnoj dijagnozi.

Posle operacije, najviše po izazu lica, a naposletku i po sumnjama lekara, Marija postaje svesna da žučna kesa nije bila pravi problem. Nakon operacije ona se oseća dobro, nema bolove. U tom trenutku ona leži i miruje zbog velikog reza, jede laganu hranu, međutim u oktobru, na ekskurziji se javljaju ponovo intenzivni bolovi koji su menjali svoju lokalizaciju.

Usledili su pregledi kod gastroenterologa, gastroskopija, ultrazvuk, magnetna rezonanca, išla je čak i kod neurologa i sve je bilo uredno. Ona je radila ponovo magnetnu rezonancu 2018. godine, gde se videlo proširenje leve bubrežne arterije i primarni sklerozirajući holangitis.

- To je upala žučnih kanala, koja po nekoj statistici i proceni lekara za pet godina dovodi do ciroze jetre i holangiokarcinoma i uglavnom se leči transplantacijom jetre - kaže Marija.

Tada polako počinje i priprema za transplantaciju jetre, a ubeđena da će se to jednog dana zaista i desiti, ona se upoznaje sa ljudima koji su kroz sve to prošli. Jedna od njih je i Lidija Stojanović. Marija se sa svima koji žive sa transplantiranim organom čula kako bi razgovala i razmenjivala utiske o svojim tegobama, ali  ni u jednoj od njihovih priča ne pronalazi ni deo svojih simptoma. Svi su imali pokazateljie i u krvi, a ona nikada, što je zapravo jedna od primarnih indikacija.

Mora da je sve to neka greška

Marijine sumnje su se ispostavile kao istinite, rezultati magnetne rezonance su bili protumačeni pogrešno. Isključen i holangitis, ali ni dve godine kasnije niko ne uspeva da uspostavi tačnu dijagnozu. Međutim, na dečijoj nefrologiji, kada je je urađen CT, konačno je uspostavljena dijagnoza natkreker sindroma.

- To je posledica kompresije leve bubrežne vene od strane arterije mezenterike superior i aorte. Priklještena mi je bila leva bubrežna vena. Najređi oblik, koji sam imala i ja, jeste kada se ta vena podeli na dve vene, pa su te obe vene priklještene na oba mesta. Imala sam prsten oko aorte - objašnjava Marija.

Dijagnoza je postavljena, ali lekare i dalje iz nekog razloga plaši jetra. To ih više plaši nego otkrivena retka bolest i naređuju biopsiju jetre. Za natkreker govore da su o tome samo čitali u knjigama. Ponovo se jetra ispituje, Mariju šalju i na pasažu creva, tu se uočava da joj je ugao između aorte i arterije sužen i da ima sindrom gornje mezenterične arterije, a to je priklještenje duodenuma, na istom mestu gde joj je priklještena i vena. Govore joj da se javi gastroenterologu, od koga dobija osnovnu terapiju protiv bolova, a koji joj takođe govori da postoje neobjašnjivi bolovi u stomaku i da u neku ruku to mora i da prihvati.

- Ja imam bolove. Ja sam stalno pod jakim lekovima. Onda dolazi korona. Sve staje. Ja se tada plašim i da prijavim svojim roditeljima da me to mnogo boli. Upisujem fakultet, završavam prvu godinu.

Vođena time da pomogne sebi, ali i drugima, koji prolaze kroz istu muku na putu do dijagnoze, Marija postaje student medicine. Odlazi na predavanja, sprema ispite, pije lekove, volontira, organizuje kongrese, ne dozvoljava da ljudi vide da ona ima bilo kakav problem. Ne bavi se svojom dijagnozom. Živi sa činjenicom da ima retku bolest. Preživljava iz dana u dan.

Na nagovor svoje prijateljice Tamare, koja je odgovorna za prevođenje lekarske dokumentacije i slanje uputa za lečenje pacijenata u inostranstvu, a sa kojom je i Marija blisko sarađivala na volonterskoj bazi, ona konačno piše i prevodi uput za sebe i šalje bolnici u Istanbulu. Nakon 48 sati stiže i odgovor koji potvrđuje da je u pitanju natkreker i tu konačno počinje priča o daljem lečenju i svemu što će biti neophodno.

- Ja nisam shvatala svoju dijagnozu ozbiljno. Ja se nisam pazila, nekako sam smatrala da je sve to neka greška. Pa čak i kad mi je stigao odgovor iz Turske. Možda, u stvari, i nemam to. Hajde da vidimo kad odem u Istanbul, možda je greška, možda ne postoji ta takva vena.

Na pretrage u Istanbul odlazi 25. jula; rađena je prvo gastroskopija, bila je uredna, nikakvog pritiska na duodenum nije bilo, što je ranije bilo utvrđeno na pregledima sprovedenim u Beogradu. Ali skener je pokazao da je to definitivno natkreker sindrom. Nije bila greška i ovo je bila finalna potvrda.

Istanbul - mesto gde je počeo novi život

Nakon 10-ak dana dobija i odgovor da će se operacija raditi - jedini spas. Tu počinje prava borba - unutrašnja, sa strahom od ishoda od operacije koja nije bila tako sigurna, i skupljanje neophodnih novčanih sredstava kako bi uopšte i mogla da dobije sve neophodnije lečenje.

Svi Marijini poznanici, rodna Žitorađa, kolege sa fakulteta, ljudi koji su je poznavali, ali i oni koji nisu, totalni stranci, organizuju akcije za pomoć Mariji. Taj period obeležila je pesma "Za Ljiljanu", požrtvovanje ljudi koji su se ispred Marije pravili jaki i hrabri da bi i njoj ulili barem deo snage za životnu borbu koja ju je tek čekala.

U rekordnom roku od samo mesec dana skupljen je sav neophodan novac i Marija u oktobru kreće put Istanbula. U operacionu salu ušla je sa osmehom, pred delovanje anestezije nasmejala se celog ekipi i prepustila rukama vrhunskih stručnjaka koji su joj ugradili stent - što je bilo najmanje invanzivno i najmanje rizično rešenje.

- Bol je trajao taj dan, sutradan, možda još jedan dan i od tada ga nije bilo. Ja i dan-danas nisam svesna da li je moguće da me ništa ne boli.

Pored činjenice da joj je obezbeđen bezbolan nastavak života, Mariji je cela ekipa medicinskih stručnjaka učinila da joj i boravak u bolnici bude prijatan, a osmeh svake medicinske sestre, njihove zagrljaje i prijatna buđenja nikada neće zaboraviti.

- Sa jedne strane sam zahvalna natkrekeru, jer ja sada porodicu imam i u Istanbulu. Ja svima njima pamtim imena, i tehničarima i sestrama. U kontaktu sam  sa svima njima i danas. Taj osećaj, to koliko volim prof. Alija i prof. Gokalpa, to niko nikada ne može da zameni. Sutra mi je kao lekaru cilj, ne da budem uspešan doktor, ne da me hvale i da pišu o meni, nego da me pacijent voli samo mrvicu od onoga koliko ja volim profesora Alija.

(Ona.rs)

Pošaljite nam Vaše snimke, fotografije i priče na broj telefona +381 64 8939257 (WhatsApp / Viber / Telegram).

Ona.rs zadržava sva prava nad sadržajem. Za preuzimanje sadržaja pogledajte uputstva na stranici Uslovi korišćenja.