Kneginja dostojna zvanja carice: Milica Hrebeljanović, prva žena diplomata u Srbiji

Vladarka koju Srbija posebno voli i poštuje je knjeginja Milica Hrebeljanović, supruga kneza Lazara, koji je poginuo na Kosovskom boju 1389. godine. Milica je rođena oko 1335. godine i bila je ćerka čuvenog Jug Bogdana, odnosno kneza Vratka Nemanjića (praunuka slavnog Stefana Nemanje) koji je kratko tokom svog života bio i topličko-polimski kralj.

Po zvanju, Milica je bila kneginja, ali (ne)vreme i teritorija kojom je upravljala bili su dostojni zvanja carice, kako je i zovu u kosovskoj epici. Svojom vladavinom, potezima, naročito diplomatijom posle Kosovske bitke Milica je razvila Lazarev kult, čime je tragičnu pogibiju knezova vinula u nebesa i obezbedila im besmrtnost. Lazar je, inače, prva svetovna ličnost izvan vladarskog roda Nemanjića koja je proglašena za sveca.

Ova vladarka nakon Boja na Kosovu vladala je kao namesnica kneževine Srbije od 1389. sve do punoletstva svog sina Stefana 1393. godine. Njenu vladavinu, između ostalog, izdvaja i njena udaja najmlađe ćerke Olivere za turskog sultana Bajazita, čime je Srbija tokom Miličinog namesništva postala vazal Osmanskog carstava, samo da ne bi potpala pod vlast konkurentske dinastije Branković.

Život pre Kosovskog boja

Milica je zahvaljujući bliskom srodstvu sa carom Dušanom često boravila na carskom dvoru, gde je i upoznala svog budućeg muža, Lazara Hrebeljanovića, srpskog kneza. Car Dušan i carica Jelena su je zavoleli i dali blagoslova za brak 1353. godine. Sa Lazaromm sa kojim je bila u skladnom braku, dobila je osmoro dece: pet kćeri - Maru, Draganu, Jelenu, Teodoru i Oliveru, i tri sina - Stefana, Vukana i Dobrivoja, koji je preminuo kao dete.

O tome kakva je bila Milica, ostao je zapis Konstantina Filosofa.

- A dostoslavna i veoma mudra Milica, koja prevazilaziše mnoge izabrane matere, ostavši sama, beše kao što veli Solomon mužastvena žena i imađaše sve vrline. To o njoj znaju svi oko nje, koji su pocrpeli milostinje iz njene ruke i još mnoga druga dobra. Ona, primivši na sebe tako veliku vlast, znala je i svetske stvari, u kojima je teško snaći se. Po lepoti i dobroti svojoj ona ne beše samo žena, nego i mudri Odisej u mnogim stvarima. Ko će izreći sva njena dela? Ko će izbrojati sve božanstvene i sve svete ukrase i darove njene crkvama i manastirima? Ko se neće zadiviti gledajući njen pobožni odnos prema monasima, koja su okrenuti jedinome Bogu? Ona zaista delima svojim prevazilaziše zapovesti i iđaše napred na sve veće delo - napisao je stari biograf.

Milica je gajila veoma blisko prijateljstvo sa udovicom despota Uglješe Mrnjavčevića - Jelenom (potonjom monahinjom Jefimijom), koja je posle srpskog poraza i izgubljene Maričke bitke, utočište pronašla na dvoru kneza Lazara u Kruševcu. Žene su bile toliko bliske da je Miličinoj deci bila kao druga majka.

Nakon poraza na Kosovu, Milica je odbila da ode sa decom da živi u Dubrovniku i ostala da živi u opustošenoj Srbiji koju su Turci pregazili u znak osvete posle boja. Pored lične tragedije, bila je odgovorna za srpski narod, dalju sudbinu Srbije i svoju decu, koja su bila maloletna. Stefan je imao oko 13 godina, Vuk je bio još mlađi, a Olivera je imala oko 14 godina. Suočena sa propašću države, pored majčinstva, posvetila se državničkim poslovima, u kojima je pokazala da je mudar strateg i diplomata.

Prva žena diplomata u Srbiji

Uvidevši, naime, da, nedugo posle kosovske tragedije (samo tri meseca posle bitke), ugarski kralj Sigismund posle dužih priprema sprema napade na Srbiju, Milica prihvata savez sa Turcima. Uz njihovu pomoć, uspelo joj je čak da povrati predele koje je ugarski kralj osvojio.

Cena kojom je srpska kneginja platila ovaj savez bila je prevelika. Pored vazalnog odnosa Srbije u odnosu na Tursku, značila je i njenu veliku ličnu žrtvu. Svoju najmlađu ćerku, Oliveru, udala je za turskog sultana Bajazita 1390. godine.

Nije sve teklo glatko

Sultan Bajazit je dugo bio uzdržan, ostavivši Srbiju jedno vreme na miru, jer je bio zauzet gušenjem pobune u Maloj Aziji. Za to vreme je  mađarski kralj Žigmund, samo tri meseca od Kosovskog boja, upao u Srbiju, čime je pregazio sporazum o miru na granicama, za šta je primao nadoknadu u srebru. Umesto mira, pripojio je Ugarskoj severne delove Srbije.

Sultan je na to odgovorio tako što je, iako nije napadao Srbiju, tražio ustupke za postizanje mira. Pritisnuta Mađarima sa severa, Milica je primila na sebe vazalne obaveze i priznala vrhovnu vlast Turske. Uz to je obećala plaćanje danka, davanje pomoćne vojske u slučaju potrebe, uz obavezu da Miličina najmlađa ćerka Olivera dođe u Bajazitov harem. Dozvolila je i da u Golubac i druge pogranične gradove uđe turska vojska koja je zauzvrat pomogla Srbiji u proterivanju Mađara.

Podvrgavanjem moravske Srbije Turcima, kneginja Milica i Vuk Branković su se našli na različitim zaraćenim stranama. Već krajem 1391. godine zemlja Brankovića se našla na udaru Osmanlija koji su zauzeli Skoplje i nastavili prodor na sever, što je primoralo i Vuka da do kraja godine sklopi mir sa Bajazitom i postane njegov vazal.

Podvizi vredni divljenja 

Kneginja Milica je sve to vreme oprezno i mudro upravljala Srbijom, sve do punoletstva sina, despota Stefana Lazarevića 1393. godine. Bez obziora na vazalstvo, Srbija je išla napred.

Njenu vladavinu obeležilo je nekoliko podviga kao što je, recimo, uspeh da u februara 1391. godine prenese mošti Lazara iz Crkve Svetog Vaznesenja u Prištini u kneževu zadužbinu, Manastir Ravanicu. Naime, tragajući za telom supruga, kneginja Milicaje saznala da se njegovi ostaci nalaze balsamovani u prestonici Vuka Brankovića, mada nije poznato ko ga je i kako sa bojnog polja izneo i predao kaluđerima na čuvanje.

Dok je bila živa, kneginja Milica je uspevala i da smiruje strasti između zaraćene braće Vuka i Stefana koji su se sukobili oko zemlje Brankovića na Kosovu. Nakon što je Stefan kritikovao brata zbog lošeg predvođenja srpske vojske u boju, Vuk se priključio Bajazitovom sinu Sulejmanu, jednom od pretendenata na turski presto, što je izazvao njihov sukob i teško pogodilo knjeginju. Iz tog razloga ona je otišla kod  Sulejmana da posreduje u njihovom pomirenju i uspeva da vrati Vuka u Srbiju.

Mir je trajao dok je ona bila živa. Čim je preminula, Vuk se osilio, napustio dvor i otišao kod Sulejmana.

Milica je takođe, dok je bila u Jedrenama 1398. godine, uspela da dobije dozvolu od Bajazita i za prenos moštiju Svete Petke iz Vidina u Srbiju. Prenos moštiju bio je zalog spasenja srpske zemlje, čega je bila svesna i kneginja Milica. Mošti su ostale u Beogradu sve do osmanskog osvajanja Beograda 1521. godine, kada su mnogi Srbi iseljeni u Carigrad. Tada su poneli ono što su mogli, pa i svoje svetinje – mošti Svete Petke, carice Teofane i nekoliko ikona.

Smrt u monaškoj odori

Pošto je Stefan pruzeo vlast, Milica se povukla i monaškom rizom zamenila dvorske haljine. Uzela je ime Efrosinija, odnosno Evgenija, po nekim izvorima i Jevgenija. Ipak, i dalje se osećala njena umešanost u državničkim poslovima.

Njeno ime vezuje se za dobročinstva brojnim manastirima i crkvama. Izdala je 1392. godine povelju manastiru Hilandaru, darivajući pritom jednu crkvu i nekoliko sela. Tri godine kasnije, daruje ruski manastir Svetog Pantelejmona na Svetoj Gori. Pomaže podizanje manastira Sisojevac kod Ravanice, rekonstrukciju manastira Dečani posle pljačke Turaka.

Kruna njenog zadužbinarstva svakako je manastir Ljubostinja kod Trstenika, gde se 1393. godine zamonašila i zajedno sa svojom družbenicom Jefimijom provela poslednje godine svog života.

Kneginja Milica je umrla 11. novembra 1405. godine, a u manastiru Ljubostinja se u sarkofagu čuvaju njene mošti.

(Ona.rs)

Pošaljite nam Vaše snimke, fotografije i priče na broj telefona +381 64 8939257 (WhatsApp / Viber / Telegram).

Povezane vesti

Ona.rs zadržava sva prava nad sadržajem. Za preuzimanje sadržaja pogledajte uputstva na stranici Uslovi korišćenja.