Vreme čitanja: oko 5 min.
Kako je Nina Simon koristila svoje nastupe za aktivizam: Muzička heroina građanske borbe za prava crnaca
Vreme čitanja: oko 5 min.
Muzičarka je svojim glasom i pesmama podržala pokret za građanska prava i progovorila o zločinima nad crncima u Americi
Nina Simon je neustrašiva žena koja je spojila muzičke žanrove i postala jedna od najcenjenijih muzičara 20. veka.
Preporučujemo
Dr Elsi Mod Inglis: Plemenita Škotlanđanka, dobitnica najvišeg srpskog odlikovanja - Orden belog orla
Egipćani su pobesneli na novu "Netfliks" seriju, a mi smo pitali egiptologa da li je Kleopatra bila crne rase
Od čuda od detetak koje je obučeno da svira klasičan klavir do prelaska na muziku koja je izričito zahtevala jednakost za crne Amerikance u SAD, Simon je postala heroina za jedne, a neprijatelj za druge.
Uprkos svemu, Simone je ostala nepokolebljiva u svojim uverenjima, ostavljajući za sobom trajno muzičko i društveno nasleđe.
Žaoka rasizma u ranoj mladosti
Rođena kao Junis Ketlin Vejmon u februaru 1933. u Trionu, u Severna Karolina, Nina je bila šesto od osmoro dece. Njena majka je bila metodistički sveštenik i kućna pomoćnica, a njen otac, i sam zabavljač, izdržavao je porodicu radeći na brojnim poslovima. Na majčinim propovedima, Simon je bila izložena crkvenoj muzici i već sa pet godina počela je da uzima časove klasične muzike na klaviru.
Iako je grad u kojem je odrastala bio relativno integrisan, nije bio imun na degradaciju i okrutnost američkog juga. Već sa 11 godina doživela je incident tokom recitala, kada su njeni roditelji bili primorani da ustupe svoja sedišta u prvom redu belom paru. Međutim, Junis je tada, kako prenosi "Biography" ostala pri svome i odbila da nastavi dok njeni roditelji ne budu vraćeni u prvi red.
Bol koji je osetila tada bio je vrsta otkrovenje, koje je zabeležila rečima: "Kao da su mi skinuli kožu, a svaka sitnica, stvarna ili zamišljena, me je posekla. Ali, koža je ponovo postala malo čvršća, malo manje nevina i malo više crna.”
Izbegla je politiku na početku svoje karijere
Uprkos talentu nikada nije primljena na prestižni muzički koledž Džulijard u Njujorku, što je do kraja života pripisivala rasnoj odluci. Očajna za poslom, zaposlila se kao pijanista u Atlantik Sitiju, promenivši svoje ime u Nina Simon kako njeni roditelji ne bi saznali da radi u noćnim klubovima.
Poslodavac joj je dao posao samo pod uslovom ako će i da peva dok svira klavir, zbog čega je Nina započela sopstveni put reinvencije, kombinujući svoju duboku ljubav prema klasičnoj muzici sa džezom, svingom i popularnom muzikom tog doba. Na početku karijere, svesno je izbegavala rasizam, seksizam i druge politički nabijene teme i skoro pa je prezirala "narodnu" i protestnu muziku koja je tada postala zvučni zapis ranog pokreta za građanska prava.
Van scene je, međutim, postajala sve više politički aktivna. Dok se spremala za Džulijard, upoznala je u Njujorku Lorejn Hansberi, dramaturškinju čija je "Gvožđica na suncu" istraživala poteškoće crnog života u Americi u 20. veku.
- Nikada nismo razgovarali o muškarcima ili odeći. Uvek su to bili Marks, Lenjin i revolucija - pravi ženski razgovor - znala je da se našali Simone o svom prijateljstvu sa čuvenom aktivistkinjom.
Tragedija koja je podstakla muzičarku na aktivizam
U nedelju 15. septembra 1963. beli ekstremisti ubili su četiri mlade crnkinje u baptističkoj crkvi u Birmingemu, u Alabami. Simon je ostala slomljenog srca i ljuta. Iako joj je prvi instinkt bio da pribegne nasilju, bes i tugu preusmerila je na muziku.
Za manje od sat vremena, napisala je jednu od svojih najpoznatijih pesama "Mississippi Goddamn", inspirisanu ubistvom lidera građanskih prava Medgara Eversa ranije tog leta. Pozitivan tempo pesme malo je umanjio intenzitet teksta koji je napao spori tempo rasne pravde u Americi i vekovno ugnjetavanje i nasilje nad Afroamerikancima.
Reakcije na pesmu su bile različite. Belcima sa Severa je bilo nelagodno ili nisu shvatili ozbiljnost situacije koju je opisala, dok su oni na Jugu daleko burnije reagovali. Bilo je protesta, pesma je zabranjena u nekoliko država i bilo je brojnih slučajeva da su ljudi uništili kopije same ploče.
Mnogi Afroamerikanci su aplaudirali Simon što je dala glas njihovom bolu i patnji, a sama pesma je pokrenula Amerikance, i crne i bele aktiviste, da već sledeće godine preplavile Misisipi u akciji poznatoj kao "Leto slobode u Misisipiju".
Intenziviranje aktivizma
Deo lidera za građanska prava težili su opreznijoj intergraciji i nenasilnom pristupu, poput Martina Lutera Kinga mlađeg. Simon je više naginjala onim ekstremnijim strujama. Cenila je i upoznala dr Kinga 1965. godine, nakon što je nastupala za učesnike marša povodom zloglasne "Krvave nedelje", ali je više bila pristalica Malkolma X. Njen rad su cenili i drugi radikalni crnački lideri.
Sama Simone je prihvatila novi lični stil sa frizurom u afro stilu i noseći novu afrocentričnu garderobu.
Kada je napisala pesmu "Četiri žene", 1966. godine, koja je oslikavala efekat stereotipnog "kolorizma", neke crnačke radio-stanice odbile su da puste pesmu, što je odražavalo podelu i među samim Afromerikancima po pitanju građanskih prava, što je duboko ranilo muzičarku.
Razočarana na kraju
Pretrpela je i druge lične i profesionalne neuspehe zbog svojih ubeđenja. Nikada nije dospela na vrhove muzičkih lista, a publika i muzički rukovodioci su joj zamerali njenu oštroumnu i ljutu muziku i ličnost. Nasilan brak i sve veći problemi mentalnog zdravlja (uključujući tada nedijagnostikovani bipolarni poremećaj) takođe su uzeli svoj danak.
Bila je duboko pogođena smrću Hansberiju i Kingu da je tokom njenog nastupa na Kulturnom festivalu u Harlemu odsvirala svoju pesmu u znak sećanja na njih, koja će postati himna građanskih prava "Young, Gifted and Black".
Poslednje decenije živela je u inostranstvu. Godine 1974. Simon je napustila Ameriku, razočarana stanjem rasnih odnosa u Sjedinjenim Državama i u žalosti za izgubljenim liderima građanskih prava.
Preminula je na današnji dan (21. april) 2003. godine, u svom domu na jugu Francuske. Iako se o njoj malo piše i zna, ostalo je neverovatno nasleđe njene fantastične muzike. Džez pevačica je sama je u svojim memoarima napisala:
- Kada odem, znaću da sam ostavila nešto na čemu će moj narod da gradi. To je moja nagrada.
(Ona.rs)
Pošaljite nam Vaše snimke, fotografije i priče na broj telefona +381 64 8939257 (WhatsApp / Viber / Telegram).
Povezane vesti
Sa 11 godina je bila milionerka, pevala kraljici i Klintonu: Sad je prodala vilu da bi preživela
Muzika je radila za nju, a bolest je žonglirala njenim životom: Slađana Milošević, princeza nekog drugog sveta
Tragična priča Ofra Haze: Vrtoglavi uspeh "Madone sa istoka" čiji se život prerano ugasio zbog HIV-a
Najbolji glasovi Balkana su se povukli sa scene u jeku popularnosti: Gde su danas?
Video: Doktorka Tamara Redža za Ona.rs o svom životu i radu u Brazilu
Ona.rs zadržava sva prava nad sadržajem. Za preuzimanje sadržaja pogledajte uputstva na stranici Uslovi korišćenja.
