"Poslali smo sina zdravog u školu, a posle 8 godina iz nje izlazi s dijagnozom": Ispovest porodice Rosandić

Završetak školske godine velika je radost kako roditelja, tako i dece, a naročito se slavi kada je u pitanju završna godina školovanja. Međutim, to i nije bio dan ispunjen najvećom radošću za porodicu Rosandić iz sela Brođanci u Hrvatskoj, već je više delovalo kao olakšanje i "kraj" nečega o čemu žele da se što više priča.

Naime, portalu Plus otvorili su dušu i ispričali šta se sve dešavalo njihovom sinu u lokalnoj osnovnoj školi.  

Vršnjačko nasilje je sve učestalije, a nažalost, dešava se svuda - na internetu, ali i na mestu gde su deca nekada bila najzaštićenija - u školi. Rosandići smatraju kako se školski kolektiv uopšte ne prilaođava, niti se trudi da se bori protiv nasilja, bilo koje vrste. Osim toga, tvrde kako većina učitelja i nastavnika nije motivisana, ni dovoljno edukovana za rad sa darovitom decom, te da i oni svojim zanemarivanjem određenih stanja kod učenika utiču na to da njihov život u osetljivom dobu kanališu u pogrešnom smeru.

- Svako dete u sedmoj godini života, pre polaska u školu ide na lekarski pregled. Po tome znamo i kako je dete koje ulazi školski kolektiv. Nažalost, naše dete iz njega izlazi s psihijatrijskom dijagnozom, a u školu smo ga poslali zdravog - rekli su roditelji trojice sinova, od kojih najmlađi završava osmi razred.

Teško im je, kažu, upirati prstom i iznositi izdvojene situacije. A namera im nije stigmatizovati drugu decu, zahtevati kažnjavanje, tražiti sankcije ili otkaze učitelja i stručnog kolektiva škole. Iskreno žele da ih neko posluša i da se društvo menja zbog slučajeva poput njihovog. A u službenoj lekarskoj dokumentaciji jasno je zabeleženo kako je njegovo psihofizičko stanje "uzrokovano dugotrajnim stresnim iskustvima vezanim za vršnjačko nasilno ponašanje".

Dečji psihijatar je zbog toga uputio školu da mu opravda česte izostanke s nastave (uglavnom zbog stresa i bolova u stomaku koji se javljaju uoči polaska u školu) te da mu omogući polaganje ispita.

Dete nije bilo "meta" samo vršnjacima, već i učiteljici

- Škola treba napredovati. Mi nismo za skidanje glava. Želimo da se društvo podigne na viši nivo ili "stari" nivo i uvođenje novih načina rada. Tačno možete videti otpor škole prema tome. Razumemo mi da oni imaju masu s kojom nešto moraju odraditi, ali moramo pronaći način da individualac iz kolektiva ne izlazi toliko oštećen. Želimo da društvo napreduje. Ono ne može napredovati na ovaj način. Ovo nije naš slučaj, ovakvih je primera sve više. Da mi nismo tražili stručnu pomoć dečjeg psihijatra, škola bi naš problem zanemarila i pustila da sve prođe tako kako jeste - po principu "nek' ga voda nosi". Razgovarali smo, apelovali, molili, slušali su nas možda, ali nisu nas čuli. Mi smo angažovani roditelji, ali ne tražimo privilegije ili da neko drži naše dete pod staklenim zvonom. Tražimo samo reakciju onda kad se vidi da je nešto krenulo u pogrešnom smeru. A "ciljanje" našeg sina nije dolazilo samo od dece, nego najpre od učiteljice u nižim razredima osnovne škole koja ga nije razumela, da bi potom učenici iz razreda preuzeli takav stav - pojašnjavaju Rosandići.

Majka naglašava kako su promene potrebne i da kao najnoviji primer toga navodi situaciju sa hodnika škole:

- Otišla sam i videla devojčicu kako plače na klupi u hodniku škole. Prenela sam to radniku škole, ali je odgovor bio: "Ona plače svaki dan, plakaće i sutra". To je potvrda naše priče. Potrebne su promene, potrebni su jasni protokoli za ovakve slučajeve - navodi Nada i naglašava da joj najviše smeta što se škola vodi kao ustanova "nulte tolerancije na nasilje".

Ignorišu se slučajevi nasilja i ne beleže se. Kako kaže, to što se nasilje ne toleriše, ne znači da ga nema.

- Kad mi kažu "Mi radimo. Napravili smo to i to...", ja odgovorim - "Nije dovoljno!". Često nailazim na tvrdnju da ljudi samo rade svoj posao. Kad to čujem, pitam se - gde je nestao čovek. Izgubili smo ljudsku komponentu, pretvorili smo se samo u radnike koji samo odrađuju i zarađuju. Meni je to problem kao osobi koja je član takvog društva. Nisam nikad bila negde glavna, ne zanimaju me visoke funkcije i političke pozicije, ali želim uticati na napredak ovog društva. Priču s kakvom mi izlazimo dosad nisam videla u javnosti. Ne znam zašto je tako i zašto nam je uvek bitnije kako ćemo mi proći, nego društvo u celini. Naša namera je drugačija - zaključuje Nada, čiji sin svakako uskoro odlazi iz škole u kojoj je proveo proteklih osam godina, pa je jasno kako se kritika odnosi na odgojno-obrazovni sistem u celini.

Nada dodaje nisu roditelji koji su preterano blagi prema sinovima i vrlo vode računa o njihovom ponašanju. Prvo su mislili da im je sin problematičan, dok se nisu uverili u to da problem nije u njihovoj kući.  Učitelji i škola za koje su se nadali da će im biti oslonac u odgoju i obrazovanju to, ipak, nisu bili. Metode koje koriste su izrazito nepedagoške, kako tvrde roditelji.

- Svaki od slučajeva nasilja koje smo im predočili, oni su izdvojili kao poseban slučaj. A svi ti pojedinačni slučajevi rezultat su istih propusta. Te slučajeve ne treba odvajati, nego povezati s uzrokom - lošim okruženjem - poručuje Željko, otac.

Oni, tvrde, nisu jedini. Brojni roditelji, tvrde, gledaju svoju decu uplakanu, nesrećnu, uplašenu, ali niko se ne želi uhvatiti ukoštac s "problemima". Niko se ne želi "zameriti".

- Od preterane zaštite i tetošenja nema previše koristi, ali zato ima od zdravog i celovitog društva koji brine za svakog pojedinca kako bi društvo u budućnosti bilo zdravo i funkcionalno - zaključuju Rosandići.

(Ona.rs)

Pošaljite nam Vaše snimke, fotografije i priče na broj telefona +381 64 8939257 (WhatsApp / Viber / Telegram).

Povezane vesti

Ona.rs zadržava sva prava nad sadržajem. Za preuzimanje sadržaja pogledajte uputstva na stranici Uslovi korišćenja.