Kako je porodica Gabrijela Garsije Markesa udahnula život u njegovo remek-delo "Sto godina samoće"

Do sredine 1960-ih nekadašnji novinar Gabrijel Garsija Markes napravio je respektabilnu profesionalnu karijeru u Meksiko Sitiju. Posao pisanja za istaknutu reklamnu agenciju omogućio mu je da se pravilno brine o svojoj ženi Mercedes i njihovo dvoje male dece. U međuvremenu, uspešna sporedna karijera scenariste je takođe urodila plodom, sa više projekata u produkciji. Ipak, Gabo, kako su ga zvali prijatelji i članovi porodica, bio je duboko neispunjen.

Njegova četiri objavljena romana stekla su obožavaoce u španskom govornom prodručju, ali su se veoma skromno prodavali. A priča koju je zaista želeo da ispriča, zasnovana na njegovim sećanjima na odrastanje u malom primorskom gradu Arakataka u Kolumbiji, još mu je bila breme,  nakon dve decenije pisanja i odustajanja, piše "Biography.com".

Sreća se, međutim, preokrenula. Prvo je stigla vest da jedan njujorški izdavač želi da prevede na engleski jezik njegova četiri romana, a zatim je usledila navala inspiracije koja je izrodila njegovo remek-delo "Sto godina samoće" (Cien anos de Soledad). Delo koje mu je, ne samo dalo oduška na godinama sakupljane kreativne frustracije, već je i duboko uticalo na tok zapadne književnosti.

Pod naletom inspiracije upropastio porodični odmor 

Kao što je rečeno u knjizi Geralda Martina "Gabriel Garsia Markes: Život", autorov „eureka“ trenutak dogodio se dok je vozio porodicu na njihov planirani odmor u Akapulko u julu 1965, kada mu je sinula rečenica koja će uvesti čitaoce u početak knjige. Prema anegdoti o tom porodičnom putovanju, Markes je ili odmah okrenuo auto i vratio porodicu kući i seo da piše ili im je potpuno upropastio odmor sve vreme škrabajući ideje. Bilo kako bilo, konačno je našao nit koja ga je odvela do Nobelove nagrade.

Takođe je, prema kasnijim svedočenjima pisca, pronašao glas u glavi koji mu je postao kanal za ton koji je pokušavao da prenese u svom romanu.

- Setio sam se da je moja baka imala običaj da mi priča najgnusnije stvari, a da se uopšte ne uznemiri, kao da ih je upravo videla. Tada sam shvatio da je ta nepokolebljivost i to bogatstvo slika sa kojima je moja baka pričala priče ono što je meni dalo verodostojnost... Kako ću da nateram svoje čitaoce da poveruju u to? Koristeću iste metode moje bake - objasnio je jednom prilikom Garsija Markes za španske novine "Triunfo".

Sećanja iz detinjstva i porodice inspiracija za čuveni roman

Skriven u svojoj maloj sobi koju je nazvao „mafijska pećina“, Markes je počeo da kuca svoju priču. U septembru je već napustio svoj svakodnevni posao u oglasnoj agenciji i napravio raspored pisanja, prilagodivši vreme za kreiranje romana onda kada su njegova i Mercedesina deca bila u školi.

Uskoro se priča o sedam generacija porodice Buendija u idiličnom oronulom zaseoku Makondo oblikovala oko sećanja na autorovo detinjstvo.

Prožeti fantazijom, neki delovi, poput štrajka radnika na bananama, koji se dogodio oko godine kada je Garsija Markes rođen, postali su ključne tačke zapleta u romanu. Drugi delovi, poput opisa lokalnog sveštenika koji je navodno levitirao, pridružili su se grupi likova koji su obogatili priču svojim nadrealnim kvalitetima.

Markes je takođe u roman istkao i verzije svojih babe i dede, svoje žene, prijatelja, pa čak i sebe – kroz lik Aurelijana Buendija i ciganskog vođe Melkijadesu – ali nikada nije koristio nijednu direktnu repliku bilo koje od stvarnih osoba.

- Svi moji likovi su sastavljeni od ljudi koje poznajem - rekao je za "Plejboj" 1982. godine.

Gabo je toliko ulio osećanja u svoje kreacije da mu je i prilikom pisanja bilo teško da ih ubije. To je išlo dotle da se, kada je napisao scenu smrt Aurelijana Buendije, emotivno iscrpeo do te mere, da se uvukao u krevet i plakao dva sata.

Porodica je trpela zbog dugova dok je stvarao roman

Markes je pisao celo jutro do popodne, kopajući po svojim referentnim knjigama kako bi proverio neke od činjenica, a zatim bi svoj dnevni rad delio sa uskim krugom ljudi kome je verovao. Ipak, uprkos svim ohrabrenjima da nastavi sa svojim opusom, pisac je preuzeo preveliki rizik, tako što je nastavio svoje pisanje bez izvora prihoda sa kojima je mogao da izdržava svoju ženu i dvoje dece.

Vremenom su bili primorani da prodaju porodični automobil, a kada je i taj novac presušio, njegova supruga Mercedes je sve češće odlazila u zalagaonicu, čas sa televizorom, čas sa radiom i porodičnim nakitom. Nekako je čak i ubedila njihovog mesara da im prodaje meso uz stalno produženu kreditnu liniju, a stanodavca da se odrekne naplate kirije na nekoliko meseci.

Do ovog trenutka, Markes je već zapao u potpunu kreativnu groznicu da je bio u stanju potpuno da ignoriše ove spoljne pritiske. Neretko se i šalio na račun njihove situacije. U vreme kada je završio "Sto godina samoće" u avgustu 1966, bio je oko 120.000 pezosa (oko 10.000 dolara) u dugovima.

Nije imao dovoljno novca čak ni da pošalje rukopis argentinskoj izdavačkoj kući "Editorial Sudamericana", zbog čega je poslao svega pola rukopisa i vratio se u poštu dan nakon još jednog odlaska u zalagaonicu.

- Hej, sve što nam sada treba jeste da knjiga ne bude dobra - šalio se povodom njihove neimaštine, nakon što je konačno poslao roman izdavaču.

Sva odricanja su se isplatila 

Osećajući težinu godina provedenih bez stalnog izvora prihoda, Garsija Markes je odbio priliku da predahne i ponovo se posvetio pisanju scenarija. Nesiguran u sudbine svog upravo završenog dela, on je na prijateljsko pitanje kako napreduje sa knjigom odgovorio: „Imam ili roman ili samo kilogram papira. Još nisam siguran šta“.

Ipak, mali deo njega verovao je da je stvorio nešto monumentalno o latinoameričkom duhu. Kada je dobio potvrdu od izdavača da je primio rukopis, Markes je bacio sve beleške i dokumentaciju koju je koristio za pisanje.

"Sto godina samoće" je postalo veće nego što je Gaboova ekspanzivna mašta ikada mogla da zamisli. Objavljena za u Južnoj Americi 1967. godine, knjiga je prodata u oko 50 miliona primeraka na nekoliko desetina jezika, zahvaljujući čemu je Garsija Markes postao književna ikona i dobitnik Nobelove nagrade.

Međutim, pre svih priznanja, Gabo je konačno mogao da uživa u ispunjenju koje je došlo sa ostvarenjem njegovih snova kao romanopisca. Sve što mu je bilo potrebno da pretoči svoje detinjstvo u nadrealni svet njegovog romana bila je odanost bliskih prijatelja, a pre svega porodice koja mu je pomogla da svoju viziju prenese preko gol linije.

(Ona.rs)

Pošaljite nam Vaše snimke, fotografije i priče na broj telefona +381 64 8939257 (WhatsApp / Viber / Telegram).

Povezane vesti

Ona.rs zadržava sva prava nad sadržajem. Za preuzimanje sadržaja pogledajte uputstva na stranici Uslovi korišćenja.