Kad si srećna žena, bolja si i mama: Tamara razbija najveći ženski mit i uči žene da vrate eros u svakodnevicu

Tamara Etera je žena čije reči i prisustvo ostavljaju trag. Njena priča je svedočanstvo o potrazi za istinom i ljubavlju – potrazi koja nije bila ni laka ni jednostavna, ali je bila duboko autentična. Iz tame bulimije, zavisnosti i bežanja od emocija, Tamara je kročila na put koji je vodio ka celovitosti, duhovnosti, životnosti. Danas radi sa ženama širom sveta, pomažući im da se povežu sa sobom, svojim telom i Bogom, i da istinski – žive ljubav.

Patnja, snaga i ljubav...

Put ka istini i ljubavi nije došao preko noći. Tamara se priseća da se prvi istinski prelom u njenoj svesti dogodio tek 2014. godine, iako je godinama ranije već krenula na terapiju i porodične konstelacije. Tada je, usled velikog ličnog bola – raskida uoči diplomskog ispita – došla do spoznaje da je vreme da nešto promeni. Ne više zbog drugih, već samo zbog sebe.

"Bilo je više trenutaka, naravno. Gledajući unazad – sa ovom svešću danas – mogu reći da je prvi pravi trenutak bio 2014.e godine (za referencu - tek 7 godina posle prvog odlaska na porodične konstelacije, nekoliko godina nakon prvog odlaska na psihoterapiju). 2014. godina za mene je bila ogromna prekretnica, godina kada sam prvi put samo zbog sebe odlučila da  se borim za istinu i ljubav. Svi pokušaji pre tog bili su inspirisani roditeljima, nekim spoljnim faktorima – i svaki bi doneo nešto dobro u moj život ali bili su kratkog veka. Tek kad samosetila žar te ljubavi prema sebi i životu koji mi je dat – imala sam priliku da “nešto zaista promenim” – zauvek. Da se razumemo – taj žar sam osetila usled ogromnog bola, zbog raskida koji se dogodio tačno mesec dana pred diplomski ispit na Arhitektonskom fakultetu.Bukvalno mi je srce puklo – i sve ostalo što sam znala o sebi – i konačno sam bila spremna na promenu", kaže ona.

Ipak, za sve ovo što jeste danas - žena s toliko znanja i emocije da ima želje i snage da se posveti svim drugim ženama, nije bilo dovoljno jedno iskustvo, već život obojen raznim situacijama koje su kao puzle sklapale Tamaru u ono što je danas. Jedan od delića na tom putu bila je bolest njenog muža, koja je preokrenula sve što je znala o životu i ljubavi. Kroz to iskustvo, Tamara je duboko doživela šta znači predati se Bogu i poverenju.

"Sve je to naravno u vezi sa snagom i ranjivošću – ali ključna stvar koju sam naučila je ova: život je kratak, sutra možda ne postoji – jedino što imamo je sad. Spoznala sam to celim svojim bićem, a ne konceptualno – a kad tako nešto znamo – ne štedimo se, ne štekamo se, ne kalkulišemo, idemo „all in“, dajemo sve od sebe, puštamo prazne lažne priče koje nas ometaju u tome da živimo i volimo punim plućima… Susret sa smrću je zastrašujuće moćan učitelj. Danas molim Boga da ljubav bude moj učitelj – a ne samo urgentnost smrti. Da radim stvari jer volim da ih radim – a ne jer me sutra možda neće biti", otkriva ona.

O radu sa ženama...

Upravo kroz sopstveno iskustvo tamnih dubina i procesa izlečenja, Tamara je pronašla smisao u tome da bude podrška drugim ženama. Danas, u radu koji obavlja sa posvećenošću i saosećanjem, često se susreće sa bolnim, ali zajedničkim imeniteljem mnogih ženskih priča – duboko ukorenjenim osećajem da sa njima nešto suštinski nije u redu.

Nama je otkrila s kojim zabludama se žene najčešće susreću kada joj se obrate:

"Da nešto nije u redu s njima, da su „slomljene“, „nevoljive“, jako pogrešne, „grešne“, da im nema spasa… Da zaslužuju bič kao alat rada na sebi, da mekan pristup ne donosi rezultate, da struktura i nežnost ne idu zajedno", navodi nam Tarama.

Posebno nežno i strpljivo Tamara pristupa ženama koje se plaše majčinstva – straha da neće biti dovoljno dobre, da će izgubiti sebe ili da će ponoviti greške svojih majki. Umesto da odmah ulaze u dublje procese, ona ih prvo poziva da se vrate najosnovnijem – svom telu.

„Predlažem im da stupe u dublji kontakt sa svojim telom i ženstvenošću, da upoznaju prirodu svog tela i povežu se sa Bogom kroz to isto telo. To je temelj iz kog kasnije prilazimo svim izazovima, svim blagoslovima.“

O majčinstvu...

U tom procesu, Tamara ne idealizuje ulogu majke, ali veruje u snagu arhetipske Majke – onaj deo žene koji neguje, stvara i štiti. U isto vreme, naglašava važnost očuvanja lične celovitosti – da žena bude i svoja, i nečija. A navela je kako se to balansira u svakodnevici:

„Praktično, svakog dana imam barem jedan sat kada sam bez dece i muža. Vreme kada sam samo sa sobom, u kontaktu sa svojim telom, ženstvenošću i Bogom. Kada imam sebe – mogu da budem i muževljeva, i mama našoj deci.“

Čest je i duboko emotivan strah žena da će – kada postanu majke – nesvesno postati poput svojih. Tamara i tu pruža utehu, ali i poziv na odgovornost.

„Zagrli sebe. Budi nežna prema sebi. Ali i ovo – preuzmi odgovornost za svoj život i svoje odluke i nađi metod rada na sebi koji će ti pomoći da te greške makar ublaži. Takođe – neke greške ćeš sigurno ponoviti, makar malo – i preživeti – kroz pravljenje sličnih grešaka lakše ćeš oprostiti svojoj majci… Jer ćeš shvatiti koliko je nekada zapravo teško biti roditelj. Ukoliko budeš volela svoju decu, ta ljubav ćete motivisati da postaneš bolji čovek, bolja žena“, podvlači ona.

U vremenu u kojem je majčinstvo često pretvoreno u niz očekivanja i perfekcionističkih slika sa društvenih mreža, Tamara podseća žene da se zaustave. Da dišu. Da ne zaborave radost.

„Da uspore. Da shvate da ne mora da bude savršeno. Ne mora da bude savršeno. Najvažnije je da uživaš sa svojom decom. Da ih ljubi, golica, juri, da pričate viceve, igrate se lovice. Da ponekad uđu u dečiji svet umesto da stalno pozivaju decu u odrasli svet", priča ona.

O povezanosti s telom...

Nakon što nas je vodila kroz složene izazove unutrašnjeg rada i majčinstva, Tamara nas poziva da zaronimo dublje u jedan od najintimnijih i najmoćnijih aspekata svog bića – iskustvo prisutnosti u telu i istovremene povezanosti sa nečim većim, božanskim.

Pitali smo je da nam objasni šta znači „duboko u telu, a povezati se sa božanskim” i kako to izgleda u praksi, u jednom običnom danu:

„Biti duboko u telu i povezati se sa Božanskim znači biti potpuno prisutan u sadašnjem trenutku, sa svesnošću o senzacijama koje telo nosi, a istovremeno osećati dodir više, nevidljive svesti. Taj spoj donosi blaženstvo.“

Upravo takav trenutak Tamara je doživela na jedinstven način.

"Mene je Bog blagoslovio trenutkom koji ću prepričati. Bio je zalazak sunca, moj muž je držao oba naša sina u rukama, sunce ih je obasjavalo, sve je svetlucalo, smejali su se… A ja sam to gledala, rastopljena, i mislila – ovo je scena koju ću videti kad budem umirala.Ili malo manje dramatično, ležala sam sa svojim mužem, moja glava na njegovim prsima i u jednom trenu tako sam postala svesna zvuka njegovog otkucaja srca… Sve ljubavi koja staje u taj otkucaj srca. Prolaznosti života. Istine da neće zauvek biti tu pored mene, biti živ. Suzeljubavi su navrle u mojim očima. Celo moje telo pulsiralo je ljubavlju dok smo tako opušteno, svakodnevno, ležali. Biti u telu bukvalno znači biti svestan senzacija u telu. Povezati se sa božanskim znači povezati se sa onim što je veće od nas, sa višom svešću… Prepletanje ta dva vodi nas do blaženstva. Najdivnije je kad se događa u najobičnijim situacijama – jer onda prestajemo da jurimo „izvanredno“ i postajemo oduševljeni svakodnevnim. Postajemo skromni u izvornom smislu", priča ona.

O seksualnosti...

Nakon što je ukazala na lepotu i snagu povezivanja sa sobom i višim, božanskim, Tamara se dotakla i jedne od najdubljih i najkompleksnijih izazova sa kojima se mnoge žene i danas suočavaju – strah od sopstvene seksualnosti.

„Strah je ukorenjen u realnim, višegodišnjim traumama koje su doživljavale naše pretkinje – zloupotrebe, zlostavljanja. To je dubok, stvaran bol koji traži milost, saosećanje i nežnost.“

Ta tiha patnja ostavlja tragove i u svakodnevnom životu, često nesvesno.

„Žene skrivaju svoju seksualnost tako što žive u stisnutim telima, sa zaključanim karlicama, stegnutim vilicama. Ne plešu, ne pevaju, ne smeju se bez straha. Potiskuju svoju životnost i svode sebe samo na um i logiku, sa plitkim dahom i zabranjenim emocijama.“

Posledice ovog potiskivanja nisu samo unutrašnje, već se ogledaju u zdravlju, kreativnosti i odnosima.

„Kada žena potiskuje svoj eros i libido, gubi radost, spontanost, opuštenost. Žena gubi sebe – izvornu sebe - pre svih mentalnih ideja "ko ona jeste“. Gubi slast u svakodnevnici, gubi slast u seksu, gubi onu vrcavost u komunikaciji. Još ozbiljnije od toga – gubi svoju životnu energiju, potiskuje spomenutu kreativnost, ideje, želje. Ne gubi samo ona – gubi i njen partner i celo društvo. Negovati svoj eros znači negovati život na planeti zemlji. Naravno – postoje trenuci kada naš eros zauzima jedan oblik – na primer dok smo sa partnerom, a postoje trenuci kada zauzima drugi oblik – na poslu, sa decom. Ženska mudrost znati je kada ispoljiti koji", podvlači ona.

Za one koje žele da ponovo probude svoju seksualnu energiju, ali su opterećene stidom i strahom, Tamara savetuje nežan početak.

„Neka svaki dan izdvoje deset minuta da legnu ili sednu, stave ruke na donji stomak i srce, osete svoje telo, duboko udahnu i zapitaju se: ’Šta mi je sada potrebno?’“

Ipak, rad sa seksualnom energijom, kako naglašava, nije jednostavan put.

„To je dubok i ozbiljan proces, koji zahteva poštovanje i ozbiljnost. Nemam brzog recepta, ali uskoro ću ponuditi napredan, sveobuhvatan rad na ovu temu. Ovo je slojevito i zahtevno, i ne bih davala generalne savete.“

Živeti ljubav i brak...

Kad se osvrne unazad na svoj put, Tamara jasno razlikuje bol od patnje, ističući da bol jeste neizbežan, ali da patnja nije nužna. Bol je deo života, a patnja – izbor koji možemo izbeći.

„Što bi rekli Budisti – bol je neizbežan, patnja je opciona. Proživeti bol jeste nužno, ali patiti nije. Kada shvatimo da bol nije lično prokletstvo, otvaramo se za Božiju milost i ljubav. Sav bol koji sam doživela bio je potreban da bih se otvorila za dublju ljubav, ali patnja nije.“

U pitanju ravnoteže između snage i predanosti u partnerskim odnosima, Tamara ukazuje na ljubav kao ključni oslonac. Bez nje, odnosi mogu lako skliznuti u igre moći.

„Ključna je ljubav. Ako nema ljubavi – uvek su u pitanju nekakve igre moći.

Ako ima ljubavi – i ako je prava, sa obe strane, ukorenjena u istini i ljubavi za istinu i Boga – onda je svaka predaja samo dublja oktava vere i ljubavi.

Ako nema ljubavi – onda je sve uzalud i svaki sistem potpuno jalov – bilo da pričamo o „50- 50“ sistemu u odnosu, ili predaji, ili bilo čemu… Ljubav je odlučujući faktor.“

Osvrćući se na savremene tendencije društva koje naglašavaju individualnost i slobodu, Tamara zastupa tradicionalni, ali duhovno ukorenjeni pogled na brak.

„Brak nije samo ideja nego i biološka i duhovna činjenica. Smatram da suština braka nije podložna trendovima i da savremene struje koje pokušavaju da uruše značaj prave, iskrene, posvećene ljubavi između muškarca i žene „neće uspeti“, u smislu, nemoguće je osporitiduboke biološke i duhovne istine. Moguće je zamađijati ljude, na neko vreme, čak i na nekoliko vekova… Ali pre ili kasnije – istina uvek izađe na videlo – a istina je jedna: brak je najmoćniji savez koji dva ljudska bića mogu sklopiti na ovoj Zemlji. Ako se sklopi u istini, ljubavi, posvećeno višim ciljevima i idealima – taj brak postaje neraskidiv, postaje primer nemogućeg, postaje živo čudo i rađa živa čuda – decu. Takav brak nikad neće izaći iz mode, bar ne u mom koordinatnom sistemu postojanja.“

Kada je reč o ženskoj seksualnosti, Tamara podseća koliko je to tema o kojoj se retko otvoreno govori, i poziva žene da se obrazuju i istražuju ovu dimenziju sebe.

„Naša seksualnost je izvor života, čista kao izvorska voda", kaže ona, ali i istče da o tome često govori na svom Jutjub kanalu.

Razmišljajući o savremenim zahtevima za ženskom borbenošću i samostalnošću, Tamara pronalazi paralelu u unutrašnjoj snazi i nežnosti.

„Žene su kao divlje mačke – imaju unutrašnju zverku koja želi da se bori, ali treba da joj pružimo prostor da se umiri i uživa u nežnosti. Važno je živeti sve te delove svesno, ne na autopilotu.“

Za kraj, Tamara deli svoju definiciju života ispunjenog ljubavlju, naročito u svetu koji je često obeležen strahom i haosom.

„Živeti ljubav znači imati hrabrost da veruješ u nju iako svi vrište ‘nemoj’. To znači tražiti Božiju pomoć, znati da si vredna i povezati se sa Hristom, koji je ljubav na Zemlju spustio. To je posvećenje života istini i ljubavi, gledanje sveta očima ljubavi – ali bez idealizacije. To je biranje da volimo savršenu nesavršenost sveta i nas samih", zaključuje ona.

(Ona.rs)

Pošaljite nam Vaše snimke, fotografije i priče na broj telefona +381 64 8939257 (WhatsApp / Viber / Telegram).

Povezane vesti

Ona.rs zadržava sva prava nad sadržajem. Za preuzimanje sadržaja pogledajte uputstva na stranici Uslovi korišćenja.