Kad mi je mama umirala po prvi put sam pozvala vidovnjaka: Nisam verovala, ali njegove reči su promenile sve

Pozvala sam vidovnjaka. Bilo je to nekoliko dana pre nego što je moja majka umrla, u aprilu 2022.

Tada je izgledalo kao da umire već godinama. Prolazila je kroz hitne medicinske intervencije i životno ugrožavajuće dijagnoze; toliko puta smo se opraštali da sam izgubila računicu.

Njen um je već otišao. Telo ju je izdalo. Ali njena duša nije želela da ode.

Godinama smo živeli u tom stanju. Mama se neprestano oporavljala, a ja sam bila zarobljena u beskonačnom ciklusu. Ubijalo me je – izgleda brže nego nju.

Ovog puta izgledalo je kao da je zaista kraj. Ostavila sam sve i odletela preko cele zemlje da provedem nedelju dana pored njenog kreveta u hospicijumu. Držala sam je za ruku, pričala joj priče i osećala ustajali miris njenog nestajanja. Primoravala sam se da se oprostim.

Moja majka je umirala – zato sam pozvala vidovnjaka.

Sve su to bile stvari koje sam već radila. Bila sam otupela na čitav proces, čak i dok sam prolazila kroz njega. Više nije imao onu istu težinu posle toliko ponavljanja, ali nisam mogla da ne budem tamo. Naravno da sam morala da odem.

Sestra me je odvela na ručak. Uz salate i martini, čitale smo brošuru koju nam je hospicijum dao – "Iskustvo umiranja". Smejale smo se kada nismo plakale. Rekle smo mami da je u redu da ode, baš kako je knjižica savetovala.

Ali uprkos tome što nedeljama nije unosila ni hranu ni vodu, uprkos tome što uopšte nije bila svesna, mama je i dalje ostajala. Zašto? Nisam mogla da shvatim.

Na kraju su me medicinske sestre ohrabrile da odem. Nije imalo svrhe da ostajem kada je vremenski okvir bio neizvestan. Spakovala sam se i vratila kući. Sledeće nedelje sve se nastavilo. Ponekad su čak zvali da kažu da se čini da se poboljšava. Htela sam da vrištim.

Nikada u životu nisam osećala takav bes prema svemiru. Mrzela sam sebe što sam želela da umre, a istovremeno sam se osećala prevareno jer nisam doživela onu tihu, duboku tugu kakvu sam zamišljala da dolazi s gubitkom poslednjeg roditelja. Vrtela sam se u kovitlacu samoprezira i sažaljenja.

Sve sam to jednog jutra ispričala prijateljici dok smo dugo šetale. Poslala mi je broj vidovnjaka iz Kalifornije. Prvo sam je osuđivala – i zbog same ideje i zbog toga što uopšte ima vidovnjaka za preporuku – ali onda sam odlučila da pokušam.

Sutradan, između Zoom sastanaka, pozvala sam vidovnjaka. Na sekretarici sam ostavila poruku koja je zvučala otprilike ovako:

"Zdravo, nisam sigurna šta radim ovde, ali moja majka umire već osmi put, ili barem tako osećam. Ne razumem zašto ovo toliko traje, ne znam da li verujem u Boga, ali zašto moram kroz ovo da prolazim? I kako da prestanem da činim sve ovo o sebi?"

Ponekad, kada tugujem, osećam se najsebičnije. Mnogo vremena u životu provela sam tugujući.

Vidovnjak me je pozvao nazad sat kasnije i razgovarali smo svega pet minuta. Rekao je da vidi moju majku. Precizno je opisao sobu u kojoj je ležala, mesto s kog sam se oprostila prošle nedelje. Opisao je ljude s kojima je bila – jezivo tačni opisi njene braće i sestara koji su nedavno preminuli. Ljudi koji su joj slomili srce, a s kojima se nikada nije pomirila.

Zatim je rekao nešto što mi se urezalo u pamćenje:

"Ti i ona ste u redu. Tvoja majka više ne treba da budeš pored nje. Želi da se fokusiraš na svoju porodicu, na sebe, na svoj život. Ovo sada nije o tebi. Sve će se desiti u njeno vreme, i još nije spremna da ode."

Objasnio je da ima nedovršene poslove sa svojim preminulim rođacima i da će tek kada to završi, moći da ode.

Pitala sam zašto se to mora rešiti pre smrti. Zar ne mogu da se sastanu u zagrobnom životu?

"Tako to ne funkcioniše", rekao je.

Predvideo je da bi mogla umreti već sledećeg dana. I jeste.

Stalno mislim o tome. Moja bol mi se činila tako složenom i jedinstvenom, a zapravo je odgovor bio krajnje jednostavan: morala sam da pustim.

Da prestanem da tražim olakšanje u kontroli. Da se fokusiram na svoju porodicu. Da se fokusiram na život. Da živim.

Moja omiljena knjiga iz detinjstva zvala se "Svuda po komšiluku". Pričala je o devojčici i njenoj majci koje obavljaju poslove zajedno – idu u poštu, biblioteku, prodavnicu. Mama i ja smo je čitale zajedno, priljubljene jedno uz drugo.

Godinama, kada bismo zajedno išle u kupovinu, podsetile bismo se knjige: "Svuda po komšiluku!" govorile bismo dok smo obavljale obaveze.

Kada osećam nostalgiju, o tome razmišljam. Kada mi nedostaje mama, to je ono što tugujem.

To nije mesto na koje se mogu vratiti. To je samo osećaj. Nešto što bi samo moja majka razumela. A nje više nema.

Gubitak je neka vrsta nostalgije koja se odmotava. Izgubimo ljude, ali i osećaje i iskustva koja više nikada nećemo imati.

Nakon što sam razgovarala s vidovnjakom, stvari su se pomerile.

Mama je umrla sledećeg dana, baš kao što je bilo predviđeno. "Pa, umrla je", rekao je moj očuh preko telefona 7. aprila popodne. "Izašao sam u dnevnu sobu, i samo je kliznula iz ovog sveta."

Posle svega, svih lažnih početaka i neočekivanih oporavaka, tako je otišla. Kliznula je, nečujno, iz ovog sveta.

Mislila sam da ću osetiti olakšanje. Ali jedino što sam osećala bilo je – ništa.

(Ona.rs/YourThango)

Pošaljite nam Vaše snimke, fotografije i priče na broj telefona +381 64 8939257 (WhatsApp / Viber / Telegram).

Povezane vesti

Ona.rs zadržava sva prava nad sadržajem. Za preuzimanje sadržaja pogledajte uputstva na stranici Uslovi korišćenja.