Srbin je u Holandiji našao sve, ali izgubio decu: "Počne sve da žulja, hrana, klima, a ponajviše mentalitet"

Ovaj tekst, koji je napisao Valentin Matić za sajt Politika, razmatra životne faze jednog emigranta koji se suočava s izazovima prilagođavanja na novu sredinu. Od početne faze neverice i straha, preko uspinjanja kroz društvene i ekonomske izazove, do trenutka kada se nostalgija za rodnim krajem prepliće s potrebom za očuvanjem identiteta, Matić opisuje emotivnu dinamiku koja se javlja kada se preselite iz rodne zemlje u potrazi za boljim životom. Kako se životni ciljevi menjaju, tako se menja i odnos prema prošlosti, a nostalgija postaje most između dve stvarnosti – one stare, koju je teško napustiti, i one nove, koju je teško potpuno prihvatiti.

Prenosimo ga u celosti:

"Kada malo skupite novca i dođete do nekog boljeg automobila i većeg stana ili kuće, onda počnete da negirate svoje poreklo i postojanje bilo kakvog vida nostalgije.

„Naša li si, upitaše radnici iz Bugarske, Sanju moju prijateljicu kada im je prišla u Den Hagu da ih upita da upali cigaretu.

Izašla je iz stana svoje kćerke da prošeta i zaboravila da ponese upaljač. U kombiju parkiranom pored glavnog puta kojem je prišla su bili radnici iz susedne države one tamo naše rodne zemlje.

„Naša, naša nego šta, nasmeja se Sanja. Mada oni koji u rođeni pre trideset i pet godina samo su čuli za zemlju iz koje smo mi stariji došli pa se taj krug naših suzio. Mada ih opet jezik i mentalitet povezuju. A ja sam još uvek onaj stari naš. Nepopravljiv.

Postoje različite faze u sticanju statusa „našeg“.

Prvo, svi pridošli, otišli, pobegli, proterani u početku se nađu u jednom vakumu neverice i straha od novog. Ne razmišljaju ni o čemu osim kako da prežive. To je faza letargije.

Iz te faze se ulazi u fazu traženja bolje plaćenog posla. Radite dan i noć, bilo to na belo ili crno uz dodatna socijalna primanja, pa opet nemate vremena da razmišljate da li ste njihov ili naš. Kada malo skupite novca i dođete do nekog boljeg automobila i većeg stana ili kuće, onda vas to dovede do sledeće faze u kojoj negirate svoje poreklo i postojanje bilo kakvog vida nostalgije.

Uživate u urednosti i sređenosti vaše nove domovine. Naučite i jezik nove domovine pa se spuste zavese kojima ste bili pokriveni jer nema ništa gore nego kada ne razumete ljude oko sebe i to ne u nekom filozofskom smislu poimanja života već u najjednostavnijem tehničkom smislu.

U onim svakodnevnim običnim razgovorima. Uđete u prodavnicu i ne znate da pitate za luk ili jaja a u restoranu za čačkalicu (tih devedesetih nije bilo mobilnih telefona ni gugl prevodioca). Pa vam gestikulacija postane drugi jezik. Tih prvih godina sam prepoznavao naše po mahanju rukama na ulici i u radnjama.

I to nije gestikulacija sa ulica južnjačkih država kojima se pojačavaju emocije. Ne, ovo je bio razgovor odnosno komunikacija sa autohtonim stanovništvom. Pokušaj da vas razumeju.

Znači naučili ste dovoljno jezik zemlje u kojoj živite da ne morate da vodite decu kao prevodioce sa sobom u opštinu ili kod doktora, uštedeli poprilično novca pa ga često žena iznese iz skrovišta da ga ponovo izbrojite. Deca su se uklopila u školu koja im ide od ruke.

Novi život kao iz snova. U toj fazi divljenja mi je jedne prilike jedan zemljak rekao: „Zahvalan sam Holandiji za sve što mi je pružila da bih sutra obukao vojničku uniformu i ratovao za nju ako bi to bilo potrebno.“

Ali životne faze brzo smenjuju jedna drugu pa dok ste se okrenuli deca porasla i već im vreme za ljubavne veze, vi izgubili posao a i onaj elan da radite po petnaest sati dnevno je sve manji. Deca vam po vašem ubeđenju sve više pripadaju novoj zemlji nego vama pa mi onaj isti zemljak reče: „Sve mi je Holandija dala ali mi je uzela decu“.

E onda počinje sve da vas žulja. I hrana, i klima a ponajviše mentalitet vaših novih zemljaka.

U toj fazi bi se najradije vratili u zavičaj ali žena neće ni da čuje jer su joj deca tu a i vi ste se navikli na čiste bolnice i uređene ulice. Mrzi vas da pričate taj strani jezik i svi vam idu na živce.

E tada tražite samo naše.

Ma nije bitno koje su im navike, obrazovanje, interesovanja, koje su vere i nacije. Samo da su naši. Šta su to naši? Neko sadi raštan na terasi, neko donese kamen iz svog rodnog sela za kacu gde kiseli kupus, neko ovo, neko ono. Nekome bršljan lepši od cveta. Neko čuva dedin sat a neko suzama sve to krije.

Zanimljivo je da često vidim po kućama emigranata moje bivše zemlje kamen donesen iz krša Crne Gore, Hercegovine, Dalmacije, sa Dinare i Knina a još nisam video da neko drži u ormanu teglu punu plodne zemlje iz Slavonije, Šumadije ili Banata. Izgleda, što je muka veća donesena od otuda i gde ima svoj genetski kod i nostalgija poprima neki bajkovit izgled.

Poslednja faza je kada tražite naše po grobljima.

Puna su groblja ovde naših.

Okupili se i na njima naši od Đevđelije do Triglava. Uhvati me tuga više za tim raseljenim grobovima nego za raseljenim ljudima. Tužna su groblja emigranata.

Da li su gore svi samo naši?

Nadam se da jesu.

Kako je rekao Balašević devedesetih na jednom koncertu: „Slovenija nije moja dežela ali je moj Brane Oblak” Ja dodajem moji su Bojan Križaj, Borut Petrić i onaj srebreni Jure Franko.

Dok obilazim grobove naših, ja samo mogu tako da mislim. Nisu sve te nove dežele moje domovine ali su moji Hajro, Adnan, Ante, moji su i Nijaz, Mate, Branko, Rade, i Mire, Selme... Ne može mi niko odneti sve kafe popijene sa njima.

Oni su tu u mojoj duši ispred Johana, Hansa ili Jana. Moji su, pa čak iako ja nisam više njihov", zaključuje.

(Ona.rs/Politika.rs)

Pošaljite nam Vaše snimke, fotografije i priče na broj telefona +381 64 8939257 (WhatsApp / Viber / Telegram).

Povezane vesti

Ona.rs zadržava sva prava nad sadržajem. Za preuzimanje sadržaja pogledajte uputstva na stranici Uslovi korišćenja.