Neverovatna priča dr Katarine: Dva puta ostala udovica, pobedila tešku bolest, a danas živi punim plućima

Sudbina i priča dr Katarine Petrović mogle bi da budu scenario za film. Teška, bolna, ali istovremeno prožeta neverovatnom snagom, humorom i dostojanstvom. Ona je žena koja je dva puta ostajala bez partnera, odgajala decu sama, gradila karijeru, doktorirala, a zatim se suočila i sa sopstvenom opasnom dijagnozom. I uprkos svemu, danas se osmehuje.

Ne zato što joj je bilo lako. Već zato što je naučila da se hvata za ono lepo, makar to bila i najmanja mrvica svetlosti.

Ljubav koja je trajala prekratko

Katarina se udala veoma mlada, iz velike ljubavi.

"Udala sam se iz najveće ljubavi u 24. godini, dobili smo dete i kada je naš sin imao godinu i tri meseca, moj muž je poginuo u saobraćajnoj nezgodi. Bili smo na moru, on je otišao na par dana u Beograd, i kada je krenuo da se vraća u Crnu Goru, nikada nije stigao", ispričala je u podkastu „Womanet“.

Sa nepunih 25 godina ostala je udovica, u Beogradu devedesetih, sa malim detetom i slomljenim svetom.

"Izvukao nam se temelj pod nogama."

Usledile su godine borbe: posao, studije, roditeljstvo, emotivna praznina i stalno pitanje - da li sam dovoljna svom detetu?

Odnos sa porodicom pokojnog supruga bio je težak, a jedina prava podrška bila joj je majka.

"Živeli smo jako teško, ja nisam imala i neku preteranu pomoć, nisam se baš lepo tada ni slagala da roditeljima mog prvog supruga, a to mogu da razumem, videli su krivca u meni. Moja majka je tada bila živa, ona mi je malo pomagala. Bila sam sama sa sinom 6, 7 godina, dok nisam upoznala drugog partnera. I stalno me je proganjalo pitanje da li sam mu dovoljna", otvoreno je govorila Katarina.

Druga ljubav, druga rana

Nakon nekoliko godina upoznala je drugog partnera. Nikada se nisu venčali, ali su dobili sina.

Najvažnije joj je bilo kako će njen stariji sin prihvatiti novog čoveka u životu.

I prihvatio ga je.

"Bilo mi je izuzetno važno kako će moj prvi sin reagovati i lepo je to prihvatio, trebala mu je muška figura. Nikada mu nije menjao ulogu oca, već mu je bio najbolji drug. Vodio ga je na treninge vaterpola, igrao sa njim fudbal, pričali su o utakmicama. Zbog tog odnosa prema mom prvom sinu sam se još više zaljubila u njega, na stranu što je bio lep, crn, zgodan. Dobili smo sina", otkrila je ona.

Ipak, veza se završila nakon četiri godine. Tada je njen stariji sin izgovorio rečenicu koja ju je zauvek obeležila:

„Ja baš nemam sreće sa tatama.“

Iako su se rastali, ostali su porodica u najdubljem smislu te reči. Zajedno su slavili, putovali, plakali i odgajali decu.

A onda je stigla dijagnoza - leukemija.

Borba do poslednjeg daha

Katarina je bila uz njega tokom cele bolesti. Deci je pokušavala da objasni istinu nežno, bez lomljenja nade.

"Vrlo teško je prolazio kroz to, a i mi sam njim. Deci sam prvo morala da objasnim da je bolesta, ali sam im govorila da će se izlečiti."

Kada se bolest zakomplikovala i prešla u neuroblastom, znala je da ih ništa ne može pripremiti.

Ipak, nisu se razdvajali.

"Da je imao neku ženu ili devojku, naravno da bih se povukla. Ali, pošto nije, mislila sam da ne mogu da ga pustim samog i da moram da budem uz njega. Niti sam želela da jednoga dana meni moj mlađi sin kaže: "Ti se nisi našla mom tati kada mu je trebalo". To bi me porazilo kao čoveka, ne kao roditelja. I u tim najtežim trenucima smo se šalili. Išla sam redovno kod njega u bolnicu, stalno smo bili na vezi", pričala je ona.

Pred transplantaciju koštane srži, odlučili su da odu sami na more. Smejali su se, šalili, planirali put u Izrael da upoznaju donora.

Njihov poslednji razgovor bio je ispunjen humorom.

Dva dana kasnije - umro je.

"Zahvalna sam što sam deci mogla da kažem da je naš poslednji razgovor bio pun smeha."

Obrazovanje kao oslonac

Katarina je oduvek volela znanje i pisanje. Odrasla je u Beogradu, pohađala Drugu beogradsku gimnaziju, studirala turizam i osiguranje, a zatim pronašla sebe u pravu.

Položila je pravosudni ispit i doktorirala na temu zaštite ljudskih prava deteta.

"Moji sinovi su prisustvovali odbrani doktorata. To mi je bio jedan od najponosnijih trenutaka u životu", navela je.

Govori više jezika, živela je u Italiji, Japanu i na Kipru, radila u advokaturi i privredi, ali se uvek vraćala svojoj prvoj ljubavi - pisanju.

Suočavanje sa sopstvenom bolešću

Dok je brinula o svima, Katarina je tiho vodila sopstvenu bitku.

Najpre joj je otkriven tumor na štitnoj žlezdi, a zatim, sasvim slučajno i tumor na mozgu.

"Primetila sam neku promenu na vratu, ispostavilo se da je tumor na štitnoj žlezdi veličine 4 cm. Kada me je onkolog, inače moj dobar prijatelj, pregledao, poslao me je na dodatna snimanja. Tada su me sasvim slučajno stavili dublje u kapsulu na magnetnoj rezonanci i otkrili da imam tumor na mozgu veličine 2 cm. To je bilo par meseci pre nego što će preminuti drugi suprug", priča ona.

Tri godine je krila dijagnozu od dece.

"Lagala sam ih da idem na put, kod drugarice, na posao… Dok me te laži nisu počele gušiti."

Tumor na štitnoj žlezdi je operisan. Tumor na mozgu nije.

Hirurg joj je rekao da bi operacija mogla da joj oduzme govor, gutanje i osnovne funkcije.

"Išla sam i kod najboljeg hirurga u Zagrebu, on je operisao dečka koji je imao isti tumor kao i ja. Ali mi je rekao da ja nisam za operaciju i da je mnogo rizično i da postoji mogućnost da više neću moći da jedem, gutam, pričam. I tu postoji jedna anegdota, tek kada mi je rekao da neću moći možda da pričam, ja sam prihvatila činjenicu da ne može da me operiše. Kada vratim vreme, imala sam karakteristične simptome za oba tumora, ali sam ih ignorisala i poistovećivala da je od umora", navela je,

Promenila je život iz korena i nakon što je dugo zaboravljala sebe sada se upravo sebi vraća.

Povratak sebi

Na preporuku lekara otišla je u invalidsku penziju. Promenila je način života, ishranu, prioritete.

"Imam dobre i loše dane. Neki su zaista grozni. Ali sam se vratila sebi."

Pisanje joj je ponovo postalo spas.

Objavila je roman „Moje sunce zauvek“ i danas otvoreno govori o svom životu, bez maski.

"Ako je moja priča pomogla makar jednoj osobi, vredelo je da se ogolim do koske."

(Ona.rs)

Pošaljite nam Vaše snimke, fotografije i priče na broj telefona +381 64 8939257 (WhatsApp / Viber / Telegram).

Povezane vesti

Ona.rs zadržava sva prava nad sadržajem. Za preuzimanje sadržaja pogledajte uputstva na stranici Uslovi korišćenja.