"Moja baka je bila prva umetnica u koncentracionom logoru: Nije o tome pričala, ali slike bole više od reči"

Događaji koji su se odigrali pre 80 godina naterali su milione ljudi da napuste svoju zonu komfora kako bi pružili podršku ratnim naporima. Doris Zinkeisen, majka troje dece, bila je jedna od njih. Doris, koja je ranije volontirala kao bolničarka, otputovala je u inostranstvo kako bi kroz seriju slika dokumentovala strašne posledice rata.

Rezultat toga bilo je jedno od najmoćnijih umetničkih dela tog vremena – Paljenje koncentracionog logora Bergen-Belsen.

"Četkice moje bake postale su ključni alat za prenošenje istine ljudima kod kuće o onome što se zaista događalo,“ ekskluzivno za Mirror govori Šarlot Džonston.

Smatra se da je Doris bila prva umetnica koja je ušla u logor Bergen-Belsen nakon njegovog oslobađanja 15. aprila 1945. godine. Njena slika rađena uljem na platnu prikazuje masovno spaljivanje tela, sa gustim dimom koji se uzdiže iz logora.

"Znam da nije mogla rečima da opiše ono što je videla po povratku kući,“ kaže Šarlot (54).

"Kako uopšte možete rečima ili slikom opisati tako nešto? Kako govoriti o razaranju koje se tamo dogodilo? Mislim da je taj gust, mračan dim koji se uzdiže iz tog mesta sam po sebi metafora – on oslikava strah. I strašnu, uznemirujuću prirodu onoga što se događalo.“

Paljenje logora Bergen-Belsen deo je selekcije slika Doris Zinkeisen koje se izlažu na izložbi pod nazivom Potezi četkicom sa linije fronta, koja se održava od četvrtka, 8. maja do 11. maja u londonskoj Oxo Tower galeriji. Na izložbi su prikazana brojna originalna dela Doris Zinkeisen, koja su prvi put nakon decenija prikazana javnosti. Svoje usluge stavila je na raspolaganje Britanskom Crvenom krstu – otputovala je u Brisel kako bi dokumentovala njihov humanitarni rad, dok su timovi Crvenog krsta delili hranu i odeću tek oslobođenim ratnim zarobljenicima.

Taj rad ju je odveo i u zloglasni logor Bergen-Belsen, gde je svedočila prizorima 13.000 nepokopanih tela i oko 60.000 zatvorenika, većinom teško bolesnih i izgladnelih. Na slici Ljudska veš mašina – verovatno njenom najsnažnijem prikazu života u logoru – Doris je istakla kontrast između dobro uhranjenih tela nemačkog medicinskog osoblja i iscrpljenih figura preživelih logoraša.

"Šest dana nakon oslobođenja logora, timovi Crvenog krsta došli su da pruže pomoć preživelima,“ objašnjava kustoskinja izložbe Mehzebin Adam-Suter. „Nemačke bolničarke, koje je Doris prikazala, takođe su pružale negu preživelima, i to je važno istaći.“

„Kroz sve te slike jasno se vidi koliko je Doris radila da bi prenela sliku o naporima pomoći posle rata – uključujući složene medicinske evakuacije i repatrijaciju zatvorenika. Doris je radila besplatno, a umetnice u ratu retko su dobijale državnu podršku ili narudžbine – delom zbog straha da bi prikazivanje patnje civila moglo negativno uticati na moral javnosti. Doris je ostavila trajan trag u svetu umetnosti i istorije svojim revolucionarnim prikazima naših humanitarnih napora tokom Drugog svetskog rata.

Ujedno, njena služba pri Britanskom Crvenom krstu i Ambulanti Svetog Jovana odražava osećaj dužnosti koji je prevazilazio platno.“

Iako je rat ostavio dubok trag, nije definisao kasniji umetnički rad Doris Zinkeisen. Okrenula se lakšim, romantičnijim temama – često je slikala edvardijansko visoko društvo, igrače i scene iz konjičkog sporta, aludirajući na svoje mladalačke sportske uspehe. Umrla je 1991. godine, u 92. godini života.

Šarlot kaže: „Moja baka nikada nije govorila o onome što je videla i doživela – nama unucima, ali je tata pričao priče. U našoj porodici se prenosila priča da je baka ušla u Belsen vozeći se u automobilu koji je nekada koristio Himler - jedan od glavnih organizatora Holokausta. To mi je otac ispričao.“

Rođena je u Škotskoj 1897. godine. Dobila je stipendiju za Kraljevsku umetničku akademiju, gde je zajedno sa mlađom sestrom Anom studirala umetnost. Ana je takođe postala uspešna umetnica. Nakon što je tokom Prvog svetskog rata volontirala kao bolničarka u Velikoj Britaniji, Doris se udala za mornarskog oficira Edvarda Grejema Džonstona, Šarlotinog dedu. Imali su troje dece – sina Mareja, rođenog 1913. godine, i bliznakinje Dženet i En, rođene 1928. Bliznakinje su kasnije postale priznate ilustratorke i proslavile se radom na dečjoj knjizi 101 Dalmatinac iz 1956. godine. Nažalost, Edvard je preminuo godinu dana nakon završetka Drugog svetskog rata. Kasnije se Doris preselila na obalu Safoka, a Dženet i En su ostale da žive s majkom i nikada se nisu udavale.

Šarlot se seća: „Moja braća, sestre i ja provodili smo svako leto u bakinoj kući. Ako bismo bili dobri, dozvoljavala nam je da uđemo u njen atelje – koji je uvek bio besprekoran. Slikala je sve do svoje smrti. Uvek se sećam kako je u šest popodne pravila opasne koktele! Bila je žena svog vremena – savršeno podignute frizure, jarko crvenih usana i nalakiranih noktiju – ali uvek u slikarskom mantilu.“

Šarlot i njeni brat i sestra svako leto provodili su u kući svoje bake: „Bakin atelje bio je u prizemlju, a studio mojih tetki – bliznakinja – bio je odmah iznad. Njihov je bio potpuni haos, a bakin savršeno uredan. Ako bismo bili dobri, dobijali smo nagradu – poziv u bakin studio.“

Njena baka, kao i tetke, inspirisale su Šarlot da se i sama posveti slikanju. Ali Doris je bila inspiracija na mnogo širem planu, kako kaže Šarlot: „U to vreme, žene su tek nedavno dobile pravo glasa. Većina je bila očekivano smeštena u kući – da podržavaju muža i vaspitavaju decu. Nisu se podsticale da rade – osim ako su bile iz radničke klase, pa su išle u fabrike. Mislim da njihova prava vrednost tada nije bila ni prepoznata.“

„Zato mislim da je ono što je moja baka uradila bilo radikalno i impresivno. Bio je to period kada su mnogi uspeli da izađu iz svojih kalupa – da urade ono što su mogli u znak podrške.“ Tokom Drugog svetskog rata Doris je radila i kao scenograf u čuvenom teatru Old Vik, gde je sarađivala sa legendama britanske scene.

„U svemu što je radila, bila je pionirka,“ zaključuje Šarlot. „Ponosna sam na hrabrost i odlučnost koju je pokazala u svetu kojim su dominirali muškarci. Znam da ju je rad ratne umetnice duboko pogodio, ali i da je bila ponosna što je mogla da pomogne u tako važnom trenutku naše istorije.“

(Ona.rs/Mirror)

Pošaljite nam Vaše snimke, fotografije i priče na broj telefona +381 64 8939257 (WhatsApp / Viber / Telegram).

Povezane vesti

Ona.rs zadržava sva prava nad sadržajem. Za preuzimanje sadržaja pogledajte uputstva na stranici Uslovi korišćenja.