Francuska pijanistkinja Vera Lotar-Ševčenko provela je 8 godina u sovjetskom logoru Gulag u Sibiru

Foto: Wikimedia/http://poznatali.narod.ru/lotar.htm

Jedne hladne večeri 1950. godine, u muzičku školu Nižnji Tagil ušetala je malaksala žena u logorskoj prošivenoj jakni i iznošenim čizmama.

Preporučujemo

Na lošem ruskom, zatražila je da je odvedu do klavira. Sela je za instrument, dugo gledala u dirke, podigla ruke i... moćni akordi ispunjeni mahnitim temperamentom izleteli su iz prostorije, potresajući drevnu jednospratnu zgradu. Nastavnici i učenici napustili su nastavu i utrčali u salu. Čudna neznanka, iskrivljenih prstiju od artritisa sedela je za klavirom i svirala Baha, Mocarta, Betovena, Šopena... Pogled joj je bio uperen u beskonačnost, a lice joj je bilo obasjano nadahnućem...

- Ko si ti? - upitao je direktor škole čim je neznanka završila.

- Zovem se Vera Lotar-Ševčenko - odgovorila je jakim stranim akcentom: - I svirala sam ovu muziku na podijumu trinaest godina!

Evropa i Amerika su joj nekad aplaudirali, a Romen Rolan ju je nazvao "najistaknutijim pijanistom 20. veka". Ali ona nije marila za slavu, najvažnija joj je bila muzika. Ona je bila njena sreća, njen život, a Vera joj se davala bez rezerve, spajajući zahtevnost učitelja i večitu revnost đaka.

Devojčica koja je rasplakala Toskaninija

Vera Lotar-Ševčenko rođena je 10. marta 1901. godine u Torinu u porodici italijanskog matematičara i španskog pijaniste. Kada je otac dobio poziciju profesora na Sorboni, porodica se preselila u Pariz. Sa šest godina, Vera je poslata u muzičku školu, a sa 12 je već držala solističke koncerte.

Jednoga dana je stigla i do Toskaninija i zatražila da svira u njegovom orkestru. Zahtevni Toskanini je to odbio, ali je Vera sela za klavir i svirala Lista tako da je veliki dirigent počeo da plače. Sa njegovim orkestrom proputovala je ceo svet, a dve godine kasnije, sa 18 godina, počela je i sa solo koncertima. Stručnjak za Betovena, Romen Rolan, ostao je šokiran njenim nastupom.

Svirala je za američkog predsednika, u Bakingemskoj palati, obišla Evropu i Ameriku. Kompanija "Stenvej" joj je poklonila klavir i učinila je licem svoje kampanje.

Francuska Italijanka i ruski Stravidari

Činilo se da joj je životni put bio posut ružama i da su pred njom samo slava, bogatstvo i obožavaci. Ali svemu tome stala je na put - ljubav.

Sredinom tridesetih, Vera je upoznala Vladimira Ševčenka, ruskog emigranta koji je pravio violine, zahvaljujući kojima je u Parizu dobio nadimak „ruski Stradivari“. Ljubav je bila na prvi pogled. Uprkos tome što je bio dosta stariji od nje i već bio otac dva sina, njih dvoje su venčali 1936. godine.

A onda je usledila neočekivana ljubav prema Rusiji. Inspirisana pričama svog supruga o toj stranoj zemlji, kako prenosi "Sibreal.org" tražili su od ambasade preseljenje. Nekoliko meseci kasnije, Vladimiru je dozvoljeno da se vrati kući i srećan par se seli u Lenjingrad. Međutim ta 1937. godina je bila izuzetno teška, a zaljubljeni par je živeo u studentskoj sobi, deleći toalet i kuhinju sa drugim stanarima, bez novca i sredstava za život, zbog čega je Vera bila primorana da prodaje pariske toalete.

Srećom, nakon nekoliko meseci, zahvaljujući pokroviteljstvu pijanistkinje Marine Judine, Francuskinja postaje solista u Lenjingradskoj filharmoniji, a i Vladimir pronalazi posao. Na trenutak se činilo da je najteži period života prošao.

Život u sibirskom Gulagu

Jedne noći Vladimir je uhapšen nakon prijave i automatski osuđen na deset godina robije bez prava na komunikaciju. Vera je, sa svojim mahnitim temperamentom umetnice, bez razumevanja gde i u kom vremenu živi, pojurila da od autoriteta do autoriteta brani svog muža i dokazuje da on voli Rusiju i da je patriota. Ali ništa nije pomoglo.

U trenutku, nepromišljeno, izgubivši strpljenje uzviknula je: „Pa, hapsite i mene!“ I, naravno, odmah je uhapšena zbog "saradnje sa neprijateljem". Tokom jednog od ispitivanja, istražitelj joj je polako, uživajući, slomio svaki prst drškom pištolja da više ne bi mogla da svira.

U Sibiru je promenila čak šest logora. Radila je od "vrata do vrata" služeći po kućama, sekla i cepala drva, radila u kuhinji... Da joj je muž streljan čula je mnogo godina kasnije. Njegova dva sina su odvedena u sirotište, gde će najstariji da pogine tokom bombardovanju, a mlađeg će Vera da vidi tek dvadeset godina kasnije.

Foto-ilustracija: Pixabay

Tokom boravka u logoru nije nijednom dodirnula klavir. Međutim, jednog dana, dva zatvorenika su joj nacrtali dirke klavira na šper-ploči, na kojoj je ona "vežbala" po celu noć svoj ogroman repertoar. Gledajući u njeno ozareno lice, žene u logoru su verovale da slušaju besmrtnu muziku.

Puštena je 1950. godine uz zabranu da živi u velikim gradovima.

Povratak u život

Po izlasku iz logora, Vera je samo sanjala da sedi za klavirom, zbog čega je tražila da je ostave u bilo kom gradu u kome postoji muzička škola. Jednom kada je sela za klavir u muzičkoj školi Nižnji Tagil svirala je nekoliko sati bez prestanka. U hodniku su učitelji nemo jecali, jer su shvatili odakle se pojavila ova čudna žena u zatvoreničkom kaputu.

Tu je i angažovana da radi kao ilustrator na časovima muzičke literature u školi, a tagilski studenti imali su veliku sreću da dva puta nedeljno slušaju čuvenu pijanistkinju. Vera je ubrzo počela da drži i besplatne koncerte u lokalnom Domu kulture, zaposlila se u dramskom pozorištu kao muzički ilustrator, a zatim je i sama preuzela obučavanje studenat. Ali nije volela da predaje.

Prema legendi prvo bi saslušala kako dete svira, a onda bi ga korigovala i sama sela za klavir. Svi bi u okruženju automatski napustili šta god da rade u tom trenutku i dotrčali da odslušaju nenadani improvizovani koncert.

San o velikim salama

Povrativši formu, počela je da sanja i o velikim salama, a najbliži veći grad bio je Sverdlovsk. Međutim nije se dugo zadržala u njihovoj filharmoniji jer su se ljudi prema njoj odnosili sumnjičavo. Bila je strankinja, i bivša zatvorenica, a iznad svega - svirala je drugačije nego što je to bilo uobičajeno u ruskoj školi.

Nakon što je održala nekoliko koncerata uglavnom po lokalnim selima, ne mogavši da izdrži pritisak, preselila se u Barnaul. Tamo je svirala u polupraznim salama sve dok jednog dana dopisnik "Komsomolske Pravde" Simon Solovejčik nije slučajno došao na njen koncert. Ostao je šokiran njenim nastupom, a već sledećeg dana ceo Sovjetski Savez je saznao za Veru Lotar-Ševčenko.

Poslednjih 16 godina života Vera Lotar-Ševčenko je svirala u Moskvi i Lenjingradu. Živela u Novosibirsku, u Akademgorodsku zahvaljujući oduševljenim poštovaocima njenog talenta, koji su joj nabavili i opremili dvosoban stan, i kupili Beketov klavir. Vrata njenog doma su uvek bila poluotvorena, a komšije bi sedele na stepenicama i slušale ovu talentovanu ženu.

Priča se da je bila apsolutno nepraktična u svakodnevnom životu, da nije umela da kuva, da je znala da zaboravi večeru na šporetu, da se zanese na klaviru i da dođe sebi tek kad dim već počne da kulja iz kuhinje. Učenici lokalne škole organizovali su se da joj čiste kuću, kupuju namirnice i obavljaju druge poslove.

Do smrti lojalna ženama koje su joj pomogle da preživi logor

U isto vreme, negde krajem 60-ih, stiglo je i pismo iz francuske ambasade - Veru pozivaju da se vrati u Evropu. Vlada joj nudi obnavljanje koncertnih aktivnosti, obećava turneju po Evropi i Americi, uslove života i honorare neuporedive sa sovjetskim. Ali Vera ih odbija.

- Moj odlazak bio bi izdaja onih sovjetskih žena koje su mi pomogle da preživim u logorima - izjavila je žena koju su uporedili sa biblijskom pričom o Ruti - domovina koja je ubila njenog muža postala je njena domovina. Na njenim koncertima nikada nisu prodate karte u prvom redu,  za one koji su sa njom prošli kroz logore ulaz je uvek bio besplatan.

Vera je, priča se, ponekad imala napade boemštine. Jednog dana, posle koncerta u Novosibirsku, poželela je da krene u provod sa svojim prijateljima. Htela je da pije šampanjac i svira klavir. Taksista ih je odveo u obližnju kafanu, na mesto gde kulja gusti dim, neobrijana lica, pričanje uglas, a žena skoro da nema.

- Oh... ovde nema klavira? - iznenadila se, uzela dve flaše votke i zamolila muškarce da joj donesu instrument u kafanu. Sat vremena kasnije, polupijani muškarci su kamionom doneli koncertni klavir, nakon čega su nekoliko sati pijanci, lopovi i kriminalci nemo, skidajući kape, slušali Mocarta, Betovena i Baha.

Vera je umrla 10. decembra 1982. godine. Sahranjena je na groblju u Novosibirsku. Ceo grad je pratio njen kovčeg. Na grobu je podignut beli spomenik na kome su, kako prenosi "Lotar-Schevcenko.ru" uklesane njene reči:

"Blagosloven je život u kome postoji Bah".

(Ona.rs)

Pošaljite nam Vaše snimke, fotografije i priče na broj telefona +381 64 8939257 (WhatsApp / Viber / Telegram).

Povezane vesti

Ona.rs zadržava sva prava nad sadržajem. Za preuzimanje sadržaja pogledajte uputstva na stranici Uslovi korišćenja.