Za dva dana potpuno sam izgubila sluh: Biti gluva u Beogradu bilo je jezivije nego što sam mogla da zamislim

Nisam znala koliko je iritantno da ne čuješ, dok nisam izgiubila sluh.

Ne mislim na muziku, ni na neke filmske scene gde čuješ kišu, ptice i grad koji diše. Mislim na obične, glupe, svakodnevne stvari. Da čuješ da ti neko kaže "pazi". Da čuješ kasirku kad te nešto pita. Da čuješ auto iza sebe. Da čuješ sopstveni život kako se odvija oko tebe.

Posle letenja i nekog čudnog virusa prvo sam ogluvela na jedno uho. Delovalo je bezazleno. Kao zapušeno uho. Kao proći će. Dva dana kasnije je krenulo drugo i u jednom trenutku sam shvatila da se danima krećem kroz život gotovo potpuno gluva.

Iskreno, tu muku ne želim nikome.

Tek kada prestaneš da čuješ, shvatiš koliko je svet napravljen za ljude koji čuju. I koliko niko zapravo ne razmišlja o ovim drugima. Ne zato što su ljudi zli, nego zato što većina nas nikada ne dođe u tu situaciju. Pa ne razmišljamo kako se neko snalazi u društvu, u saobraćaju, u razgovoru, u prodavnici, na televiziji. Ne razmišljamo koliko je ovaj svet prilagođen ili nije prilagođen ljudima koji ne čuju.

A nije.

Televizija nije prilagođena. Grad nije prilagođen. Ljudi nisu strpljivi. Sve se podrazumeva. Podrazumeva se da čuješ, da reaguješ, da pohvataš intonaciju, da razumeš pola izgovorene rečenice u kafiću gde trešti muzika i neko zvecka čašama. Podrazumeva se da funkcionišeš.

A šta kada ne funkcionišeš?Šta kada treći put kažeš: "Šta?"

Pa četvrti.

Pa peti.

I onda vidiš kako ljudi počinju da se nerviraju. Menjaju izraz lica, ali ne menjaju način na koji govore. I to mi je bilo fascinantno. Ljudi nemaju osećaj da kada jednom pitaš "šta?" to zapravo znači da ih nisi čuo. Ne da treba identično da ponove rečenicu istim tonalitetom, istim mumlanjem i gledanjem u stranu. Nego glasnije. Razgovetnije. Sporije.

Ili je bar meni tako delovalo dok sam sedela preko puta ljudi i pokušavala da pohvatam deliće rečenica.

Posle trećeg "šta" čovek prestane da pita

Ali postoji još jedna stvar o kojoj niko ne priča.

Posle drugog ili trećeg "šta?" čovek nekako prestane da pita.

Ne zato što odjednom čuje bolje. Nego zato što te bude blam. Umoriš se od prekidanja ljudi. Umoriš se od njihovog uzdaha pre nego što ponove rečenicu. Od toga da se osećaš kao da usporavaš razgovor. A umoriš se i od pitanja koje se vrzma po glavi: "Pa da li je moguće da se niko ama baš ni malo ne potrudi da čujem?"

I onda samo klimneš glavom. Nasmeješ se na pola. Praviš se da si čula.

A nisi čula ništa. Niti ti je bilo šta smešno.

I to mi je možda najjeziviji deo svega. Taj trenutak kada samo prihvatiš da više ne učestvuješ potpuno u razgovoru. Fizički si tu, ali si odsutan iz pola priče. Kao da polako nestaješ iz komunikacije sa ljudima, ne zato što želiš, nego zato što više nemaš snage da deset puta govoriš: "Ne čujem te."

A odustaneš i od priče, jer ti je muka od sopstvenog glasa koji se jedini čuje i odzvanja celim telom kao živom akustičnom kutijom.

Povučeš se u sebe jer je prosto tako lakše.

Tek sada razumem nervozu starijih ljudi.

Jedini ljudi oko mene koji su gubili sluh bili su stariji ljudi. Sećam se dede kako stalno govori: "Ne čujem te, reci glasnije." I sećam se koliko sam nekada mislila da preteruje. I tata ponekad ima te momente kada te prekine sa: "Molim?" ili "Ponovi."

Ali sada razumem da to nije samo fizički problem. To je psihičko iscrpljivanje.

Svet ide normalno, a ti kasniš za njim

Postepeno gubljenje sluha nije nešto na šta se čovek navikne. Mislim da je upravo suprotno. Kao klečanje na kukuruzu. Ne postaje lakše, nego te vremenom sve više boli. Sve više te nervira što svet oko tebe ide normalno, a ti kasniš pola sekunde za svim. Za razgovorom. Za reakcijom. Za životom.

I u jednom trenutku više nisi ni tužan nego besan.

U fazonu si: "Je*ite se svi, koliko puta treba da kažem da ne čujem?"

Zvuči grubo, ali ta frustracija je stvarna. Zato što čovek ne želi stalno da moli druge da mu ponove rečenicu. Ne želiš da budeš osoba koja usporava razgovor. Ne želiš da se osećaš kao teret. A upravo tako počneš da se osećaš.

"BRATE, ZNAŠ DA NE ČUJEM, ZAŠTO UPORNO POKUŠAVAŠ DA MI SE OBRAĆAŠ IZ DRUGE PROSTORIJE?" odzvanjalo je soliterom na Banjici jer sam posle nedelju dana izgubila više kontrolu. Pomislila sam da ako još jednom izgovorim reč, "šta", buknuću u plamen sama od sebe.

Niko nije imao razumevanja, ljudi su to shvatali olako, a ja sam se samo molila da mi se sluh vrati.

Meni je vožnja automobila ipak bila najjezivija

Sednem u auto u Beogradu i shvatim da ne osluškujem saobraćaj. A navikla sam da ga osluškujem. Da čujem kočnicu, sirenu, motor, tramvaj, neku budalu koja izleće niotkuda. I kada toga nema, pojavi se ogromna nesigurnost. Kao da ti je neko oduzeo pola instinkta za preživljavanje.

I nije ovo sada nikakav veliki epohalni tekst o meni koja je nekoliko dana bila gluva pa "spoznala život". Nije poenta u tome.

Poenta je da mislim da tek kada ti telo oduzme nešto što si uzimao zdravo za gotovo, shvatiš koliko su neki ljudi jaki. Jer ljudi koji ne čuju ne žive u nekom tihom filmu. Oni žive u svetu koji ih konstantno tera da se prilagođavaju nečemu što njima nije prilagođeno.

A mi se ni ne trudimo da im ga prilagodimo. Bar ne onoliko koliko bi trebalo.

I iskreno, sada mi je potpuno jasno zašto stariji ljudi sa godinama postaju sve nervozniji.

Nije lako kada svet nastavi normalno da funkcioniše, a ti ga više ne čuješ isto kao pre.

(Ona.rs)

Pošaljite nam Vaše snimke, fotografije i priče na broj telefona +381 64 8939257 (WhatsApp / Viber / Telegram).

Povezane vesti

Ona.rs zadržava sva prava nad sadržajem. Za preuzimanje sadržaja pogledajte uputstva na stranici Uslovi korišćenja.