Marta (14) umrla u užasnim bolovima, roditelji ne mogu da oproste FATALNE GREŠKE LEKARA: "To je moje čedo!"

Merope i Pol bili su posvećeni roditelji tinejdžerke Marte, o kojoj i dalje priča ceo svet. Živeli su sasvim normalnim životom i uživali u trenucima koji dolaze kada u domu imate ćerku od 14 godina. Međutim, jedan dan im je ostao urezan u sećanju kao dan kada se sve promenilo.

Marta je, kao i svako drugo dete, obožavala aktivnosti van kuće. Među raznim igrama po parku, bila je i jedna aktivnost koju je posebno volela - vožnja bicikle. Njen otac je bio sa njom kada je vozila svoju biciklu i video da je izgubila ravnotežu i pala na šljunkovit put. Guvernala bicikle ju je jako udarila u stomak i zbog bolova koji nisu prolazili otišli su u bolnicu, gde ih je dočekao jedan od najboljih pedijatra u gradu. Međutim, niko od lekara nije na vreme uočio da je u pitanju opasna sepsa koja se razvila i da je Martino stanje bilo i više nego kritično.

Sebe i dalje krivi za smrt ćerke

"Prošle su dve godine otkako je moja ćerka, Marta, umrla u bolnici, neposredno pre svog 14. rođendana. Svoj život delim na pre njene smrti i posle: ništa više nije isto i ta promena je trajna. Zajedno sa Merope, Martinom mamom, pokušavam da se izborim sa time kako da živim. Svesno ili ne, svakog dana se malo više prilagođavamo novoj stvarnosti, pitajući se: možemo li uspeti da izgledamo 'normalno'? Da li je moguće ostati prijatelj sa drugim porodicama, a da nas zavist ne rani?

Ako se tuga može definisati kao učenje kako da postojiš u svetu bez osobe koju voliš, onda ja imam još mnogo da naučim. Moje misli se vrte oko dva pitanja – ona dominiraju mojim danima. Prvo je: mogu li da oprostim lekarima i bolnici koji su je toliko razočarali? (Martina smrt je mogla da bude sprečena.) A drugo, u središtu svega: mogu li sebi da oprostim što nisam uspeo da je spasim?

Godinama je biti Martinin tata značilo brigu o njoj; postepeno je to postala uloga u kojoj sam stajao po strani i divio se onome što je umela da uradi. Muzika, matematika, duhovite opaske... previše da se sve pomene. Bila je tinejdžerka koja je tražila slobodu, ali još uvek nije bila dovoljno stara da izađe iz ranog porodičnog okrilja. I u mnogim pogledima, naravno, Marta je ostala dete. Mislim na nju dok spava – spavala bi kroz sve, sa plišanim zecom pritisnutim uz nos dok ga je mirisala.

Moja osnovna, egzistencijalna uloga bila je da zaštitim svoje dete, da je održim u životu – i nisam uspeo. Većina roditelja koji su izgubili dete poznaje ovaj osećaj. To je jedan od razloga zašto je gubitak deteta različit od drugih vrsta tuge. Takva smrt ne samo da je obrnuti redosled prirode. I ne samo da Marti nije bilo omogućeno da živi punim životom („Imala je toliko planova“, rekla je njena sestra Loti). Već sam ja bio odgovoran za njeno blagostanje tokom celog njenog kratkog života. Tako da kada sam otišao da vidim Martino telo, posle obdukcije, u pogrebnom zavodu, ono što sam urlao bilo je: "Izvini, molim te izvini". To je moje čedo.

I dalje u mislima ponavljam događaje iz njenog poslednjeg meseca, nadajući se drugačijem ishodu, preplavljen pitanjima 'šta ako' i 'trebalo je'. Marta je povredila pankreas kada je pala sa bicikla na bezbednoj porodičnoj stazi leta 2021. Vozila je polako, ali je skliznula na pesak. Dok je padala, kraj guvernale udario ju je snažno u stomak. Koliko puta sam pomislio: "Zašto nisam vozio pored nje, pa da je upozorim, ili sprečim pad?" Vozio sam ispred nje i sam malo proklizao: "Zašto nisam stao i rekao devojkama da siđu s bicikla?"

Bila je u najboljoj bolnici, ali tamo vlada moć hijerarhije

Takve povrede nisu nepoznate i zahtevne su, ali lečive. Marta je završila u bolnici u Londonu, jednoj od tri priznate ustanove u Engleskoj za lečenje dece sa traumom pankreasa. Imala je krevet na dobro opremljenom odeljenju  i pregledali su je konsultanti iz uglednog pedijatrijskog hepatološkog tima. Kako je Merope, urednica u "Guardian"-u i njena majka, opisala u članku, Marta je umrla jer lekari nisu reagovali adekvatno kada je razvila sepsu. Mnoge smrti povezane sa sepsom nastaju zbog kašnjenja u dijagnozi, ali konsultanti u ovoj bolnici su znali da Marta ima tešku sepsu šest dana pre nego što je umrla.

Zadržali su je na odeljenju, umesto da je prebace na intenzivnu negu – iako joj je krv natopila posteljinu, i iako je tokom produženog vikenda imala simptome sepse iz nepoznatog izvora, nizak krvni pritisak, groznicu i ubrzan rad srca. Zatim je dobila osip. Sve su to bili jasni znaci hitnosti, ali ostala je tamo. I pored njenog stanja, nijedan konsultant je nije pregledao u subotu popodne ili nedelju popodne (otišli su kući, dežurni telefonski). Niko od lekara nije je obišao tokom noći između nedelje i ponedeljka kada je bila u kritičnom stanju (viši stažista smatrao je da su njegove dužnosti "samo administrativne"). Kada su se lekari konačno osvestili nakon njenog napada u ponedeljak ujutru, bilo je prekasno – umrla je od septičnog šoka.

Nemarnost lekara: Kako ovo oprostiti?

Nakon smrti u bolnici, većina porodica može da kaže za lekarski tim: "Učinili su sve što su mogli." To pruža utehu kako godine prolaze. Ali u Martininom slučaju, konsultanti je nisu ni pogledali dok se pogoršavala; njen osip je pogrešno dijagnostikovan (rečeno nam je da je lekar "otišao u pogrešnom pravcu") i bila je prepuštena neiskusnom osoblju.

"To je bila ukorenjena kultura" među hepatolozima, rekli su istražitelji, da bi pozivanje lekara iz intenzivne nege da pogleda Martu bilo "znak slabosti". Ti konsultanti su imali "potpuno nepoštovanje" prema mlađim kolegama iz intenzivne nege – slučaj arogancije i kancelarijske politike.

"Krevet na intenzivnoj nezi bio je dostupan i rečeno nam je kakav bi drugačiji tretman Marta tamo dobila. Kako da reagujem na činjenicu da je dežurni konsultant u nedelju doneo tako loše odluke da niko ko je istraživao Martinu smrt ne može da objasni njegovo ponašanje? Medicinske sestre su proglasile Martu 'u riziku' danima pre smrti, ali ih niko nije slušao zbog hijerarhije na odeljenju. Merope i ja smo izražavali zabrinutost zbog septičnog šoka, ali su naše brige ignorisane. Pre Martine smrti, obuka o sepsi nije bila obavezna tamo, a lekari tog odeljenja nisu smatrali da treba da prisustvuju. Rečeno je: "Niko iz hepatološkog tima to ne radi."

Martina izbegnuta smrt bila je neuobičajena jer glavni uzroci nisu bili preopterećenost ili manjak resursa, već samozadovoljstvo, preterano samopouzdanje i loša kultura na odeljenju. Najviše me boli što su konsultanti – svaki dan drugačiji – rizikovali, nadajući se da će sve biti u redu preko vikenda. Niko nije preuzeo odgovornost; nadali su se najboljem, umesto da igraju na sigurno. Da li je za Martu učinjeno sve što je moglo biti učinjeno? Apsolutno ne. Teško je živeti sa tim saznanjem. Ali jednako teško je i priznati da ni ja nisam učinio dovoljno.

Sepsu nisu ni pomenuli

Na odeljenju, Merope i ja smo se smenjivali pored Martininog kreveta. Nakon što joj se stanje pogoršalo, imao sam vremena da insistiram da je prebace ili barem da jedan lekar iz pedijatrijske intenzivne nege pogleda. (Kasnije smo saznali da je nacionalni stručnjak za sepsu tada radio tamo.) Zašto nisam znao da to tražim? Merope mi je poslala poruku kad je dežurni lekar tvrdio da osip nije povezan sa sepsom. Zašto nisam sve ostavio i pojurio u bolnicu da saznam šta se dešava? Ulog nije mogao biti veći.

Do samog kraja, verovao sam da će sve biti u redu. Verovao sam lekarima kada su rekli da će Marta 'uskoro biti bolje' (nikada nisu ni pomenuli sepsu). Bio sam očaran njihovim statusom i stručnošću, i potpuno predao sudbinu svoje ćerke drugima. Svakog dana maštam kako dolazim u bolnicu u poslednjem trenutku i spasavam je kao junak iz TV serije.

Marta je bila toliko odlučna da se oporavi, ali je na kraju ostavljena na odeljenju toliko dugo da je osetila da će umreti", za kraj je rekao njen otac Pol.

(Ona.rs/TheGuardian)

Pošaljite nam Vaše snimke, fotografije i priče na broj telefona +381 64 8939257 (WhatsApp / Viber / Telegram).

Povezane vesti

Ona.rs zadržava sva prava nad sadržajem. Za preuzimanje sadržaja pogledajte uputstva na stranici Uslovi korišćenja.