Šta nam se, pobogu, dogodilo? Odrasle smo, a i dalje želimo da verujemo u ljubav

Zašto žene u tridesetim i četrdesetim gledaju serije o prvim ljubavima, studentskim romansama i devojkama koje tek otkrivaju sebe? Možda zato što nas ne privlači toliko mladost koju smo ostavile iza sebe, koliko mogućnost da neke stvari danas doživimo drugačije.

Ne znam u kom trenutku sam postala žena koja posle celog radnog dana, svih obaveza i spiska stvari koje nisam stigla da završim sedne da gleda seriju o studentima i ozbiljno razmišlja o tome da li su dvoje ljudi jedno za drugo. Ali znam da nisam jedina. Dovoljno je da uđem u grupni chat sa drugaricama iz srednje ili otvorim društvene mreže i vidim žene mojih godina kako analiziraju izmišljene ljubavne trouglove, biraju strane i brane svoje omiljene junake kao da su u pitanju ljudi koje lično poznaju.

I iskreno, ne vidim zašto bi to trebalo da bude problem.

Odrasle smo uz "Gossip Girl". Nekada smo želele da budemo Blair Waldorf, ili smo bar želele njen ormar, njeno samopouzdanje i onu vrstu života u kojoj se svaki problem može rešiti odlaskom u Bergdorf Goodman. A onda bismo gledale Chucka Bassa kako se ponaša kao emocionalno nedostupan muškarac kakvog danas verovatno ne bismo ni pustile da nam ponovo pošalje poruku, i navijale da se njih dvoje pomire.

Danas gledamo "The Summer I Turned Pretty", "Maxton Hall" i "Off-Campus". I dalje navijamo za ljubav. I dalje nas zanima ko će koga izabrati. I dalje možemo da provedemo nepristojno mnogo vremena razmišljajući o muškarcu koji, realno, ne postoji.

Samo što sada, negde između dve epizode, moramo da pripremimo večeru, odgovorimo na mejlove, pokupimo dete ili se setimo da sutra imamo obavezu koju smo potpuno zaboravile.

Možda je baš u tom sudaru stvarnog života i izmišljene romantike cela poenta.

Jer ne mislim da žene u tridesetim gledaju ove serije zato što žele da se vrate u srednju školu. Ko zaista želi ponovo da prolazi kroz sve te nesigurnosti, poređenja, neuzvraćene simpatije i dramatične raskide? Mislim da je stvar mnogo zanimljivija: tek sada imamo dovoljno iskustva da razumemo šta nam je tada nedostajalo, a dovoljno nostalgije da poželimo da to ponovo osetimo.

Nekada smo želele da budemo izabrane

Postoji nešto što mi je danas posebno zanimljivo kada pomislim na serije uz koje smo odrastale. Koliko je često čitav ženski identitet bio organizovan oko pitanja ko je najpoželjniji, ko ima najviše pažnje i ko će na kraju dobiti muškarca kojeg žele sve ostale devojke.

"Gossip Girl" je taj svet pretvorila u savršeno stilizovanu fantaziju. Sve je bilo važno: odeća, prezime, društveni krug, mesto na kojem izlaziš, osoba sa kojom se pojavljuješ. Ljubav se nije odvijala izvan tog sistema vrednosti, već unutar njega. Biti voljena značilo je i nešto društveno. Govorilo je nešto o tome ko si, koliko vrediš i gde se nalaziš u hijerarhiji kojoj su svi pripadali, čak i kada su se pretvarali da su iznad nje.

Blair Waldorf je zato bila mnogo zanimljivija od obične devojke koja želi savršenog muškarca. Ona je želela da ima kontrolu nad sopstvenim životom, da bude najbolja, da je drugi poštuju i da nikada ne bude ona koju su zaboravili da pozovu. Njena ambicija bila je stvarna, ali je svet u kojem je živela neprestano pretvarao tu ambiciju u takmičenje. Čak je i ljubav često izgledala kao još jedna oblast u kojoj mora da pobedi.

Ne mislim da smo sve želele da budemo Blair, niti da smo sve njene postupke doživljavale kao uzor. Ali teško je ne zapitati se koliko smo tada bile izložene pričama u kojima je ženska vrednost, makar delimično, zavisila od toga koliko je neka žena poželjna drugim ljudima.

I tu dolazimo do nečega što mi se čini važnijim od jednostavnog poređenja starih i novih serija. Možda smo nekada želele da budemo izabrane zato što nam je to delovalo kao konačna potvrda da smo dovoljno dobre. Danas, posle različitih odnosa i iskustava, možda bolje razumemo da nečiji izbor nije univerzalna procena naše vrednosti. Neko može da nas ne voli, a da to ne znači da sa nama nešto nije u redu. Neka veza može da se završi, a da ne moramo da pronađemo krivca, pobednika i gubitnika.

To zvuči jednostavno kada se napiše. U stvarnom životu, međutim, potrebno je vreme da prestanemo da tuđu naklonost doživljavamo kao potvrdu sopstvene vrednosti.

Možda zato i dalje volimo da gledamo kako se izmišljeni parovi pronalaze, ali nas njihova priča ne privlači nužno iz istih razloga kao nekada. Nekada smo želele da vidimo da ljubav pobeđuje sve prepreke. Danas nas možda više zanima da li su te prepreke uopšte morale da postoje.

Od Chucka Bassa do muškarca koji ume da razgovara

Ne bih rekla da su današnje romantične serije odjednom postale priručnici za zdrave odnose. Nisu. Ljubavni trouglovi i dalje su odličan način da se publika zadrži uz ekran, emocionalno nedostupni muškarci nisu nestali, a komplikovani odnosi i dalje su mnogo zahvalniji za zaplet od dvoje ljudi koji se lepo slažu, razgovaraju o svojim potrebama i na vreme odu na spavanje.

"The Summer I Turned Pretty" počiva na romantičnoj neizvesnosti i izboru između dve različite ljubavne mogućnosti. "Maxton Hall" koristi privlačnost koja se razvija između mladih ljudi iz različitih društvenih svetova. "Off-Campus“ i romantični romani poput "The Love Hypothesis" pripadaju širem žanru koji voli hemiju, napetost i junake koji moraju da prevaziđu sopstvene prepreke pre nego što dobiju ono što žele.

Ništa od toga nije novo. Romantična priča oduvek je zahtevala neku vrstu prepreke. Kada bi se dvoje ljudi upoznalo, odmah prepoznalo kompatibilnost i zatim bez problema izgradilo odnos, teško da bismo imali materijala za deset epizoda.

Promena je, čini mi se, u tome što danas možemo da uživamo u takvoj priči, a da istovremeno prepoznajemo razliku između onoga što je uzbudljivo gledati i onoga što bismo zaista želele da živimo.

Nekada je ćutanje misterioznog muškarca bilo deo njegove privlačnosti. Danas ćemo možda i dalje želeti da saznamo šta krije, ali ćemo se istovremeno zapitati zašto je toliko teško da jednostavno kaže šta oseća. Nekada je ljubomora bila gotovo obavezna potvrda da mu je stalo. Danas znamo da je moguće nekoga želeti bez potrebe da kontrolišemo s kim razgovara, gde izlazi i kome se dopada. Nekada je povratak posle raskida delovao kao dokaz da ljubav nije umrla. Danas znamo da činjenica da se neko vratio ne govori mnogo o tome da li ume da ostane.

Ipak, ne bih zbog toga proglasila našu generaciju pametnijom od prethodne, niti bih tvrdila da su mlađe žene automatski svesnije u ljubavi. I mi smo nekada znale da prepoznamo problematično ponašanje, kao što i danas možemo da romantizujemo odnose koji u stvarnosti ne bi bili dobri za nas. Razlika je možda u jeziku kojim raspolažemo. Danas mnogo otvorenije razgovaramo o emocionalnoj dostupnosti, granicama i obrascima ponašanja. Imamo više načina da opišemo ono što nam ne prija, čak i kada nam se osoba koja to radi i dalje dopada.

A to je prilično zanimljiva kontradikcija: nikada nismo imale toliko reči za nezdrave odnose, a i dalje uživamo u izmišljenim muškarcima koji bi nas u stvarnom životu verovatno izluđivali.

Možda je razlog jednostavan. Fikcija nam omogućava da se prepustimo intenzitetu bez posledica koje on ima u stvarnosti. Možemo da navijamo za komplikovanog muškarca, a da ne želimo komplikovan život. Možemo da uživamo u ljubavnom trouglu, a da ne želimo da budemo jedna od njegovih strana. Možemo da se radujemo pomirenju, a da znamo da u stvarnom životu pomirenje bez promene često znači samo još jedan krug istog problema.

Nema ničeg kontradiktornog u tome što želimo romantiku, a ne želimo haos. Naprotiv, možda je upravo to ono što tek sada umemo da razdvojimo.

A šta je sa devojkama koje nisu izabrane?

Dok gledamo romantične priče, lako je da se usredsredimo na glavno pitanje: sa kim će junakinja završiti? Ali meni je danas zanimljivo i sve ono što ostaje izvan tog izbora.

Šta se događa sa njenim prijateljstvima dok je zaokupljena ljubavlju? Da li i dalje ima svoj život ili se sve što radi pretvara u čekanje da se nešto dogodi između nje i muškarca koji joj se dopada? I zašto se toliko često ponašamo kao da su žene koje žele istu osobu nužno suparnice?

U našoj generaciji to je bio prilično poznat obrazac. Žensko prijateljstvo često je bilo jedan od najvažnijih delova priče, ali i prostor za rivalstvo, izdaje i poređenje. Blair i Serena su se volele, ali su se i nadmetale. Njihov odnos nije bio bezvredan zbog toga, naprotiv, bio je složen i često emotivno uverljiv. Ali teško je zanemariti činjenicu da su se njihovi sukobi neretko vrteli oko muškaraca, statusa i potrebe da jedna drugoj potvrde ko je važnija.

Kako odrastamo, prijateljstva dobijaju drugačiju težinu. Ne zato što prestajemo da budemo ljubomorne, nesigurne ili povremeno nepravedne, već zato što počinjemo da shvatamo koliko je dragoceno imati odnos koji ne zavisi od toga da li smo trenutno zaljubljene. Prijateljica može da bude osoba koja nas poznaje pre veze, tokom nje i nakon njenog kraja. Ona zna šta smo nekada želele, čega smo se plašile i koliko smo se promenile, čak i kada mi same to ne primećujemo.

Možda zato danas drugačije gledamo na priče u kojima žensko prijateljstvo nije samo prostor za razgovor o muškarcima. Želimo da verujemo da dve žene mogu da budu različite, da žele različite stvari i da jedna drugoj ne predstavljaju pretnju. Da nečiji uspeh ne umanjuje naš, da tuđa lepota nije naša nesreća i da to što se neko zaljubio u drugu osobu ne znači da smo izgubile neku zamišljenu utakmicu.

Ne mislim da je prijateljstvo važnije od ljubavi, niti da bi trebalo da budemo zadovoljne samo zato što imamo dobre prijateljice. Ali mislim da je lepo kada život prestane da se organizuje oko ideje da će sve biti na svom mestu tek kada pronađemo partnera.

Možda nam je to nekada bilo teško da zamislimo, jer su romantične priče često funkcionisale kao obećanje da će ljubav konačno zaokružiti naš identitet. Danas mi se čini da je mnogo zanimljivije pitanje šta sve u našem životu već postoji pre nego što se ta ljubav dogodi.

Zašto žene koje imaju decu i karijere žele da gledaju tuđe prve poljupce?

Ovo mi je možda i najzanimljiviji deo čitave priče. Ne zato što je neobično da odrasle žene gledaju serije o mladima, već zato što se od odraslih žena i dalje očekuje da imaju prilično jasno opravdanje za način na koji provode svoje vreme.

Ako čitamo, trebalo bi da čitamo nešto korisno. Ako gledamo seriju, trebalo bi da nam pomogne da se opustimo posle napornog dana, ali ne previše, jer sutra nas čeka još jedan naporan dan. Ako imamo slobodno veče, lako ćemo pomisliti da bismo možda mogle da ga iskoristimo za nešto produktivnije.

I onda sednemo da gledamo priču o prvoj ljubavi.

Mislim da to ima veze sa činjenicom da odrasli život, posebno kada si majka, često podrazumeva neprekidno razmišljanje o drugima. Nije stvar samo u fizičkim obavezama, već i u mentalnom prostoru koji zauzimaju. Setiti se šta treba kupiti, šta treba završiti, kome treba odgovoriti, šta dete ima sutra, šta si obećala na poslu i šta si sebi rekla da ćeš konačno uraditi ovog vikenda. Čak i kada ne radimo ništa, često razmišljamo o onome što bi trebalo da radimo.

Zato mi je razumljivo što nam prija priča u kojoj ne moramo da budemo odgovorne ni za koga. Ne moramo da rešimo problem, da nekoga utešimo ili donesemo odluku. Možemo samo da gledamo šta će se dogoditi. Da se nerviramo zbog izmišljene poruke, da se radujemo poljupcu i da na nekoliko sati imamo problem koji nema nikakve posledice po naš stvarni život.

Možda to zvuči banalno, ali mislim da nije. U društvu u kojem se od žena očekuje da budu istovremeno ostvarene, negovane, emocionalno dostupne, dobre majke, partnerke i prijateljice, postoji nešto oslobađajuće u tome da ne mora sve što radimo da bude korisno. Ne moramo iz svake priče da izvučemo lekciju. Ne moramo da postanemo bolja verzija sebe nakon deset epizoda. Ponekad možemo samo da uživamo u nečemu zato što nam se dopada.

A možda nam te priče vraćaju i nešto što nije nestalo iz naših života, ali je postalo ređe: iščekivanje. Osećaj da se nešto može dogoditi, da postoji mogućnost koju još nismo isprobale, da budućnost nije sasvim poznata. U mladosti je gotovo sve novo. Kasnije imamo više iskustva, ali i više razloga da budemo oprezne. Znamo da stvari ne idu uvek onako kako smo zamislile, da se odnosi završavaju i da nije svaka mogućnost vredna rizika.

To iskustvo nas štiti, ali ponekad nas čini i manje spremnim da se prepustimo nečemu bez prethodnog razmišljanja o tome kako bi moglo da se završi.

Kada gledamo junakinju koja tek otkriva sebe, ne moramo da budemo ona. Dovoljno je da se setimo osećaja da je život pred nama, da još ne znamo sve odgovore i da je to sasvim u redu.

Možda nam nedostaje verzija nas koja nije morala sve da zna

Kada razmišljam o mladosti, ne mislim da je ona bila bolja od odraslog života. Ne bih se vratila svim nesigurnostima, čekanjima, pogrešnim procenama i dramama koje su tada delovale kao smak sveta. Ali postoji nešto što mi se čini vrednim nostalgije: činjenica da još nismo znale koliko će se toga promeniti.

Nismo znale kakve ćemo poslove raditi, kakve ćemo odnose imati, koliko ćemo se puta predomisliti i koje će stvari koje su nam nekada bile važne s vremenom izgubiti značaj. Nismo znale koje ćemo verzije sebe morati da napustimo da bismo napravile prostor za nove.

Možda nam zato priče o mladosti toliko prijaju. One nas podsećaju na vreme kada nismo morale da imamo konačan odgovor na pitanje ko smo. Mogli smo da menjamo mišljenje, da želimo jedno danas, a nešto sasvim drugo za nekoliko meseci. Mogli smo da pogrešimo, da se zaljubimo u pogrešnu osobu i da verujemo da je pred nama još mnogo vremena da shvatimo šta zapravo želimo.

Odraslost je, između ostalog, i učenje da živimo sa posledicama svojih odluka. To je dobro, jer nam daje mogućnost da budemo odgovornije, samostalnije i svesnije. Ali ume da bude i zamorno. Ponekad zaboravimo da ne moramo u svakom trenutku da budemo sigurne u sebe, da znamo šta radimo i da imamo plan.

Možda je zato toliko prijatno gledati nekoga ko tek počinje. Njena budućnost još nije oblikovana, njene greške tek treba da se dogode, a sve što je čeka deluje kao prostor u kojem je moguće gotovo sve.

I ne, ne mislim da želimo da se vratimo u taj period. Mislim da želimo da se setimo kako je izgledalo kada smo verovale da život još može da nas iznenadi.

Ne želim manje romantike. Želim da znam šta dolazi posle nje.

Možda je to najvažnija promena koju primećujem kada uporedim ono što sam nekada tražila u ljubavnim pričama sa onim što mi je danas zanimljivo.

I dalje volim kada se dvoje ljudi konačno poljube posle deset epizoda iščekivanja. I dalje me privlači ideja da neko prepozna ono što drugi ne vide, da se dvoje ljudi pronađu u trenutku kada su oboje pomislili da se to možda neće dogoditi i da ljubav ponekad stigne onda kada je najmanje očekujemo. Ne želim da se odreknem tih fantazija samo zato što sam odrasla.

Ali više me ne zanima da ljubav bude dokaz da je neko pobedio. Ne zanima me da junakinja mora da bude bolja od druge žene da bi zaslužila srećan kraj. Ne zanima me da neko mora da pati dovoljno dugo da bi njegova ljubav postala uverljiva.

Zanima me da li dvoje ljudi mogu da se vole, a da jedno drugom ne postanu čitav svet. Da li mogu da imaju sopstvene živote, prijatelje, ambicije i želje. Da li mogu da budu zaljubljeni, a da se ne pretvore u ljude koji neprestano proveravaju koliko su voljeni. I da li mogu da prihvate da se neka priča neće završiti onako kako su želeli, a da zbog toga ne moraju da unište sve što dolazi posle nje.

Možda je to ono što se promenilo u nama. Ne potreba za ljubavlju, već očekivanje da ona treba da opravda sve što smo zbog nje uradile.

Nekada smo možda želele da budemo devojka koju niko ne može da zaboravi. Danas nam je možda važnije da budemo žena koja ne mora da se izgubi da bi je neko voleo.

I možda zato i dalje gledamo te serije. Ne zato što ne znamo kako se ljubav završava, već zato što nas zanima kako počinje. Zato što nam je lepo da se podsetimo da osećanja mogu da nas iznenade, da ljudi mogu da se promene i da neke stvari i dalje imaju moć da nas obraduju.

A možda je najlepši deo svega to što možemo da budemo odrasle žene, sa svim iskustvima koja nosimo, i da i dalje navijamo za ljubav kao da je prvi put gledamo.

Samo što sada znamo da srećan kraj nije trenutak kada te neko konačno izabere.

Ponekad je to trenutak kada shvatiš da više ne moraš da se dokazuješ da bi ostala.

(Ona.rs)

Pošaljite nam Vaše snimke, fotografije i priče na broj telefona +381 64 8939257 (WhatsApp / Viber / Telegram).

Povezane vesti

Ona.rs zadržava sva prava nad sadržajem. Za preuzimanje sadržaja pogledajte uputstva na stranici Uslovi korišćenja.