Četiri uspešne žene iz Beograda opisale su detinjstvo u Raški i otkrile šta ovaj zavičaj čini tako posebnim

Postoje knjige koje se čitaju, i one koje se žive. „Dudova vrata zelene boje“ pripadaju ovoj drugoj vrsti. To nije samo zbirka priča, već jedan topli povratak u detinjstvo, u zavičaj, u vreme kada je sve bilo jednostavnije, iskrenije i sporije.

Knjigu potpisuju četiri autorke - četiri sestre, četiri žene koje su na papiru ponovo pronašle sebe. Svaka od njih napisala je sopstvenu priču, a zajedno su stvorile jedinstveno delo u kojem se prepliću emocije, uspomene i neizbrisivi tragovi odrastanja.

Kada sam razgovarala s jednom od njih, Mirjanom Milutinović, odmah sam shvatila da je ova knjiga mnogo više od sentimentalnog podsećanja, ona je most između prošlosti i sadašnjosti, između onoga što jesmo i onoga što nikada nismo prestali da budemo.

„Sve je počelo iz sećanja“

Na moje pitanje kako je nastala ideja da četiri sestre pišu jednu knjigu, sagovornica se nasmejala i rekla:

„Sve je počelo iz jednog stalnog podsećanja na dane provedene u detinjstvu, u našem rodnom kraju, Raški. Tamo su još uvek naši roditelji, i svaki put kad bismo se srele, kao da bismo se ponovo vratile tamo. Jednog dana otišle smo zajedno na produženi vikend i tada se pokrenula neverovatna energija, ljubav prema zavičaju i jedna prema drugoj.“

U tom trenutku nisu razmišljale o pisanju. Napravile su Viber grupu koju su simbolično nazvale „Zavičaj“, i tu svakodnevno delile svoje misli, događaje, emocije. „Tek kasnije, jedna od nas je rekla: hajde da napišemo nešto o našem detinjstvu, da ostane iza nas, da i mlađe generacije znaju kako se nekada živelo u tim malim, toplim sredinama“, objašnjava Mirjana.

Četiri glasa, jedan ton

Zanimalo me je kako su uspele da očuvaju svoj individualni glas, a da knjiga deluje skladno. „I nas same to fascinira“, priznaje uz osmeh.

„Nismo imale nikakav dogovor o stilu, nismo se usklađivale ni oko ideje, svaka je pisala po svom osećaju. Znale smo samo da svaka treba da napiše deo od 50 do 60 strana o detinjstvu i zavičaju. Kada smo se ponovo našle posle dve godine i pročitale te tekstove, bile smo oduševljene. Različite, a opet iste. Prenele smo istu emociju, čak i iste događaje, samo svaka iz svog ugla.“

I zaista, čitajući „Dudova vrata zelene boje“, lako je osetiti da svaka priča ima svoj ritam, ali ih spaja ono što ih je u stvarnosti uvek spajalo, porodična nit i sećanje koje ne bledi.

„Zavičaj nas oblikuje, ali i mi njega“

Kada smo dotakle temu zavičaja, sagovornica je zastala na trenutak, kao da se vraća u slike detinjstva.

„Zavičaj nas oblikuje, ali i mi oblikujemo priču o njemu. Veći deo života proveli smo u Beogradu, daleko od Raške, ali on je ostao simbol jednog prelepog, srećnog perioda. To detinjstvo, ta sredina, građanska, mirna, skockana, bila je za nas itekako hranljiva kada smo kasnije nailazile na životne izazove.“

Ono što me posebno dirnulo bila je njena iskrenost dok priča o manastiru Gradac, mestu koje u knjizi ima gotovo simboličnu ulogu:

„Gradac je spomenik kulture, ima svoju tradiciju. Naši preci potiču iz tog podneblja, i sve što je vezano za taj period života, slavlja, svadbe, krsne slave, ali i sahrane, ostavljalo je snažan otisak u nama. To nas je vaspitavalo, učilo nas da se radujemo, ali i da tugujemo zajedno.“

Povratak u malu sebe

Kada sam je pitala šta joj je bilo najteže tokom pisanja, odgovorila je gotovo bez razmišljanja:

„Uroniti u sopstveno biće i vratiti se u malu Miru, to je bio najveći izazov. Trebalo mi je puno vremena, jer sam kroz svako poglavlje ponovo proživljavala svoj život. Kao da sam dva puta doživela svoje detinjstvo.“

Pisanje je za nju bilo i terapija i dar. „Pisala sam noću, često uz greške i izmene, jer sam sve radila u telefonu. Nije bilo lako, ali svaka rečenica me vraćala u jedno srećnije vreme“, kaže.

„Nisam želela perfekcionizam, nego autentičnost“

Mirjana je po profesiji stomatolog, pa sam je pitala vidi li paralelu između svog posla i pisanja.

„Ne, zapravo, ovo pisanje me je rasteretilo svega onog što stomatologija traži, preciznosti i perfekcionizma. Ovde sam želela samo jedno: da prenesem sliku svog odrastanja, melanholiju koju sam nosila u sebi i onu vrstu autentičnosti koju ne možete izmeriti ni skalpelom ni pravilom.“

„Svi smo mi jedno veliko mi“

Pred kraj razgovora, dotakle smo se poruke koju knjiga nosi.

„Generalna poruka može biti topla i nostalgična, knjiga se lako čita, ali ako malo dublje zaronite, ona govori o zajedništvu, pripadnosti i empatiji. Zavičaj nije samo mesto na mapi, on je i park u kojem se danas šetamo, glas koji nas podseti na neko lice iz detinjstva. Ne treba da zaboravimo taj deo sebe, jer u njemu leži naša snaga i lepota.“

Zatim dodaje rečenicu koja bi mogla biti moto i knjige i života:

„Svi smo mi jedno veliko mi. Sama ne mogu, a bez njih neću.“

Dudova vrata zelene boje - Toplina koja ostaje

Kada sam je pitala šta želi da čitalac oseti nakon čitanja knjige, odgovor je bio jednostavan:

„Toplinu. To je sve. Toplinu i emociju koja postoji u svakome od nas. Sigurna sam da će bilo koji segment knjige dotaknuti tu tačkicu u čoveku i probuditi osećaj pripadnosti.“

I zaista, „Dudova vrata zelene boje“ nisu samo knjiga o detinjstvu. To je sećanje na miris starog dvorišta, na razgovore ispod duda, na ljubav prema mestu koje te oblikuje čak i kada ga napustiš. Knjiga koja podseća da nikada nismo zaista otišli iz svog detinjstva – ono samo čeka da ga ponovo otvorimo.

(Ona.rs)

Pošaljite nam Vaše snimke, fotografije i priče na broj telefona +381 64 8939257 (WhatsApp / Viber / Telegram).

Povezane vesti

Ona.rs zadržava sva prava nad sadržajem. Za preuzimanje sadržaja pogledajte uputstva na stranici Uslovi korišćenja.