Anastasija Naka Spasić: Dobrotvorka koja je svojim humanim radom pomagala Srbiju u prvoj polovini 20. veka

Anastasija Naka Spasić bila je dobrotvor i humanitarni radnik u periodu prve polovine 20. veka.

Ono što je izdvojilo ovu ženu koja je bila pokretač, inspirator i učesnik u najznačajnijim inicijativama koje su bile neophodne za pomoć Srbiji je to što je mudro odbijala da stvara humanitarne fondove, zato što je osetila pretnju da će možda biti nacionalizovani, zbog čega je narod darivala isključivo i samo onim što je lično imala.

Anastasija je rođena u u mestu Oršava u današnjoj Rumuniji, a tadašnjoj Austriji. Kako je odbila da pohađa mađarsku školu koja je u to doba bila obavezna, obrazovala se u roditeljskoj kući. Njeni roditelji Stevan i Jelisaveta Lujanović obezbedili su joj potrebne učitelje kako bi ispoštovali ćerkinu želju da uči na maternjem jeziku. Kako prenosi Vikipedija pored srpskog govorila je rumunski, nemački, francuski i engleski jezik.

Ceo život ju je pratila anegdota da je, kada je kao dete dobila nove cipele, uzela stare i pošla ka ulici. Kada su je upitali kuda se uputila samo je odgovorila: „Nosim detetu koje je boso“.

Uprkos protivljenju porodice udala se za bečkog kapetana Adolfa Hartmana i ostali su u braku deset godina, kada je Adolf umro od upale pluća. Nakon gubitka muža još neko vreme je provela u Čikagu kod ujaka koji je bio bankar i trgovac, a kada se vratila iz Amerike nazad u Oršavu upoznala je Nikolu Spasića, čuvenog beogradskog trgovca, koji je već nekoliko godina bio udovac.

Kako je Spasić dosta vremena provodio u banji Mehadiji, veoma dobro je upoznao porodicu i Nastasju (kako je zvao Naku) koja mu se mnogo dopala, zbog čega je odlučio da je zaprosi. Uskoro su prešli da žive u Beograd gde su se bavili uzgojem bilja, i to egzotičnog.

Nadaleko je postala poznata njena zimska bašta u porodičnoj kući u Knez Mihajlovoj gde su rasli limun, mandarine, trske i palme, a kanaricni su bili u slobodnom letu. I na Topčiderskom brdu su podigli park sa retkim rastinjem oko svog letnjikovca čiji deo i danas postoji. Tu je bio i veliki vinograd sa voćnjkom.

Nikola Spasić je bio poznati dobrotvor. Upravo je on i uticao mnogo na Naku da se upusti u humanitarni rad, a tome je dosta doprinela i doktorka Draga Ljočić, koja je sa Spasićima delila kuću. Spasić je već izgradio i izdržavao Đačko sklonište, koje je bilo neka vrsta produženog boravka pri Palilulskoj osnovnoj školi, namijenjeno učenicima čiji su roditelji provodili dan na poslu, kako bi deca imala bezbedno utočište.

Sa guvernerom Narodne Banke, industrijalcem i humanistom Đorđem Vajfertom osnovao je i Društvo „Kralj Dečanski“ koje je osposobljavalo za život i izdržavalo gluvonemu i slepu decu.

Negde u to vreme počeli su i Balkanski ratovi. Na nagovor supruge, Spasić je kupio zgradu Uprave monopola, današnja zgrada Filološkog fakulteta u Knez Mihajlovoj ulici, i pretvorio je u bolnicu koju je kompletno opremio vlastitim sredstvima.

Angažovali su poznatog lekara dr Kacelenbogena iz Nemačke, dr Dragu Ljočić, dok je lično Anastasija Spasić u njoj radila kao glavna bolničarka. Sva hrana za ranjenike i bolesnike pripremala se u njenoj kuhinji, a za to je odlikovana ordenom Kraljevine Srbije - "Krst milosrđa". Njoj su pomagali sestrići Matija Mata Popović i Nikola Terzić.

Kada se povratio mir, sav bolnički materijal, opremu i lekove poklonila je Crvenom krstu.

No, mir je bio kratkog daha i Prvi svetski rat je stupio na scenu. Priča se da je Naka Spasić tada suočila muža da moraju nekako da pomognu vojsci, što je inspirisalo Nikolu da napiše pismo ministru prosvete i crkvenih poslova u kojem je srpskoj vojsci predao svoje imanje u Beogradu na uglu ul. Knez Mihailove br. 37 i Vuka Karadžića kao Zadužbinu i njihov prilog Srpskom narodnom invalidskom fondu "Sveti Đorđe".

Međutim, po završetku Prvog svetskog rata Spasićeva je još jednom ostala udovica. Dok je ona provodila izbeglištvo u Francuskoj, njen suprug je poginuo na Krfu. Nekako je uz pomoć brata prenela njegovo telo u Srbiju gde je i sahranjem.

Dosledna sebi, svom vaspitanju i životnim načelima kojih se celog života pridržavala, pored svih tragedija, lomova i promena u društvu ostala je staložena, vedra i spremna da pomogne gde je najpotrebnije. Nakon smrti muža postaje još odlučnija u svom humanitarnom radu, a portal 24/sedam navodi da je bila član gotovo svih tadašnjih humanitarnih organizacija, njih čak 24.

Bila je istovremeno predsednica Društva "Kneginja Ljubica", Doma učenica srednjih škola, Doma invalida "Sveti Đorđe", posebne zadužbine Nikole Spasića, Društva nasušni hleb, članica uprave Crvenog krsta, Kola srpskih sestara, Društva "Kralj Dečanski" i drugih. Pomagala je brojna društva ne samo zalaganjem već i sopstvenim sredstvima.

Pomagala je i Srpsku pravoslavnu crkvu, nabavljala zvona koja su u ratu uništena, odeću i sve stvari koje su crkvi bile neophodne. Posebno je pomagala crkve u Južnoj Srbiji i na Kosovu i Metohiji. Iz poštovanja za sve što je učinila za srpski narod tadašnji patrijarh Varnava je uvek lično dolazio da joj čestitta krsnu slavu Svetog Trifuna.

Ubedila je i Đorđa Vajferta da pokloni Društvu beogradskih žena lekara plac na kojem su one uz pomoć doktorki iz Škotske sazidale bolnicu za lečenje žena i dece, a on je za vreme izgradnje Društvu stavio na raspolaganje svoj račun kod Narodne banke.

Posebno je bila vezana za Društvo "Kneginja Ljubica" i njihov Dom milosrđa u Štimlju gde su izdržavana i školovana ratna siročad i deca bez roditelja sa Kosova, a kasnije i iz cele Kraljevine. Kako je tamo često putovala, jednom prilikom 1940. godine je teško povređena u Uroševcu kada joj je naprsnuo kuk, zbog čega je ležala u gipsu mesec dana. Uspela je da se oporavi i prohoda, ali se od tada kretala uz pomoć štapa.

Kada je nastupila velika ekonomska kriza, Društvo "Nasušni hleb" obezbeđivalo je po jednu veknu hleba dnevno najsromašnijim porodicama. Počeli su  sa podelom 500 vekni hleba dnevno, ali su ubrzo prešli i na po 1000 - 1500 vekni.  Bila je na čelu i Jugoslovenske unije za zaštitu dece, koja je tokom okupacije Srbije nastojala da zaštiti decu na svim ratnim područjima.

I ništa nije uspelo da zaustavi njen humanitarni rad, pa čak ni kada ju je tokom Drugog svetskog rata zadesila serija porodičnih tragedija (na Vaskrs, 16. aprila 1944. godine poginula sestričina sa četvoro već odrasle dece, sestrić Mata Popović je nestao prilikom oslobođenja Beograda). Naku Spasić niko nikada nije čuo da se požalila na prilike u kojima je živela, na život ili zdravlje. Želja da pomogne drugima uljepšala je njen život i olakšala tuđe sudbine. A samo jednom je molila za nešto.

Iako joj je general Milan Nedić lično došao na prag i ponudio da postane predsednica svih ženskih društava koje je želeo da osnuje, ona ga je odbila, da bi se uskoro našla u situaciji da ga moli da iz logora spasi Pesnika Dušana Matića. Koliko je bila cenjena svedoči to da joj je molba bila uslužena i to bez naknade koju je ponudila - da umesto Matića uzmu njen život, jer kako piše Impuls porta, Naka nikada nije ništa tražila. 

 Umrla je u Beogradu 1953. godine, a jedna ulica na Dedinju i danas nosi njezino ime.

(Ona.rs)

Pošaljite nam Vaše snimke, fotografije i priče na broj telefona +381 64 8939257 (WhatsApp / Viber / Telegram).

Povezane vesti

Ona.rs zadržava sva prava nad sadržajem. Za preuzimanje sadržaja pogledajte uputstva na stranici Uslovi korišćenja.