Jelena, Poljakinja zanosne lepote, bila je "žena koje nema" u Andrićevim delima: Javila mu se posle 40 godina

Čovek kojim se ponosimo decenijama i koji je svojim "perom" ušao u istoriji književnosti osvojivši Nobelovu nagradu, ostavio je za sobom i pojedine zagonetke svog privatnog života. Nobelovac Ivo Andrić je za vreme stanovanja u Beogradu pisao prvi deo triptiha "Jelena, žene koje nema", zbog čega se godinama provlačilo pitaje ko je Jelena koje nema?

Sigurno ste već čuli za čuvene teorije da iza piščevih najboljih dela stoji žena koja ga je inspirisala, te su tako mnogi "Jelenom" smatrali Andrićevu suprugu Milicu Babić. No, iako Milica i Ivo imaju neverovatnu ljubavnu priču, Jelena je zaista postojala u njegovom životu.

Naime, radi se o Poljakinji zanosne lepote, Jeleni Iržikovskoj, koja je bila njegova neostvarena ljubav čiji je trag nosio do kraja života i do kraja njegovog stvaralaštva. Upoznao ju je za vreme studija u Poljskoj, uoči Prvog svetskog rata, kada je čuvena Jelena imala svega 16 godina.

"Biografija jednog pisca najviše govori o njegovom delu" napisao je svojevremeno Fransis Skot Ficdžerald. Rukovodeći se ovom mišlju istoričar književnosti Dragoljub Vlatković u zaostavštini Ive Andrića otkrio je da je Jelena, za koju se verovalo da je žena iz mašte, zaista postojala.

- Kada je otvorio vrata Andrić je ugledao više devojčicu nego pravu devojku ‘neodređenih godina’. A ona je – odmah je to primetio – i u izgledu imala nečeg božanskog, nečeg anđeoskog. I kao da je bila poslata odnekud, od nekog i sa nekom porukom. Prvo što mu je privuklo pažnju i palo u oči bile su njene – oči. Bolje reći tamnoplava jezerca – lepa, pametna, nasmejana!  - Ovako je Vlatković opisao prvi susret Ive i Jelene u knjizi "Jelena u životu i delu Ive Andrića" koju su objavile svojevremeno "Književne novine – Enciklopedija".

Vlatković je rekonstruisao njen lik, na osnovu Andrićevih dela

– Telo joj je bilo "čudan buket sastavljen od voća i cveća": tanak struk, savršeno vajana ramena, nevelike grudi, a prelepe kao u Afrodite (u podosta dekoltovanoj odeći), lice sa lakim rumenilom i sa malo zlatnog sjaja koji treperi kao osmejak. A oči? One su zbunjivale i zaustavljale svakog ko je u njih pogledao. I zborila je treperavim glasom. Uopšte, njeno lice i njeno biće zanosili su svakog! O Jeleninoj lepoti, međutim, svedoči i njena komšinica kojoj naš istraživač nije otkrio ime. Za Andrićevu draganu ona kaže da je bila „veoma lepa” i "mnogi momci su joj se divili", "divno je svirala na klaviru" i "kasno se udala".

Kao neoboriv dokaz Jeleninog postojanja čitaocima pomenute knjige Vlatković nudi na uvid faksimil njenog pisma upućenog Andriću 15. novembra 1961. godine. Posle četiri decenije ćutanja Poljakinja se javila Andriću da mu čestita na Nobelovoj nagradi.  U Pismu Zdenki Marković, Andrić kaže da je u "ovom gradu", misleći na Krakov, "jednu godinu na svoj način bio srećan" i da ga "neće zaboraviti nikada". Andriću je ta sreća toliko bila velika i značajna da on svoj boravak od nekoliko meseci produžava na godinu dana. A u pismu koje je poslao Zdenki Marković iz Beograda drugog aprila 1923. piše: "Kad god dođe proleće, ja mislim na Poljsku".

Ivo Andrić je iz Beča prešao da studira u Krakov gde je stigao aprila 1914. godine i nastanio se, po mišljenju Dragoljuba Vlatkovića, u kući Jeleninih roditelja.

Jelene ipak "ima" u liku Anike Mare, Lotike...

U Krakovu Andrić je boravio svega tri meseca. U domovinu su ga iznenada vratile nesrećne prilike, atentat u Sarajevu i početak Prvog svetskog rata. Ljubav iz ovog grada, međutim, nosio je u srcu celog života, ona mu je bila inspiracija i lajtmotiv u mnogim njegovim delima.

– Jelenu srećemo u liku Anike iz pripovetke "Anikina vremena", zatim Mare Milosnice, kao i u romanu "Na Drini ćuprija" u liku Jevrejke Lotike i Fate u pesmi opevane, Saide, žene Omer paše Latasa u istoimenom romanu – dodaje Vlatković.

– Ali osim Ćorkanove Švabice, po liku i sudbini najbliža Jeleni je Rifka iz pripovetke "Ljubav u kasabi".

Pismo koje je potvrdilo sve

Kada je Ivo Andrić dobio Nobelovu nagradu posle 40 godina ćutanja javila mu se njegova velika neostvarena ljubav Jelena.

- Dragi Ivo! Ne znam da li se sjećate Krakova, ul. Bonerovske i familije Iržikovski. Ja sam Jelena Iržikovska (Puca) sada stara udova Lutavska. Moram vam poslati srdačne čestitke za vašeg "Nobela". Mnogo sam zaboravila izraze, ali ako mi hoćete otpisati, pišite možda vam mogu pisati poljski. Čitala sam sve vaše knjige koje su prevedene na poljski, ali drago bi mi bilo da ih čitam u originalu. Neću više pisati, samo vas srdačno pozdravljam i čekam na odgovor.

Vaša stara prijateljica Jelena.

Krakov, 15. 11. 1961."

Premeštaj, međutim, Andrić nikada nije dobio.

– Nema podataka da su se Iva i Jelena ikada ponovo sreli – kaže Vlatković. – Međutim, Jelenom je ostao opčinjen do kraja života. A u naslovu "Jelena, žena koje nema", Andrić je izostavio samo jednu reč – više – "Jelena, žena koje nema (više)". Ta reč bi zapravo sve otkrila.

(Ona.rs/Srbijuvolimo.rs)

Pošaljite nam Vaše snimke, fotografije i priče na broj telefona +381 64 8939257 (WhatsApp / Viber / Telegram).

Povezane vesti

Ona.rs zadržava sva prava nad sadržajem. Za preuzimanje sadržaja pogledajte uputstva na stranici Uslovi korišćenja.