Porođaj kod kuće: Koliko se praktikuje u Srbiji, šta kažu stručnjaci, zakon i iskustvo

Iako se u Srbiji porođaji uglavnom odvijaju u bolničkim uslovima, kako u svetu raste broj zagovornika porođaja kod kuće, tako i kod nas ova mogućnost ženama deluje sve privlačnije.

Međutim, problem je u tome što žene koje se u Srbiji odluče za porođaj kod kuće nemaju pomoć državnog zdravstvenog sistema i veliki broj lekara se oštro protivi ovakvoj praksi, prvenstveno zbog nedostatka podrške i edukacije.

- Ako država nema mogućnost da obezbedi podršku, porođaj kod kuće ne bi trebalo da se dešava jer može da bude veoma opasno - upozorava ginekološkinja Snežana Rakić za BBC na srpskom i dodaje:

- Većina trudnoća ne zahteva pomoć uskospecijalizovanih zdravstvenih stručnjaka. Međutim, sve dok ne postoje jasne procedure i kontrola, porođaj bi morao da se obavlja u zdravstvenim ustanovama. Porođaj je dobar dok sve ide kako treba. Onog momenta kad počne da se komplikuje, a komplikacije nastaju akutno i brzo, nema gore stvari u medicini.

Postoje i druge prepreke koje se javljaju prilikom rađanja dece u kućnim uslovima.

- Tu su i zakonske prepreke, ali činjenica da porođaj kod kuće nije regulisan zakonom ne znači da je i zabranjen - smatra Jelena Simić, profesorka Pravnog fakulteta Univerziteta Union: - I pored toga, žene se posmatraju kao krivci koji rade nešto protivzakonito. Mi smo na pravno neuređenom terenu koji otvara brojna pitanja.

Čak i u svim zemljama Evropske unije ova praksa nije pravno regulisana, a tamo gde jeste - ova procedura je ili potpuno zabranjena, sa predviđenom krivičnom odgovornosti, ili je uobičajeni standard. U Holandiji i Velikoj Britaniji žene mogu da izaberu gde će se porađati, dok u Poljskoj ili Češkoj, na primer, ne dozvoljavaju ovu praksu, a babice koje prisustvuju porođajima kod kuće mogu da budu kažnjene.

Veliki broj zemalja, poput Srbije ili Hrvatske, nisu uredile ovu oblast.

Prema statistici, poslednjih godina se u EU godišnje rodi oko četiri miliona beba, a broj kućnih porođaja varira - od 16 odsto u Holandiji, do jedan i manje odsto u drugim zemaljama. U Srbiji ne postoji zvanične statistike o broju beba koje se rode van porodilišta.

Presudna uloga babica u porođaju

U zemljama u kojima je porođaj kod kuće regulisan postoje i posebni zakoni babicama, koji zahtevaju proveru njihovog znanja i stručnosti, kao i osiguranje od profesionalne odgovornosti. Kako objašnjava Jelena Simić, finansijski posmatrano, babice su i najisplativiji davaoci zdravstvene zaštite kod normalne trudnoće i porođaja.

- Mnogo je jeftinije da obrazujete babice nego da ulažete u lekara specijalistu, čije znanje u većini slučajeva nije ni potrebno - ističe pravnica: - U Srbiji babice rade u bolnicama, a njihova pomoć van zdravstvenih ustanova nije regulisana. One nemaju zakonski osnov da pružaju profesionalne usluge ženama koje se porađaju kod kuće, čime rizikuju različite oblike odgovornosti - krivičnu, građansku, disciplinsku i prekršajnu.

Međutim, recimo, Holandija koja ima razvijenu infrastrukturu, uz jasna uputstva o zbrinjavanju porodilja, daju prednost babicama da vode brigu o zdravim trudnicama, dok se porođaj u porodilištu koristi samo kada za to postoje medicinski razlozi. Kako kažu iz  holandskog Udruženja babica, statistički podaci pokazuju da više od polovine porodilja u Holandiji donese dete na svet samo uz prisustvo babice, a ove zdravstvene radnice su u središtu brige o zdravlju trudnica i beba.

- Za zdrave žene porođaj kod kuće podjednako je siguran, a u nekim slučajevima i sigurniji nego porođaj u bolnici - kažu iz ovog Udruženja: - .Ovo je delom i zato što u bolnici tokom porođaja postoji mogućnost da se dese nepotrebne intervencije. Žene u bilo kom trenutku trudnoće mogu da odluče gde će se poroditi, pa čak i kad porođaj počne, a babice imaju svu neophodnu opremu. Babice su obučene da prepoznaju rizik, te u slučaju komplikacija, žena može biti upućena kod lekara ili babice u bolnicu.

Mišljenje stručnjaka: Babica Miljković i ginekološkinja Rakić 

Babica Divna Miljković koja prisustvuje rođenju dece kod kuće već 30 godina, kaže da, kao i druge koleginice, "nosi teško breme". Počela je da radi kao babica sa 19 godina početkom '80-ih, obilazeći trudnice, porodilje i bebe po selima u Bosne i Hercegovine. Deceniju kasnije zaposlila se po velikim porodilištima u Beogradu, ali je, kaže, „osećala da nešto nije kako treba" u načinu na koji su se žene porađale u zdravstvenim ustanovama.

- U svesti većine medicinara iz našeg zdravstvenog sistema je da je porođaj kod kuće nešto potpuno neprihvatljivo, kao da su se žene oduvek porađale ovako kao sada. U većini evropskih zemalja a i šire je suprotna situacija, njihov zdravstveni sistem podržava porođaj kod kuće kao legitiman izbor i pravo žene  - ističe ona.

I sama je razmišljala da se porodi kod kuće, te je 1992. prihvatila poziv prijatelja da podrži ženu koja je htela da se porodi kod kuće, ali u to vreme se o porođaju kod kuće nije govorilo, niti su postojale obuke ili literatura za babice koje bi mu profesionalno prisustvovale.

- Sedeli smo na trosedu, žena je imala ne preterano bolne kontrakcije, tako da smo mi zapravo pričali, družili se, a njoj se dešavao porođaj - priseća se ona i dodaje:

- Kao babica sam navikla da u bolnici radim nešto konkretno - daj infuziju, injekcije, spremaj instrumente, trči na sve strane, tako da mi je  najteže palo da ne radim ništa od toga - već da pratim ženu koja se porađa "sama" i da prepoznam njene potrebe. Moje medicinsko angažovanje treba da bude minimalno, više kao opservacije da li sve ide u dobrom pravcu.

Ginekološkinja Snežana Rakić ukazuje da ne postoji stalna edukacija zdravstvenih radnika o ophođenju prema pacijentima, a velika porodilišta su preopterećena. Ipak, kao i mnoge njene kolege, ne podržava praksu porođaja kod kuće u Srbiji.

- Žena može da iskrvari, može da ostane posteljica, dete može biti lošeg Apgar skora, metode za proveru vitalnosti deteta -  objašnjava ona i dodaje: - U takvim situacijama je doktorima najvažnije da se porodilja zbrine. U slučaju porođaja kod kuće, nema evidencije ko porađa, u kojim uslovima se to događa, i kako se postupa u slučaju komplikacija.

Problem je i kod upisa bebe rođene u kući

Jelena Simić i Jelena Jerinić objavile su 2014. godine istraživanje o problemima zbog nedostatka propisa sa kojima se mogu suočiti roditelji čija se deca rađaju kod kuće. Jedan od njih je upis deteta u matičnu knjigu rođenih.

Kada se dete rodi u porodilištu, upis ide preko zdravstvene ustanove. U drugim situacijama, dete prijavljuje otac ili svedok rađanju, kod matičara, u roku od 15 dana od rođenja deteta.

- Pošto nema preciznih zakonskih uputstava za takve slučajeve, matičari nemaju adekvatnu normu na koju bi mogli da se oslone, pa traže dodatnu medicinsku dokumentaciju, za šta nemaju zakonski osnov - kaže Simić: -  Tako se dešavalo da matičari traže izveštaj ginekologa kao potvrdu porođaja, i pedijatra koji bi posvedočio o starosti deteta. Nekim roditeljima je savetovano da nakon porođaja pozovu hitnu pomoć koja bi pregledala majku i dete da tako, na neki način, daju potvrdu, kako kasnije ne bi imali problema prilikom prijavljivanja deteta.

„U dva slučaja, hitna pomoć je odbila da se odazove na takav poziv, a roditeljima je zaprećeno da će ih policija prisilno odvesti u bolnicu", piše u istraživanju: „U jednom slučaju, roditelji su, nakon što su naišli na nerazumevanje matične službe, na sopstvenu inicijativu izvršili DNK analizu koja je potvrdila da su oni roditelji deteta".

Priča mame Jovane i mame Tanje

Jovana Filipović je prvo dete rodila u bolnici. Želela je da porođaj prođe bez indukcije i drugih medicinskih procedura, uz prisustvo muža, da se ne razdvaja od bebe, jer porođaj nije doživela kao medicinsko stanje već nešto lično.

- Bilo mi je veoma važno da zadržim telesnu autonomiju, a ne da se sa mnom postupa kao da sam objekat - kaže Jovana i ističe da je porođaj uglavnom protekao kako je želela, ali da su ipak korišćene medicinske procedure za koje veruje da nisu bile potrebne, i u prvim satima su je  razdvojili od bebe.

- Vraćena mi je nahranjena formulom iako sam želela da dojim, i za to sam morala da se borim jer su tada imali kao "obavezu" da se dete dohranjuje. To su situacije u kojima se osetite nemoćno i bez kontrole nad onim što se dešava i sa vama i sa bebom - priča.

Tokom druge trudnoće 2018. godine znala je da želi da se porodi kod kuće, gde neće morati da se „bori" za ono što smatra potrebnim i važnim.

- Majka je neko ko ima najveću i telesnu i emotivnu investiciju u rođenje deteta i kada odlučuje da se porodi kod kuće, to čini vodeći se najboljim interesom svoga deteta. U trenutku kada uzmete bebu u naručje, oboje ste preplavljeni oksitocinom hormonom koji se povezuje sa osećanjem sreće i ljubavi. To je najbolji mogući početak u životu koji beba može da dobije - smatra ona.

Sa druge strane Tanja Marković Zaatman je u Holandiji želela da se porodi u bolnici. Imala 38 godina kada je zatrudnela, i iako je sve bilo u redu, nedostajalo joj je mišljenje lekara.

- Celu trudnoću u Holandiji vam praktično vodi babica i ako nemate nikakvih zdravstvenih problema, nećete videti ginekologa. Ja sam ginekologa viđala u Beogradu na sopstveni zahtev jer je ovde to nemoguća misija - ispričala je : - Holanđanke češće nego strankinje biraju porođaj kod kuće. Članovi porodice, pa i deca, mogu da budu prisutni. Za razliku od Srbije, gde se deca štite, ovde su mnogo otvoreniji i objašnjava im se šta se dešava.

Ipak, Tanja je želela u bolnicu:

- Iako mi je babica objasnila zašto bi porođaj kod kuće bio dobar, te da helikopter može da stigne za tri minuta ako bude potrebno, meni to nije promenilo mišljenje

Poznati u Srbiji koji su se imali porođaj kod kuće

Novinarka Milica Glogovac, supruga pokojnog glumca Nebojše Glogovca i majka devojčice Sunčice, porodila se kod kuće i otvoreno ispričala svoje iskustvo, koje u celosti prenosi Direktno.rs.

- Nekad mi kažu "hrabra si što si se porodila kod kuće", a ja kažem "ne, nisam hrabra", ja sam bila prestravljena od tog našeg sistema - istakla je Milica i nastavila:

- Plašila me je indukcija, ubrzavanje porođaja, nekontrola nad svojim telom i nad procesima koji se tu dešavaju, jako me plašila ideja da mi nakon porođaja uzmu bebu na par sati, da je odvoje od mene, da nemam priliku ni mogućnost da bebu odmah stavim uz sebe, da joj odmah dam podoj. Sve te stvari su mi bile nezamislive i strašne, protivprirodne, nisam mogla da razumem te procedure koje su potpuno suprotne svemu što je instinkt, a i što je naučno dokazano – dobro i za majku i za dete.

Kako je ispričala plašila je "neprirodnost, nelogičnost, protivprirodnost procedura u prodilištima", manje zbog nje, mnogo više zbog bebe.

- Sve te neke besmislene i nelogične procedure su me jako plašile i ja sam odlučila da se porodim kod kuće. Naravno, bez podrške partnera to nije bilo moguće. Prisutan je strah, neizvesnost, ali kroz razgovor sa babicom čiju sam podršku želela na porođaju nekako smo se umirili i suprug i ja u tom trenutku. Zahvalna sam mu što je taj svoj strah ostavio po strani i verovao meni, verovao da ja to mogu, verovao u sposobnost i znanje te babice koja nam je bila podrška na porođaju, i na kraju što smo imali jedno predivno iskustvo svi zajedno. Ja mogu da kažem da je moje prođajno iskustvo bilo prelepo. I sigurno zahvaljujući tome što sam se porodila kod kuće - kaže Milica.

Ona na kraju ističe da joj nije želja ni namera da ohrabri druge žene da je porođaj kod kuće jedini pravi način, već da bi bila srećna kada bi zdravstveni sistem funkcisao tako da podržava ženu i bebu.

- Trudnoća jedan od najranjivijih perioda u životu jedne žene. Strašno je da sistem ne uspeva da taj delikatan i ranjiv period žene podrži, već od jednog takvog iskustva uspeva da napravi traumu, što nije redak slučaj - zaključila je na kraju YouTube emisije serijala "Mama Sutra".

(Ona.rs)

Pošaljite nam Vaše snimke, fotografije i priče na broj telefona +381 64 8939257 (WhatsApp / Viber / Telegram).

Povezane vesti

Ona.rs zadržava sva prava nad sadržajem. Za preuzimanje sadržaja pogledajte uputstva na stranici Uslovi korišćenja.