Strah, ljubav i borba za život nasred Pacifika: Preživela je više od 40 dana u dubinama najvećeg okeana

Foto: Shooting Star / ddp USA / Profimedia

Prekookenske plovidbe i život na talasima bili su stil jednog ljubavnog para. Predivni, plavi i pusti horizonti, provođenje vremena samo jedno sa drugim i prespavane noći pod zvezdama je sve ono što su živeli 23-godišnja Tami Oldham Aškraft i njen 34-godišnji verenik Ričard Šarp.

Preporučujemo

Ova bajka se iznenada pretvorila u nezamislivu katastrofa, kada su bili prepušteni talasima najvećeg okeana na milost i nemilost.

San svakog mornara pretvorio se u košmar

Tami je ljubav za plovidbom oduvek gajila, a sreća je bila još veća kada je svoju strast za prekookeanskim vožnjama podelila sa Ričardom. Iz ljubavi za ovim hobijem izrodio se i posao, kada su Tami i Ričard počeli da prevoze jahte dobrostojećih vlasnika na određene lokacije.

Tako ih je sačekala u septembru 1983. godine vožnja luksuznom jahtom od 13 metara, od Tahitija do oko šest i po hiljada kilometara udaljenih obala Kalifornije, na blistavim vodama Pacifika. Bila je to životna šansa za njih. A zadatak je izgledao jednako jednostavan koliko i prijatan: prevesti brod "Hazan" do zimskog pristaništa u San Dijegu u ime vlasnika.

Međutim, ruta koju su izabrali bila je više nego katastrofalna i fatalna po njih, jer ih je vodila direktno na put uragana Rejmond i jedne od najrazornijih oluja zabeleženih u istoriji.

Ričard, sa kojim je Tami bila u ljubavi godinu i po pre nesreće i sa kojim ima više od 80.000 pređenih kilometara vodom, u trenu je nestao. Očekivanih 20 dana raja za tren je postali su pakao. On je primetio čudovišni talas koji se približava brodu i naredio je Tami da pobegne ispod palube dok se on vezao čvrsto sigurnosnim pojasom i pokušao da zadrži brod na površini. Nekoliko trenutaka kasnije čula je vrisak sa palube: "O moj Bože!" i tada je odjednom zavladala tama.

Bačena na talase besnog okeana, visine i do 10 metara, jahta se prevrnula. Prošlo je 27 sati kada se konačno probudila i to u sablasnoj tišini. Kabina je bila dopola ispunjena vodom, sve u njoj se razbilo. Iskočila je na palubu, očajnički tražeći Ričarda, ali su oko nje plutali samo delovi broda, sa koga je visio Ričardov sigurnosni pojas. Jarbol je bio slomljen, jedra u komadima i sam čamac poplavljen vodom. Tami je iznova i iznova vikala njegovo ime, ali je njen glas gutao prazan okean. Ričarda nije bilo nigde.

Tuga, bes i osećaj bespomoćnosti su tako brzo pali na leđa 23-godišnje Tami. Jake povrede glave su joj stvarale nesvestice, a šok joj nije dozvoljavao da se kreće, niti da jede.

- Kada sam shvatila da ga nema, želela sam da umrem. Vrištim i besnim na ogromno more koje je otrglo mog čoveka od mene... Klizim i gubim svest, u delirijumu, polumrtva - opisala je u svojim memoarima Tami.

Foto: Instagram/realhistoryuncovered

Glas voljenog ju je spasao - borba još nije gotova

Na duge momente je pomišljala da se prepusti i da se pridruži svome vereniku, kada je začula glas koji joj govori da osigura deo broda na kome je, da ne potone sasvim. Bila je zbunjena i preplašena da nije u pitanju oštećenje mozga. Tako je često čula glas svog voljenog, ponekad svoj, a ponekad i svojih roditelja, kako joj govori da "ovo nije kraj i da mora da se izbori".

To joj je dalo snagu da nešto preuzme. Pogledala je oko sebe i između plutajućih delova broda, ugledala je puter od kikirikija. Zgrabila je teglu i počela da jede. Tada je samo mislila kako je morala da "nahrani mozak" kako bi mogla da funkcioniše i osmisli plan koji će je dovesti do neke obale.

Dani su prolazili, a na površini pustog okeana bila je Tami sa glasovima koji su joj pravili društvo u velikom "živom ništavilu". Među olupinama je pronašla konzervisane obroke i izračunala da bi mogla da izdrži 40 dana pre nego što nastupi glad. Zatim se fokusirala na pravljenje jedra. Iako se Tami i dalje borila sa povredom glave, uspela je da zakači jedro za slomljeni stub i podigne ga. Bilo je malo, napravljeno od ostatka velikog i glavnog jedra, ali je bilo dovoljno. Prva pobeda.

Već je pomalo i plovila, a vodu je pila u "režimu spasavanja", uzimajući samo nekoliko gutljaja dnevno i to iz rezerve za tuširanje koju su imali. Pronašla je nekoliko piva i kubanskih cigara, što joj je došlo kao odušak u toku noći. Već 11. dana je naišla kiša i blaga oluja, a glas joj je dao podršku i ohrabrivao da se "bori za život". To joj  je dalo tračak nade.

Ipak, 16. i 34. dana je uspevala da naiđe na brodove i avione, ali je bila previše mala i neuočljiva. Vikala je, mahala crvenom majicom, ali uzaludno. To su bili momenti kada je pomislila da je već umrla i da je niko ne vidi ili da je vreme da sebi "skrati muke" puškom. Pomisao da neće  videti mlađeg brata kako odrasta održala ju je u životu.

Oproštaj i borba sa daljim životom

Konačno 40. dana ugledala je luku na Havajima. Međutim, padala je noć, a opasan koralni greben stajao je između nje i luke, tako da nije želela da rizikuje da nešto krene po zlu. Odlučila je da izdrži još jednu mučnu noć. Pre nego što je svanula zora, spasilački brod je isplovio iz luke, zapazio je i odveo na obalu.

Kada je izlazila iz spasilačkog broda, začula je "Zauvek ću biti uz tebe" i to je poslednji put da je začula glas.

 

 

 

 

View this post on Instagram

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 A post shared by Tami Ashcraft (@tamiashcraft)

- Izgledala sam kao pećinski čovek. Tri frizera i dva dana je bilo potrebno da mi raščešljaju i srede kosu. Izgubila sam sve, neću i nju - rekla je ona i nastavila:

- Bol, tuga i depresija su me stigli nešto kasnije. Imala sam traume, ali nikada mi niko nije predložio terapije. To je zanimljivo, valjda mi je i tad radio taj instinkt za preživljavanje i to me je vuklo da ne propadnem sasvim - objasnila je ona u jednom intervjuu.

Tami je nakon nekoliko godina ponovo ušla u brod i usudila se da plovi kraćim rutama. Napisala je knjigu "Adrift" po kojoj je snimljen film 2018. godine, uz njeno prisustvo na snimanjima.

Trenutak možda više nego bilo koji drugi pomogao joj je da preživi.

- Dok sviće i spasilački brod plovi prema meni, znam da me je moje neverovatno putovanje, uprkos svim izgledima, sigurno naučilo jednoj stvari. Čak i u našim najmračnijim trenucima, čak i u divljini, zaista, nikada nismo sami - zaključila je ona, prenosi "Dailymail.co.uk".

(Ona.rs)

Pošaljite nam Vaše snimke, fotografije i priče na broj telefona +381 64 8939257 (WhatsApp / Viber / Telegram).

Povezane vesti

Ona.rs zadržava sva prava nad sadržajem. Za preuzimanje sadržaja pogledajte uputstva na stranici Uslovi korišćenja.