Tata nekog klinca je pokušao da me natera da ustupim mesto njegovom detetu: Evo šta se desilo kada sam odbila

Sintijana Ortega napisala je svoj prvi tekst sa 11 godina za Miami Herald. Diplomirala je komunikologiju i doktorirala iz oblasti obrazovanja odraslih na Florida International University. Danas živi u Majamiju sa mužem i dve ćerke tinejdžerke. Kako izgleda život posle operacije na mozgu, opisala je u jednom članku koji vam prenosimo u celosti:

"Ulaznice za koncert bile su poklon mojoj najmlađoj ćerki za 11. rođendan. Želela sam da joj omogućim iskustvo koje će pamtiti, ali i sebi da dokažem da mogu da se vratim onome što smo radile pre moje operacije mozga. Iako mi je sada potreban štap za hodanje, čepići za uši koji prigušuju buku i iako sam morala da obavim bezbroj poziva organizatorima kako bih obezbedila sedište prilagođeno osobama sa invaliditetom, bila sam odlučna da odem.

Kada smo stigle, smeštena sam na metalnu klupu prikačenu za barijeru koja je odvajala VIP sektor od regularne publike. Umesto da gledam u binu, bila sam okrenuta leđima, suočena sa VIP gostima. Moja glava bila je tačno u visini laktova mase koja je stajala, a tek četiri meseca nakon operacije, užasavala sam se pomisli da bi me neko mogao slučajno udariti po još uvek krhkoj lobanji.

Kako je pop zvezda JVKE pevao, a publika horski pratila, VIP sektor se sve više punio. Postajalo je gotovo nemoguće da ustanem i okrenem se ka bini. Ali ako bih ostala da sedim, propustila bih koncert — i radost na licu svoje ćerke.

U trenutku dok sam pokušavala da se podignem, muškarac je svom detetu rekao da stane na moje sedište.

Bio je deo VIP ekipe, ušao je sa porodicom, vođen ljudima obučenim u crno i sa slušalicama u ušima. Bio je visok, mišićav, u tesnoj beloj majici i sa irokezom od kovrdžave kose.

U meni se sudarila panika i odlučnost. Znala sam da moram da se zauzmem za sebe.

„Izvinite, ne može da stoji tu“, rekla sam smelo. „To je moje mesto.“

On me je pogledao oštro, režeći:

„Ozbiljno? To je tvoje mesto?“ Zadahnut pivom, sa venom koja je pulsirala na slepoočnici, pitao je: „A zašto si ti toliko posebna?“

Njegovo pitanje pogodilo je tačno u srž onoga što sam godinama pokušavala da prevaziđem — osećaj da nisam dovoljno važna da se borim za sebe. Od ranih dvadesetih patila sam od vrtoglavica, hroničnog umora i nesanice. Lekari su mi ponavljali da je u pitanju stres, autoimuna bolest ili višak kilograma. Godinama sam lutala od ordinacije do ordinacije, a niko nije predložio najjednostavnije rešenje — magnetnu rezonancu mozga.

Umesto dijagnoze, dobila sam godinama nevidljivu patnju. Sve dok, u 37. godini, nisam doživela moždani udar.

Simptomi su se pojavljivali danima pre nego što sam otišla u hitnu: bol u ramenu, slabost u ruci, nesigurni koraci, usporena ruka dok kucam, a zatim nemogućnost da operem zube. Kada sam napokon stigla u bolnicu, lekar mi je dijagnozu izgovorio na španskom, mom maternjem jeziku: un derrame cerebral. Moždani udar.

Nisam mogla da poverujem. Dva dana kasnije, neurohirurg je obrijao deo moje kose, izbušio rupu u lobanji i uklonio malformaciju iz desnog frontalnog režnja. Zatvorio je glavu metalnom pločicom u obliku pahulje, šrafovima i 28 spajalica.

Usledili su meseci ponovnog učenja osnovnih stvari: hodanja, čitanja, držanja viljuške, vezivanja pertli. Svaka glasna buka predstavljala je rizik za moj mozak. Muž je isključio bolnički telefon, od posetilaca tražio da šapuću i molio sestre da dolaze samo kada je neophodno.

Uprkos svemu, dugo sam mislila da nemam pravo da sebe nazovem osobom sa invaliditetom. Niko ti ne uruči papire i ne kaže: „Dobrodošla u klub osoba sa invaliditetom“. Moraš sama da naučiš da se boriš, da tražiš ono što ti je potrebno, iako tvoje stanje spolja može delovati nevidljivo.

I zato, na tom koncertu, nisam mogla da popustim.

„Imala sam operaciju mozga“, rekla sam muškarcu. „Zato sam posebna.“

Suprug je stao ispred mene i objasnio situaciju, a on se povukao — ali je ostao u blizini, gledajući me, kao da meri da li moje ponašanje „odgovara slici“ osobe sa invaliditetom.

Da li smem da plešem? Da li smem da se smejem? Da li treba da sedim ukočeno, okrenuta leđima bini, samo da bih dokazala da zaslužujem svoje mesto?

On nije znao da sam tek nedavno počela samostalno da se oblačim i tuširam. Nije primetio moj štap, čepiće u ušima, niti je znao da ću sutradan ležati iscrpljena, boreći se sa osećajem da mi mozak više ne staje u lobanju.

Nije mogao da shvati koliko je teško izgubiti nezavisnost, koliko jedno obično mesto za sedenje može značiti.

Danas više ne pokušavam da druge ubedim. Naučila sam da moje pravo da se zauzmem za sebe ne zavisi od tuđe empatije. Shvatila sam da smem da tražim ono što mi je potrebno: niži sto u restoranu, tišinu kada je buka prevelika, odmor kada mi mozak kaže da je vreme.

Naučila sam i da kažem „ne“.

I najvažnije — naučila sam da i dalje mogu da plešem, da se smejem i da budem zahvalna na svemu što ne moram da propustim", zaključila je.

(Ona.rs)

Pošaljite nam Vaše snimke, fotografije i priče na broj telefona +381 64 8939257 (WhatsApp / Viber / Telegram).

Povezane vesti

Ona.rs zadržava sva prava nad sadržajem. Za preuzimanje sadržaja pogledajte uputstva na stranici Uslovi korišćenja.