"Prilagođavanje na školu može trajati mesecima, stres nije isti za svakog": Psiholog o polasku u prvi razred

Počeo je septembar, mnogima mesec stresa i i iščekivanja. Deca se vraćaju u školske klupe, a nove generacije koje su stasale za prvi razred osnovne škole počinju da osećaju dozu obaveze i odgovornosti. Ipak, samo to navikavanje na nove okolnosti može biti stresno kako za dete, tako i za roditelje.

Pitali smo psihologa Lea Ivaniševića kako da na najbezbolniji način "pregrmimo" ovaj prelazni period - polazak deteta u prvi razred. Pre svega, treba ga uputiti u ono što ga čeka.

- Idealno vreme za razgovor sa detetom o polasku u prvi razred je nekoliko meseci pre samog početka škole, obično tokom leta. Prema istraživanjima, priprema koja započinje na vreme može pomoći detetu da se oseća sigurnije i smanji anksioznost vezanu za promene. Međutim, razgovor o polasku u školu i školi samoj nije jednokratni događaj. Dete se priprema za školu od trenutka kada se upozna sa pojmom škole ili školice. Vrtić sam po sebi je dobra priprema, jer se deca već tu navikavaju na to da provode vreme sa drugom decom, navikavaju se na autoritet vaspitača, a navikavaju se i na struktuirane aktivnosti (kada se igramo, kada spavamo, kada jedemo, kako izlazimo u dvorište, kako se javljamo za reč, šta je prihvatljivo ponašanje, kako podnosimo odvojenost od roditelja). Iako je roditeljima često lakše da odvedu dete kod babe i dede na čuvanje, ne treba da izgube iz vida da dete u vrtiću ipak dobija određeni oblik socijalizacije koju baba i deda ne mogu da pruže, a koja će se pokazati kao presudna prilikom polaska u školu - jasan je naš sagovornik, ističući važnost socijalizacije deteta u vrtiću pre samog polaska u "veliku" školu.

Kako Leo Ivanišević kaže, svi treba da budu strpljivi jer je prilagođavanje individualno od deteta do deteta, pa i do samog roditelja.

- Sam period prilagođavanja može trajati od nekoliko nedelja do nekoliko meseci, u zavisnosti od deteta. Tokom ovog vremena, važno je pružiti detetu podršku i strpljenje dok se adaptira na novu rutinu i okruženje. Roditelji moraju imati realistična očekivanja kada je ova vrsta prilagođavanja u pitanju. Ukoliko deca nisu išla u vrtić, ili su išla samo u predškolsko, prilagođavanje će ići teže.

Dolazimo i do pitanja kome teže pada ovaj novi period života - roditelju ili detetu?

- Oboje, i roditelj i dete, mogu doživeti stres prilikom polaska u školu, ali na različite načine. Roditelji često osećaju stres zbog brige da li će se dete prilagoditi, dok dete može osećati stres zbog nepoznatog okruženja. Međutim, pokušajmo da ne upadamo u zamku poređenja ova dva stresa tako što ćemo se pitati kome je teže. Jaz između roditelja i deteta često počinje upravo na ovom mestu, onda kada roditelj zauzme stav tipa "lako je tebi, ti si dete" ili "tvoje je samo da učiš, sve ti je obezbeđeno". Iz perspektive roditelja koji se svaki dan rve sa izazovima odraslog života, razvojni zadaci deteta izgledaju smešno. Međutim, ono što ne smemo da zaboravimo je da je dete još uvek malo, u mnogim oblastima nesposobno i bespomoćno i stoga potpuno upućeno na odrasle. Hormoni stresa se luče i kod jednih i kod drugih i oni ne prave razliku između detetove izgubljene igračke i roditeljskih finansijskih briga - kaže on i dodaje:

- Međutim, roditeljski stres se može preneti na dete, pa je važno da roditelji budu smireni i podržavajući. Odrasli su ti koji bi trebalo da umeju da regulišu svoje emocije, dok deca to još uče. U situaciji u kojoj su i dete i roditelj pod stresom, zadatak roditelja kao odrasle osobe je da se prvo izbori sa svojim stresom, bez uvlačenja deteta u to, kako bi onda mogao smiren da se pojavi pred detetom i pomogne mu da se izbori sa svojim stresom. Roditelji često rade suprotnu stvar: "Popravi ocene da se mama ne bi sekirala", "spakuj knjige da mama ne mora da razmišlja o tome", "igraj se tiho da se tata ne bi unervozio", "nemoj raditi XYZ, da mama ne bi brinula" i slično. To što je roditelj nervozan oko škole nije detetov problem i nije posao deteta da ispostavlja rezultate kako bi roditelj bio miran. Roditelj je odgovoran za dete i njegov razvoj, dete nije odgovorno za roditelje i njihov stres - kaže Ivanišević.

Na osnovu ovoga što nam je psiholog rekao, postavlja se pitanje da li postoje neki znaci koji mogu da ukažu na to da dete možda nije dovoljno spremno za novo poglavlje u životu.

- Znaci da dete možda nije adekvatno pripremljeno mogu uključivati izraženu anksioznost ili strah od polaska u školu, odbijanje da priča o školi ili učestvuje u pripremnim aktivnostima, poteškoće u socijalnim situacijama, kao što je igranje sa vršnjacima, nedostatak osnovnih veština, kao što su samostalno oblačenje, vezivanje pertli ili osnovne higijenske navike ili detruktivna impulsivnost i agresivnost - rekao nam je sagovornik i onda se nadovezao o problemu zrelosti kod dece:

- Zrelost dece se u nekim aspektima može činiti da se pomerila unazad, delom zbog promene načina života i tehnologije. Na primer, deca danas manje provode vreme u aktivnostima koje razvijaju fine motoričke veštine, kao što je vezivanje pertli, a razvijanje fine motorike ima veliku ulogu u daljem kognitivnom razvoju.

Rad na zrelosti može uključivati:

• Podsticanje samostalnih aktivnosti kod kuće
• Vežbanje osnovnih veština kroz igru
• Ograničavanje vremena provedenog ispred ekrana i više fizičke aktivnosti

Kada je ova tema u pitanju, najvažnija poruka za roditelje je sledeća: "Ako uvek budete radili ono što je lakše, imaćete težak život".

- Granica zrelosti se pomerila, zato što roditelji rade ono što je njima lakše, a ne ono što je za razvojnu dobrobit deteta. Lakše je detetu uvaliti ekran, nego ga smisleno angažovati kroz neku igru tako da bude mirno. Lakše je poneti ga u rukama ili u kolicima, nego čekati da nas ono svojim malim neveštim koracima sustigne. Lakše je vezati mu pertle, nego čekati da ono samo to uradi na svoj dečiji, trapavi način. Brzina modernog života i večita jurnjava doveli su do toga da roditelji u ime brzine i efikasnosti rade umesto deteta stvari koje bi dete trebalo da radi samo i na taj način mu čine medveđu uslugu - oduzimaju mu priliku da nešto nauči i uvežba kroz pokušaje, pogreške, frustraciju i prevladavanje frustracije. Deca onda ne mogu da razviju toleranciju na frustraciju - sposobnost koja treba da detetu omogući da može da odsedi 45 minuta iako bi se najradije igralo napolju ili da ne brizne u plač i ne napravi scenu zbog loše ocene. Vaša žurba nije detetova žurba, a razvoj se ne može ubrzati, niti je moguće preskočiti određene faze koje zahtevaju veliko strpljenje i toleranciju na frustraciju od strane roditelja - rekao je Ivanišević.

U sve ovo može se pojaviti i odsustvo koncentracije što dodatno može otkriti nešto novo o detetu.

- Odsustvo koncentracije može biti znak da dete ima poteškoće sa prihvatanjem promene ili da je preplavljeno novim iskustvom. Međutim, to može biti i normalan deo prilagođavanja na nove zahteve koje škola donosi. Roditelji i učitelji treba da posmatraju dete i pruže dodatnu podršku ako se problem sa koncentracijom nastavi duže vreme. Pritom, odsustvo koncentracije može da bude samo jedan od znakova nekog problema. Kada su deca u pitanju, najvažnije je pratiti promene. Ukoliko dete odjednom nema fokusa, a pre ga je imalo - to znači da se nešto dogodilo. Isto važi i za promene u režimima igre, spavanja, apetitu i ostalom - kaže on.

Put kreativnosti i radne navike

Sve više roditelja forsira dete da čim progovori ume da čita i piše, ali je to prema našem sagovorniku - greška.

- Nije neophodno da dete pre polaska u školu zna da čita, piše ili sabira. Istraživanja pokazuju da je važnije razvijati socijalne veštine, samostalnost i osnovne radne navike. Ako dete pokazuje interesovanje za učenje ovih veština pre škole, to treba podržati, ali ne forsirati. Deca koja su već savladala sve što se uči u prvom razredu mogu steći pogrešnu sliku o sopstvenoj veštini i superiornosti i zaključiti da ne moraju da se trude koliko i ostali, što dolazi na naplatu kada ga ostali sustignu i kada krene rad na ozbiljnijem gradivu - daje koristan savet psiholog i kaže da na kreativan način možemo detetu olakšati polazak u školu:

- Kreativan način za olakšavanje polaska u školu može uključivati igre uloga gde se simuliraju školske situacije, zajedničko kreiranje rutine za školu ili čitanje knjiga o polasku u školu. Ove aktivnosti mogu pomoći detetu da se oseća sigurnije i pripremljenije. Igrajte se škole sa detetom, zajedno sa njim gledajte crtaće, serije ili filmove koji prikazuju školu. Čitajte mu priče o školi i pokušajte da u svim tim igrama ne stavljate ocenjivanje u prvi plan.

Umesto čitanja i pisanja, pa i računanje matematičkih operacija, psiholog daje savet šta je to možda poželjno da dete zna pre polaska u prvi razred.

- Dete koje pokazuje radoznalost za učenje, želju za druženjem sa vršnjacima, i osnovne veštine samostalnosti obično lakše prolazi kroz prvi dan škole. Interesovanje za knjige, crtanje ili brojne igre mogu biti znakovi da dete ima dobru osnovu za školsko okruženje. Samo interesovanje za određenu usku oblast je super, ali fascinacija dinosaurusima, modelima automobila ili crtanjem ne znači previše ukoliko dete ne ume da bude sa drugom decom, prati instrukcije ili bude u razumnoj meri strpljivo - kaže sagovornik.

U sve ove obrasce ulaze i radne navike i koliko su one zapravo bitne pre polaska u školu, pa i kada je vreme početi sa njima.

- Radne navike su veoma važne i treba ih razvijati od ranog uzrasta, već oko druge ili treće godine. Početak može biti kroz jednostavne zadatke poput spremanja igračka posle igre, pomaganje u kućnim poslovima, ili obavljanje jutarnje rutine. Radne navike pomažu detetu da razvije osećaj odgovornosti i strukturu koja će mu biti korisna u školi. Na primer, u uzrastu od dve do tri godine, detetu možemo dati jednostavne zadatke koji uključuju pomoć u kući.

• Skupljanje igračaka posle igre
• Pomoć u stavljanju prljave odeće u korpu za veš
• Brisanje prosutih tečnosti krpom
• Dodavanje predmeta dok vi obavljate kućne poslove

- Ovo radimo kroz jasne, jednostavne instrukcije, pretvaramo zadatke u igru (npr. ko može najbrže da skupi igračke) i pružamo mnogo pohvale i ohrabrenja - kaže psiholog Ivanišević i daje savet na koji način bi trebalo dete da naučimo samostalnosti.

- Samostalnost se razvija kroz postepeno pružanje detetu prilika da samostalno obavlja zadatke. Počnite sa jednostavnim zadacima kao što su oblačenje, spremanje igračaka, ili priprema užine. Pružite detetu dovoljno vremena i prostora da vežba ove veštine, uz blagu podršku kada je to potrebno. Dete se uči samostalnosti tako što ga puštamo da samo uradi nešto iako će to u početku stvarati nered, trajati predugo i biti polovično urađeno. Biti loš u nečemu je prvi korak ka ovladavanju nečim i ako se tada umešamo po principu "Nemoj ti, ja ću zato što je tako brže i lakše", tada smo detetu oduzeli priliku za razvoj samostalnosti, a samim tim i budućeg samopouzdanja. Možemo da pružimo ohrabrenje: "Hajde, hajde, možeš ti to, ti si pametan/a". Možemo da pružimo podršku: "Ovo se radi ovako". Ne radimo umesto deteta nešto što bi ono trebalo samo da radi - kaže psiholog.

Obaveza ili igra?

Iako je škola novi segment kod svakog deteta, odgovorno poglavlje, mnogi roditelji će biti podeljeni u time da li mu je treba postaviti kao obavezu ili kao igru.

- Detetu je bolje školu predstaviti kao kombinaciju obaveza i igre. Fokus na igru i učenje kroz zabavu može pomoći detetu da razvije pozitivne asocijacije prema školi. Istovremeno, važno je da dete shvati da postoje određene obaveze koje treba ispuniti, ali na način koji je prilagođen njegovom uzrastu. Tome bi trebalo da služe razne struktuirane igre, igre koje su zabavne, ali koje imaju određena pravila, kao što su "Ne ljuti se čoveče", "Mice", "Školice", "Memorije", "Na slovo, na slovo", "Dan-noć", "Pantomime" ili igre sa loptom poput "Između dve vatre". Čak i video-igre mogu da budu korisne, ukoliko ih igramo zajedno sa detetom, u razumnim intervalima i objašnjavamo mu pravila - kaže Ivanišević.

Nekima možda nije prijatno setiti se prvih školskih dana, ali da li bi trebalo detetu da pričamo o našim iskustvima o školskim danima?

- Pričanje o vlastitom iskustvu može biti korisno jer detetu pruža osećaj povezanosti i razumevanja. Podelite pozitivne aspekte svog školskog iskustva, ali izbegavajte priče koje bi mogle izazvati anksioznost ili strah kod deteta. Nekada su prut, packe i klečanje na kukuruzu bili sastavni deo školskog iskustva. Deca ne moraju da slušaju o tome, posebno ne pred polazak u školu. Čak ni kada se horror priče o tome "kako je nekad bilo" koriste da pokažu detetu koliko su okolnosti u kojima živi povoljnije, to detetu ne znači ništa, jer ono živi sada, a ne u prošlom veku. I vi možda radite u udobnoj kancelariji, a ne u rudniku, pa to ne umanjuje vaš stres - rekao je psiholog Leo Ivanišević.

(Ona.rs)

Pošaljite nam Vaše snimke, fotografije i priče na broj telefona +381 64 8939257 (WhatsApp / Viber / Telegram).

Povezane vesti

Ona.rs zadržava sva prava nad sadržajem. Za preuzimanje sadržaja pogledajte uputstva na stranici Uslovi korišćenja.