Suze ne mogu da se izgovore: Otac Predrag o trenutku kad je Jelena Tomašević pevala svom ocu i dotakla večnost

Postoje trenuci koji ne ostaju upisani samo u biografiji umetnika, već se urežu u samu suštinu ljudskog iskustva. Jedan takav trenutak dogodio se u Sava Centru, kada je Jelena Tomašević obeležila dve decenije umetničkog stvaranja.

Ne pamti se to veče po jubileju, već po nečujnom trenutku u kojem se umetnost poklonila uspomeni, a tuga zagrlila veru da se ništa što je voljeno ne gubi zauvek.

Kada je zapevala pesmu "Gde si bio, jare moje", bez muzičke pratnje, sa suzama u očima i pogledom uprtim ka nebu, cela sala je utihnula. Niko se nije usuđivao da diše naglas. Bio je to trenutak kada umetnost prestaje da bude samo lepota, i postaje molitva.

Otac Predrag o snazi tuge i ljubavi koju nosimo sa sobom

Snimak je objavio otac Predrag Popović, dugogodišnji prijatelj Jelenine porodice. Njegove reči tumače ono što su mnogi osećali, ali nisu mogli da izgovore.

"Retko koji pevač se usudi otpevati a kapela kao što je to uradila Jelena sinoć na svom koncertu. No ovo je bilo više od pevanja. Ovu pesmu Jelena peva svom pokojnom ocu. Doziva ga. Jada mu se. Govori mu da ga voli i da joj nedostaje.

Eh, dragi moji... Koliko god da odmaknemo kroz vreme ili posao, koliko god da uspemo, uvek i neprocenjivo znamo da su naši najbliži naše najveće blago i uspeh. Da svaki minut proveden sa njima nije bačen i potrošen. Da strepimo nad danom kada ćemo biti razdvojeni i kada ćemo kroz život morati da idemo bez onih koje volimo ali sa nadom da ćemo se ponovo sresti u Carstvu Božijem. Tako, zapravo, hodimo kroz život bez potpune radosti jer smrt sledi, ali i bez očaja jer Vaskrsenje sledi. Ako malo bolje razmislimo, na kraju će Hristos pobediti svaku tugu, žal i bol. Uzeće se od nas onoga dana kada u večnost zakoračimo i vidimo one koje volimo tamo. Zar takvog Boga, koji nas okuplja u večnosti, nećemo slaviti?

Ovo, kako je Jelena pevala, je baš to. I tuga za njim što ga nema, i radost što će se ponovo videti."

Zajedničko sećanje, zajednička rana

Nakon koncerta, otac Predrag je Jeleninu suzu opisao kao svetinju. U garderobi, uplakana poput deteta, priznala je da pesmu nije planirala, ali nije mogla da je ne otpeva. Nije mogla da ćuti o onome što srce vrišti.

"Videli smo se posle koncerta u sobi za garderobu i plakala je kao devojčica govoreći kako nije planirala to da peva, ali nije mogla da je ne otpeva. Mi koji smo to znali plakali smo sa njom, a pogotovo mi koji smo već sahranili svoje očeve. Suze isceljuju!"

Tumačenje tuge kao vere u večni susret

Dok nas svakodnevica sistematski odvlači od nas samih, zatrpava rokovima, navikama, maskama i površnostima, ovakvi trenuci režu mrak i obasjaju ono što zaboravimo da imamo: dušu. I u tom jednom glasu, u toj jednoj pesmi, u sećanju koje se otelo vremenu, spoji se sve što nas čini ljudima - bol, ljubav, vera, čežnja i nada.

Otac Predrag to potvrđuje:

"A nema većeg smirenja nego priznati svoju nemoć, zaplakati i Bogu zapevati. A time nas je Jelena sinoć počastila! Hvala ti, Jelena, za ovo! Rekla si šta imaš - i mom ocu, u moje ime!

Neka nada na zajednički život večni bude sa svima nama, kao zalog Hristovog Vaskrsenja i obećanja!
Hristos Vaskrse!"

Kada pesma postane liturgija duše

Ono što se dogodilo te večeri nije samo momenat tuge, već istovremeno i čin vere. Kada čovek zapeva iz srca, ne pevajući više publici, već nebu, tada glas postaje most između dva sveta. Jelena je toga dana pevala ocu, ali i svakome ko je nekog izgubio, svakome ko još čeka, ko se nada i ko veruje.

Smrt nas razdvaja, ali ljubav nas u Bogu povezuje. I zato su ovakvi trenuci večni. Jer nisu od ovog sveta, već od večnosti.

(Ona.rs)

Pošaljite nam Vaše snimke, fotografije i priče na broj telefona +381 64 8939257 (WhatsApp / Viber / Telegram).

Povezane vesti

Ona.rs zadržava sva prava nad sadržajem. Za preuzimanje sadržaja pogledajte uputstva na stranici Uslovi korišćenja.