Ja sam samohrana mama koja ima puno pomoći: Ali jedno mi nikad neće nadoknaditi

Ešli Espinoza je spisateljica iz Kolorada. Trenutno radi na memoarima o odrastanju uz majku tinejdžerku i o sopstvenom iskustvu samohranog roditeljstva.

Prenosimo vam njenu priču u celosti:

"Oduvek sam volela da budem sama. Bila sam jedinica sve dok nisam ušla u tinejdžerske godine i naučila kako da se zabavim sama sa sobom. Po zanimanju sam računovođa, a većinu posla obavljam u tišini, bez mnogo kontakta s ljudima.

Godinama sam živela sama, sve dok nisam ostala trudna. Otac mog deteta nije želeo da učestvuje. U tom trenutku, samoća je prvi put prerasla u usamljenost.

Tokom trudnoće, pitala sam se kako bi bilo da mi neko peva dok mazim stomak, da me ujutru izvuče iz kreveta. Istovremeno, znala sam da je to bila moja odluka – da budem majka sama. Verovala sam da je bolje biti samohrana majka nego terati muškarca koji ne želi dete da ostane. Nisam, međutim, ni slutila koliko će me ta odluka emotivno slomiti. Nisam bila svesna koliko će mi kao majci trebati podrška, toplina, neko na koga mogu da se oslonim.

Porodica mi je mnogo pomogla, ali nešto je falilo.

Na dan kada se moja ćerka rodila, bile su uz mene snažne žene: moja majka, tetka i najbolja drugarica. Čak je i doktorka bila visoka, ozbiljna žena jakog stava. Tek sutradan, kada me medicinska sestra pitala da li sam sigurna da neću upisati oca u izvod iz matične knjige rođenih, prvi put sam zaista osetila prazninu.

Želja da s nekim podelim život, na dubljem, emotivnom nivou, rasla je polako. U dvadesetim godinama nikada nisam želela brak, ali u tridesetim, kao samohrana majka, ta misao je postajala sve prisutnija. Uvek sam se ponosila svojom nezavisnošću, ali majčinstvo me je naučilo skromnosti.

Imala sam pomoć – uvek je bilo nekoga kome sam mogla da ostavim ćerku dok idem po namirnice. Ali i te namirnice sam kupovala sama. Sve moje prijateljice su bile u braku. Mogla sam s njima da razgovaram o deci, ali o usamljenosti – to nikad nisam smela ni da priznam. Ni njima, ni sebi. Morala sam da budem jaka. Da se držim zbog svoje ćerke. Bojala sam se da ako jednom otvorim vrata tuge – ona se nikada neće zatvoriti.

Godine su prolazile, a usamljenost se samo produbljivala. Moja ćerka je počela da primećuje da nešto nedostaje. Trudila sam se da izbegavam knjige u kojima se pojavljuju tate, ali bile su svuda. A kad je prvi put pitala kada će i ona imati tatu – nisam znala šta da odgovorim.

Ne znam da li bi partner rešio moju usamljenost.

Prijatelji mi daju savete, obično iz svog iskustva ili iz priča svojih razvedenih poznanika. Živim u malom mestu sa manje od 4.000 stanovnika, a najbliži grad je dva sata udaljen. To ograničava moje mogućnosti da nekog upoznam – nema ni teretane, ni barova, ni kafića, ni mesta za druženje.

Probala sam aplikacije za upoznavanje, ali bezuspešno. Uz to, ćerka je stalno sa mnom. Nemam svaki drugi vikend slobodan, kao razvedene žene koje dele starateljstvo.

Nisam sigurna da bi partner bio rešenje – da bi znao da sasluša, da bi želeo da ravnopravno učestvuje, da bi pomagao u kući, skupljao lišće, pravio večeru, kupao naše dete.

Zato svoju pažnju usmeravam na ono što mogu da kontrolišem – vraćam studentske kredite, pišem knjigu, smejem se s ćerkom kad god mogu. Govorim joj da jedan roditelj može biti dovoljan.

I svakog dana, trudim se da budem – dovoljno dobra", zaključuje ona.

(Ona.rs/BuissnessInsider)

Pošaljite nam Vaše snimke, fotografije i priče na broj telefona +381 64 8939257 (WhatsApp / Viber / Telegram).

Povezane vesti

Ona.rs zadržava sva prava nad sadržajem. Za preuzimanje sadržaja pogledajte uputstva na stranici Uslovi korišćenja.