Željka Milurović kreira srpske narodne nošnje, koje se nose po celom svetu: Prizrensko džube je "carski" komad

Ona je kreatorka srpskih narodnih nošnji. Željka Milurović se, uz svestranu pomoć supruga, decenijama već bavi izradom narodnih nošnji. Kako sama kaže, to za nju uopšte nije posao, već ljubav i želja da što više očuva tradiciju i napravi nošnju što verniju originalu.

Suprug i ona su se upoznali na folkloru, a i njihov sin je nastavio tim putem, tako da im je, kako kaže, ovo bio logičan sled, jer je i kao dete znala sve da radi "u rukama".

- Kada smo prestali da igramo, tu ljubav smo pretočili u izradu nošnji - započinje za Ona.rs razgovor kreatorka i objašnjava odakle uopšte ideja bračnom paru Milurović da se bavi izradom nošnji:

- Počeli smo slučajno. Naš sin je igrao folkrol kod čuvenog profesora Vojina Jovanovića, koji je držao sekciju ovde u Ugrinovcima, i kada je trebalo da ima svoj prvi koncertić, pred kraj drugog razreda, dobio je nošnju koju nije mogao da obuče. Dete kao dete, rasplakao se kako će da igra, zbog čega sam brzo uzela staro dedino odelo i sašila prvu nošnju od toga. Kada je Voja snimio situaciju, počeo je da mi donosi stare komade nošnje koje sam počela da param i skidam kroj, i eto, tako sam počela.

Posle je, kaže, samo napredovala i nadograđivala svoje znanje, i kako ističe - i dan-danas uči, jer uvek ima nešto novo. A do sada - ne zna koliko je nošnji napravila.

- Veoma mnogo. Naše nošnje nose naša društva od Australije preko Amerike, pa čak i u Africi i Aziji. Mislim da niko iz Južne Amerike nema našu nošnju i na Severnom Polu. Ljudi koji nisu Srbi imaju naše nošnje. Radila sam za Kineskinju, Egipćanku, neke ljude iz Dubaija, koji nemaju nikakve veze sa našom tradicijom, već su poželeli da je imaju - nabraja Milurović.

A kako smo bili u prisustvu žive enciklopedije u ovoj oblasti - pitali smo našu sagovornicu koliko zapravo srpskih narodnih nošnji  uopšte ima?

- Jako puno. Ranije, tokom 70-ih i 80-ih kada smo igrali folklor nije bilo tako baš. Jugoslavija je bila velika, pa su se nosile nošnje Šumadije, Vranja i ostalih republika. Međutim, kada se ta država raspala, onda je bogatstvo naših nošnji došlo do izražaja. Bukvalno svako selo može da se obuče u svoju nošnju. To je neverovatno. Svako ima svoje šare i šarice, neke vezove. Na čarapama, na belini... Prosto neverovatno. Tolike godine radim, i dalje mi svaki dan neko donese ili nađem nešto novo što još nisam videla.

U društvu svojih lutki u srcu svoje radionice, kreatorka ponosno pokazuje nošnje iz raznih krajeva naše zemlje. Tu su pre svega "prizrenka", devojačka bogata nošnja iz Prizrena, koja na sebi ima originalno džube staro oko 200 godina. Zatim nošnja iz bosilegradskog krajišta, te iz Donje Jasenice, okoline Beograda, Požarevca...

Pitamo je šta čini tipične elemente srpske nošnje?

- Evo, recimo, da uzmemo žensku nošnju Šumadije, centralne i zapadne Srbije. Obavezna je bila plisirana suknja, tkana pa plisirana. Osim u okolini Beograda i nekih delova zapadne Srbije, gde se nosila zadnja pregača, koja se zove "pargar prekača", jer se prekačinje. Ispod toga ide "belina", bluza, košulja, suknja, pa pregača, pojas i jelek. Normalno, dole su čarape i opanci, mada se malo kasnije u prigradskim sredinama pojavljuju i cipelice - opisuje Milurovićeva i objašnjava da joj je za jednu nošnju, uz pomoćne mašine, potrebno oko sedam dana da napravi jedan ovakav komplet.

Ono zbog čega smo je, međutim, i posetili, jeste njena čuvena prizrenska nošnja. Na pitanje u čemu je specifičnost ove odeće po čijoj proizvodnji je napoznatija, kreatorka nam prvo objašnjava da prizrenska nošnja nije vezana samo za Prizren, već da je u pitanju nošnja prizrenskog tipa koja je zastupljena od Vranja, pa preko celog Kosova i Metohije, Makedonije, a sličnu nose čak i Grci.

- To je nošnja koja se žargonski zvala "a la turka". Takve su se pravile u Prizrenu i bile su najspecifičnije jer su bile jako bogate i ukrašene i nije mogao svako da ih priušti. Posebno to jedno džube - ženska anterija. Po bogatstvu rada se tačno određivao stalež. Neka džuba su bila toliko siromašna da su imala samo traku, a neka su se dorađivala generacijama. Recimo, otac uradi za svoju ćerku jedan deo koliko ima sredstsava, onda ona doradi za svoju ćerku sledeći deo i tako se nasleđivao. Ko je imao para za celo jedno ovakvo džube, taj je bio baš adžija - primećuje Milurovićeva.

Nošnja prizrenskog tipa je, saznajemo, veoma kompleksna.

- Uglavnom su nosile jelek, anteriju odnosno džube ili nintane, tj. haljetke sa dugačkim rukavima koji su bili ili zatvoreni ili otvoreni dopola, ili su imali čepken rukav koji je bio skroz otvoren. Košulje su se pravile od prizrenske svile, što je danas raritet i ne može da se nađe, pa se sada dovijamo i radimo od nečega što je nasličnije. Bile su ukrašene heklanim delovima, kao, recimo, na kragni i perlama. Nosile su pojas koji se zove "trobolas", jer se savija iz delova tako da se od uzdužnog tkanja i uzdužnog materijala dobiju poprečne, ukoso pruge kada se opaše. Neko bi pomislio da je u pitanju skroman deo nošnje, ali je prilično komplikovan da se izradi jer svaki taj pregib mora posebno da se pravi, firca, pegla i ostalo - detaljno objašnjava kreatorka.

Uz ovu nošnju su, naravno, neizostavne dimije.

- Ove koje vam pokazujem su ukrašene dimije za mladu ženu ili devojku. Za odraslu osobu su obično bile cvetne i ne tako ukrašene, ali mlade devojke su i te kako bile ukrašene i podobučene sa još nekoliko slojeva ispod toga. Srpske i muslimanske dimije su se razlikovale po tome što prve imaju ove dole delove koji se zovu "pačaluci" i koji se zakače za nogu, dok su druge dole imale samo gumu - priča nam Milurović i dodaje da, što je žena bila bogatija, to je imala više nakita, dukata, perli i svega drugog.

Izrada ovakve narodne nošnje je veoma kompleksna i veliki izazov i, kako ga kreatorka naziva - njen master rad. Otkriva da je morala mnogo da se "okali" dok se nije uhvatila ukoštac sa jednom tako teškom nošnjom za izradu. Do sad je uradila oko 50-ak džubadi i svako je bilo iznova izazovno, svako je imalo neki svoj kroj i detalj koji ga čini posebnim.

Kako otkriva, svaki komad srpske narodne nošnje nosi na sebi neku utkanu simboliku, pa bila to čak i "belina" koja ima izvezeno samo, na oko, obično cveće. Nabraja i neke od najtipičnijih simbola.

- Evo, recimo, na ovom džubetu i onim anterijama (pokazuje rukom) su ove "aždaje". Tu su i pčelice, simboli plodnosti. Vidite koliko imaju glava, a svaki taj elemenat nešto znači. I na ovom beogradskom jeleku je takođe glava pčele i ona simbolizuje plodnost žena. Ima mnogo tih elemenata koji su imali magijsko značenje. Stavljale su se šljokice da sijaju kako bi odbile pogled, da se gleda u taj odevni predmet, a ne direktno u oči kako ne bi urekli ženu. Svaki taj jelek, svaki taj mali delić, koliko god da je siromašan, kao recimo ovaj jasenički koji ima jako lepe diskretne šare, sve je to simbolika. Pčelinje oči, zmicije, klasje i žita okolo kao borduru... - nabraja kreatorka.

Na pitanje kako se snalaze i pronalaze materijale za ovako specifične odevne predmete, otkriva da je teško i da se "dovija na sve moguće načine", koristi poznanstva iz Turske, Italije, sa Kosova i Metohije, Grčke, Makedonije... Jer u svakoj od tih zemalja ima nekih delova koji im trebaju i bez kojih ne mogu da kompletiraju nošnju.

Upitana za kraj na koju nošnju i komad odeće koji je izradila je do sada najponosnija, bez oklevanja odgovara:

- Na džubad. Ponosna sam i na šumadijsku mušku nošnju, i na anteriju, i na fermene, i na ženske odevne predmete... Ali, na kraju, najteže i najkomplikovanije, pa i najlepše, izgleda to džube i ženske prizrenske anterije. To je zaista carski, iz carskog grada - carska anterija - zaključuje kreatorka.

(Ona.rs)

Pošaljite nam Vaše snimke, fotografije i priče na broj telefona +381 64 8939257 (WhatsApp / Viber / Telegram).

Povezane vesti

Ona.rs zadržava sva prava nad sadržajem. Za preuzimanje sadržaja pogledajte uputstva na stranici Uslovi korišćenja.