Stručnjak o značaju ranog razvoja deteta: Prva godina života je najvažnija, određuje nas kasnije

Koliko je za naše životne postupke važan rani razvoj? Da nas emocije koje dobijamo u najranijem detinjstvu određuju kao ljude?

 

Na temu tragedija koje su zadesile Srbiju proteklog meseca,  Tomislav Kuljiš, osnivač Centra za prirodno roditeljstvo i osnivač Integralne telesne psihoterapije, u emisiji "Uranak" na televiziji "K1" objasnio je zbog čega sve što nas boli ima korene u onome kako su nas roditelji voleli u prvih 18 meseci života.

 

- Mi smo se poprilično odrodili od onoga što su implementirani prirodni programi. Prepuni smo saveta, ideja, kako koja tehnika postane popularna, onda se ljudi hvataju toga, umesto da slušaju ono što imaju u sebi, ali ni to često nije dobro složeno. Naš sistem ne zna šta i kao treba da radi, jer nismo imali ni mi to u detinjstvu od naših roditelja - govori Kujiš i dodaje da postoji jedinstvena matrica kako se podiže potomstvo.

 

- To nisu jedinstveni recepti, to je nešto što ide iz svakog roditelja, to su oni roditeljski instinkti, ali smo se mi kao ljudska vrsta pogubili u tome. Postoji puno tehnike metoda koje su možda aktuelne u poslednjih sto ili dvesta godina, ali nisu ono što deci treba. Negde smo promašili dete u celoj toj priči, ne u potpunosti i ne svi, ali kao tendencija, zato se negde i pojavljuju problemi, koje imamo u društvu - objašnjava Kuljiš. 

 

U tragedijama koje su pogodile Srbiju ne treba tražiti krivca, već se bazirati na rešavanje problema, kako to dalje navodi Tomislav Kuljiš. 

 

- Mi smo skloni traženju krivca. Tragedije su prodrmale čitav sistem, ljude i imamo jedno pumpanje retraumatizacije, odnosno traume za koje nismo ni znali da imamo u sebi, sada su aktivirane.

 

Ova dva incidenta su samo vrh ledene sante, a to imamo svaki dan. Mi decenijama imamo crne hronike, koje su ispunjene takvim situacijama, samo su u tim slučajevima, jedna, dve ili tri osobe u pitanju, a sada imamo jedan stravičan događaj, koji je bez presedana. Svi smo se odjednom probudili i pokušavamo da nađemo rešenje, ali smo se usmerili da tražimo krivca.

 

Ovde je pitanje, da ukoliko kao društvo imamo cilj da nam se ovakve tragedije ne događaju ili da učinimo da nam se manje događaju, moramo da idemo u dublju tematiku, ne na nivou gde se problem iskazuje. Tu nije rešenje problema, to je nivo ekspresije problema. Problem ide puno dublje - naveo je.

 

Rani razvoj je jako bitan. Prva godina života deteta je najvažnija, onda druga i treća. Ono što se dogodi u prvoj godini, nosi svoje razvojne faze da nas odredi za ostatak života, kako pojašnjava Kuljiš. Tada se slaže naš neurološki sistem, autonomni nervni sistem i ugravira se impresija kakav je svet, kakav sam ja u svetu i da li sam dobro došao. Da li pripadam ili ne pripadam, da li sam odbačen ili ne? To je nešto što osećamo u sebi, navodi Kuljiš i dodaje da ne treba uvek da se traži krivac, već napominje da se možda radi o nedostatku kompetencije i neznanju.

 

- Roditelji kroz naše programe dođu do toga da shvate da njihovo dete nešto želi od njih, ali se često pitaju, kako i na koji način to da mu daju i kako se to radi. Ne mogu da se konektuju sa detetom, oni zaista žele, ali ne znaju kako. Normalno je da ne znaju, jer ni oni nisu imali tu konekciju sa svojim roditeljima. Može da se nauči, ali zahteva dublji rad na sebi.

 

Majka jednog od počinioca skorašnjih, tragičnih događaja, tokom davanja iskaza u policiji, rekla je da je njen sin imao sasvim normalno detinjstvo. Tomislav smatra, da sigurno postoji pozadina svega i da je očigledno bilo propusta tokom ranog razvoja.

 

- Ako gledamo u pozadini, da je bilo sve u redu tokom ranog razvoja, ne bi došlo do ovoga. S druge strane, najlakše je reći da se radi o psihopatskoj ličnosti i onda smo rešili sve. Iako jeste tako, zašto nastaje - Tomislav navodi.

 

Kako objašnjava, vrlo često se radi o mirnim osobama, koje samo u jednom trenutku eksplodiraju, kada ih dirnete u ranu. Svakom tom nekom činu zlodela prethodi neki događaj koji prođe neopaženo, jer se o tome ne govori. To je rana ne vrednosti i odbacivanja, koju ljudi nose u sebi i kada se gurnu u taj prostor, to je grozno psihoemocionalno stanje. Tomislav dalje postavlja pitanje "zašto bol?"

 

- Ne želim da rehabilitujem sam čin, ali ako tražimo rešenje, moramo sagledati dublje i saznati zašto bol u ljudima aktivira tu vrstu agresije - kaže Kuljiš i dodaje da majke iskreno veruju da vole svoju decu, ali za decu nije ljubav to što one osećaju emociju u sebi.

 

Nije za dete ljubav, ako majka oseća emociju u sebi. Detetu je najvažnije da li mu majka namiruje primarne potrebe. Da li je tu za njega, da li ga oseća, da li zna da ga umiri, govori Tomislav. Emocije su subjektivna stvar, a roditelji treba da mu veruju u njihovom iskazivanju. Danas nam fali ideja, kako da se priđe deci. Tomislav kaže da često roditeljima fali ključna informacija gde se postavljaju granice.

 

- Mnoge stvari u detetovom svetu su jednake kao udah. Radi se o primarnim potrebama. Kontakt, odnos, ako tu postavljamo granice, mi nećemo tu uspeti, jer će se dete boriti do kraja, ali kada su u pitanju želje, to je stvar roditelja, šta će dati detetu, a šta neće. Rečenica "Ja sam te rodila", "Ja sam ti dala život", "Tata i ja smo ti zbog kojih si ti ovde", da li to predstavlja pritisak za dete i da li deca osećaju da su dužna roditeljima?

 

Čim smo na tom nivou, onda smo u velikom problemu. Roditelj nije vlasnik svog deteta, a rečenica: "Dok si pod mojim krovom" je direktno povređivanje deteta, koja generiše problematiku. To dete, sa tim roditeljima, ne može da ima dobar i iskren odnos, kakav bi oni želeli. Već smo tu u startu pogrešili.

 

U porodici je dovoljno da postoji jedna osoba sa kojom će dete biti povezano i čim postoji ta jedna osoba, dete ima velike šanse da neće biti problematično – zaključio je Tomislav Kuljiš u emisiji "Uranak" na televiziji "K1".

 

(Ona.rs)