Nađa je posle rođenja izgubila mamu, borila sa depresijom i selidbama: Sad je primer jake žene i svi je znate

Nađa Erić postala je poznata široj javnosti kroz učešće u rijalitiju „Survivor“, ali je najjači utisak ostavila tek kada je u emisiji „Preživeli“ ispričala svoju potresnu životnu priču. Njena tragedija nije počela kasnije u životu, već samim rođenjem — kada je, svega deset dana nakon što ju je donela na svet, izgubila majku.

Komplikacije su, kako navodi, nastale samo nekoliko dana nakon porođaja, i to greškom lekara.

„Komplikacija se desila par dana nakon porođaja. Zaboravili su da joj izvade posteljicu. Naravno, to je krucijalna stvar, ne može to da se zaboravi, ali se eto dogodilo. Sepsa je nastala posle nekoliko dana, upala je u komu i umrla nakon deset dana od mog rođenja“, ispričala je Nađa u emisiji.

Nakon smrti majke, brigu o njoj preuzeli su majčini roditelji – baka i deka, zajedno sa tetkom i tečom. Otac je, kako kaže, bio prisutan, ali se povukao jer se suočavao s ličnim gubitkom.

„Dospela sam u ruke maminih roditelja. Tata je bio tu, ali se sklonio sa strane da sabere misli, jer je njemu tri meseca pre moje majke preminuo otac. Nije mu uopšte bilo lako. Odrastam kod babe, dede, bili su tu tetka i teča.“

Na pitanje da li je iko odgovarao za majčinu smrt, Nađa kaže:

„Moja baba je htela da pokrene nešto, ali tetka to nije dala. Ne želim da pričam, jer nemam informacije. Znam da je bilo u svim novinama i da je bilo na naslovnoj strani, kao ozbiljna i velika potresna priča, ali znam da niko nije pravno odgovarao.“

Kada joj je bilo šest godina, otac se oženio drugi put i Nađa je prešla da živi sa njim i njegovom novom suprugom.

„Upoznao je posle dve godine drugu devojku. Pokušao je da započne bolji život, da ne bude sam. Sa mojih šest godina su se venčali i dobila sam polubrata. Počeli smo da živimo zajedno i tada počinje neki sasvim drugačiji život.“

Iako je odrasla uz ženske figure poput bake, tetke i maćehe Maki, Nađi je kroz detinjstvo nedostajala figura majke koju nikada nije upoznala.

„U osnovnoj školi sam prvi put osetila potrebu za majčinskom figurom. Kao mala sam stalno govorila: ‘Moja tata’, jer sam mislila da to tako treba. Tetka i baba su meni od samog početka majčinska figura. U šestoj godini sam dobila maćehu i tada sam prvi put osetila potrebu da nekoga zovem mama, to sam joj i šapnula. Rekla sam joj da bih volela da je zovem mama, ali da ne znam kako, jer je to za mene bila nepoznata reč.“

Kasnije se suočila i s depresijom.

„U 19. godini dobila sam jaku depresiju, jer mi je majka užasno falila. Želela sam da je pitam neke stvari koje ne mogu da postavim nikome drugom, ali u tome mi je pomogla psihoterapija dosta. Od tinejdžerskih dana idem na terapiju i savetovala bih svakoga da, ukoliko ima bilo kakvu vrstu psihološkog problema, da se obrati stručnjaku. Meni je zaista to pomoglo jako.“

Život sa ocem i maćehom trajao je od njene šeste do desete godine i bio je, kako kaže, dobar, ali drugačiji od svega što je ranije poznavala.

„Kada sam došla u šestoj godini da živim sa njima, udarac je bio jak, jer svaka promena je teška. Navikla sam se na nežnost kod bake i deke, ali kod tate je sve bilo drugačije. Bilo je kažnjavanja, grubljih reči, drugačiji potpuno način vaspitanja, ali sam im zahvalna na tome.“

Ipak, tenzija između oca i maćehe je postojala.

„Među njima je vladala tenzija, pa samim tim nisu imali strpljenja za dete. Osetila sam težu stranu njihovog braka, koji se završio razvodom. Meni je nametnuta krivica da sam ja odgovorna za krah njihovog braka, jer nisam bila baš poslušno dete. Teško sam se nosila sa tim dugo.“

Nakon razvoda, ostala je da živi samo sa ocem, što joj je tada prijalo.

„Ostala sam da živim sa tatom, ali je on upao u veliku depresiju. Ipak, ja sam bila presrećna, jer ga imam samo za sebe. Kada smo ostali samo nas dvoje, konačno sam ga upoznala. Imali smo naše male rituale. Naučio me je da pravim domaći hleb i tople sendviče. Putovali smo zajedno i ti trenuci su meni ostali urezani kao najlepši period života sa njim.“

Na njenu inicijativu, otac je kasnije započeo novu vezu, ali to je označilo i kraj njihove bliskosti.

„Kada je ona došla, dnevna soba više nije postojala za mene. Nikoga ne krivim, okolnosti su bile takve da su se njih dvoje baš poklopili. On je počeo da pije više nego što treba, a ona ga nije sprečavala u tome. Tu se dosta pokvario naš odnos i svaki razgovor bi se završavao svađom. Ličilo je na psihičko zlostavljanje.“

Zbog nesuglasica i sve češćih kazni, otac joj je zabranio i osnovne stvari.

„Dok sam bila sa njim, često sam bila u kazni. Zbog visokog računa koji sam napravila, oduzeo mi je sve – od telefona do kompjutera. Branio mi je da idem na odbojku, a na kraju i kod babe i dede, iako živimo u istoj ulici, jer je smatrao da oni sabotiraju njegov način vaspitanja.“

Vrhunac je bio incident kad ju je zaključao napolju.

„Sa 13 godina sam otišla nazad kod babe. Bio je novembar, imali smo svađe svaki dan, ali ta noć poslednja je bila baš turbulentna jer je dosta popio. Došao je u sobu dok sam gledala film. Znala sam da ne treba da se raspravljam sa njim i da nije pri sebi. Izašla sam napolje da se iskuliram kod komšijinog psa, isplakala se i vratila nakon pola sata. Vrata su bila zaključana, tako da ja nisam pobegla, već nisam mogla da uđem. Otišla sam kod strica, jer je njegov deo kuće uvek bio otključan, i tu sam se smestila. U jednom trenutku on je zvao mog dedu, misleći da sam pobegla kod njih i počeo da viče. Pozvala sam tetku, da joj kažem da sam i dalje u kući, samo kod strica, da smo se posvađali, ali da je sve u redu. Ona je tada presekla i rekla da ništa nije u redu. Došla je po mene i od te večeri sam ostala kod njih.“

Nakon toga, njen otac je otišao na selo i započeo novi, zdraviji život. Pet godina nisu imali kontakt.

„Nismo imali nikakav kontakt sve do moje 18. godine. Konverzaciju smo započeli zahvaljujući mom mlađem bratu. Pet godina sam maštala o susretu sa njim. Došli smo sa ujakom od mog brata, a on nas je sačekao raširenih ruku. Bio je sasvim drugi čovek. Bila sam mnogo srećna nakon tog vikenda, jer sam mislila da ponovo imam tatu. Nažalost, nije se puno promenio.“

Ipak, Nađa kaže da je srećna što joj je otac i dalje deo života.

„Kako god bilo, ja sam srećna jer je opet deo mog života. Nakon ‘Survivora’ me je zvao i rekao da je jako ponosan na mene i da sam bila super. Vidim želju da se opet zbližimo, ali od sada sa njim sve uzimam sa rezervom, da ne bih ponovo patila.“

Nađa Erić je kroz svoju životnu ispovest pokazala da ni najteže okolnosti ne moraju da slome čoveka, već da ga, naprotiv, učine otpornijim i dubljim. Odrasla bez majke, sa podeljenim autoritetima i traumama koje su joj obeležile detinjstvo, nije izabrala gorčinu – izabrala je razumevanje, terapiju, snagu i sposobnost da voli, čak i onda kada to znači da voli s oprezom.

Njena priča nije samo priča o gubitku, već i o oporavku, učenju, pokušajima da se prepozna istina u odnosima i sa sobom, i da se iz toga izgradi novi početak. U svetu u kojem su rane često skrivene iza osmeha, Nađa ih je podelila bez zadrške – i upravo zbog toga, njena priča ima moć da pomogne drugima.

Kako i sama kaže – važno je potražiti pomoć kad je teško. I još važnije – dozvoliti sebi da opet verujemo, ali ovaj put s rezervom, kako bismo sačuvali ono najvrednije: mir sa sobom.

(Ona.rs)

Pošaljite nam Vaše snimke, fotografije i priče na broj telefona +381 64 8939257 (WhatsApp / Viber / Telegram).

Ona.rs zadržava sva prava nad sadržajem. Za preuzimanje sadržaja pogledajte uputstva na stranici Uslovi korišćenja.