U ovim držama su deca i roditelji najsrećniji: Nemaju ocene do 7. razreda, škole obezbeđuju sve, nema zvona...

Dok se kod nas školska godina često meri brojem kontrolnih, zaključnim ocenama i večitim pitanjem „koliki ti je prosek“, u nekim delovima sveta deca odrastaju u potpuno drugačijem obrazovnom univerzumu. Univerzumu u kome se ne uči zbog ocene, već zbog sebe.

Jedan od najfascinantnijih primera dolazi iz Japana.

Japan: Karakter pre znanja

U japanskim školama deca nemaju klasične testove znanja sve do četvrtog razreda. Prve godine školovanja nisu posvećene proveri znanja, već izgradnji karaktera. Japanci veruju da znanje može da se nadogradi, ali da se karakter gradi samo dok je dete malo. Zato su maniri, empatija, samokontrola, osećaj za pravdu i poštovanje drugih važniji od toga da li dete zna tablicu množenja.

U prvim godinama škole deca povremeno rešavaju kvizove, ali u formi igre, bez ikakvog pritiska. Uče kako da budu velikodušni, tolerantni, pažljivi prema drugima. Uče da se kontrolišu, ali i da razumeju tuđe emocije. U Japanu ne postoji ideja da se dete vaspitava kod kuće, a obrazuje u školi - škola je podjednako mesto vaspitanja i obrazovanja.

Njihova filozofija je jednostavna, ali snažna: znanje su zidovi, ali karakter je temelj.

Čak i početak školske godine ima simboliku, ona počinje u aprilu, u vreme cvetanja trešanja, pa je sam polazak u školu povezan sa lepotom, a ne sa stresom. Raspust traje pet nedelja, ali deca i tada dolaze povremeno u školu zbog aktivnosti, druženja i očuvanja radnih navika.

Još jedna stvar koja iznenađuje mnoge roditeljeje to da japanski učenici sami čiste školu. Ne postoji domar. Čišćenje, poznato kao Souji ili „počasno čišćenje“, uči decu timskom radu, odgovornosti i poštovanju prostora u kojem borave. Kada dete samo briše pod, mnogo teže će ga sutra namerno prljati.

Ručak se jede zajedno, u učionici, sa učiteljem. Hranu pripremaju stručnjaci, a serviraju je sami učenici. To nije samo obrok, to je čas kulture, zajedništva i zdravih navika.

Ali i pored sve te nežnosti u početku, japanski sistem kasnije postaje izuzetno zahtevan. Pred kraj školovanja testovi postaju svakodnevica, a završni ispit odlučuje sudbinu učenika. Konkurencija je ogromna i period pripreme nazivaju „ispitnim paklom“. Ipak, Japanci veruju da je fakultet nagrada - svojevrsni predah pre profesionalnog života.

Švedska: Dete kao partner u učenju

U Švedskoj obrazovanje počinje tek sa sedam godina. Do šestog razreda deca nemaju numeričke ocene. Umesto toga, nastavnici vode individualne planove razvoja za svako dete. Cilj nije da dete bude bolje od drugog deteta, već da bude bolje nego juče.

Učionice nemaju zvona. Pauze se završavaju tiho. Deca se vraćaju sama, bez trčanja i vike. Svakog jutra zajedno prolaze kroz plan dana kako bi razvili osećaj za vreme i odgovornost.

Na svakom stolu nalaze se dve kartice: zelena znači „mogu sam“, crvena „potrebna mi je pomoć“. Time se dete uči samostalnosti, ali i tome da je traženje pomoći znak zrelosti, a ne slabosti.

Škole obezbeđuju svu opremu - od olovaka do tableta. Deca izlaze napolje svakog dana, bez obzira na vremenske uslove. Unutra često borave u čarapama, kako bi se osećali slobodnije i opuštenije.

U Švedskoj se dete ne uči da se plaši škole. Uči se da joj pripada.

Norveška: Škola koja liči na život

U Norveškoj tokom prvih sedam razreda ne postoje ocene. Postoje komentari, analize, razgovori. Postoje testovi, ali oni nisu kazna, oni su smernica.

Prva godina škole više liči na produžetak vrtića nego na klasičnu učionicu. Deca uče kroz igru, pokret, razgovor i zajedničke projekte. Abeceda, osnovna matematika i engleski jezik dolaze prirodno, bez žurbe.

Posebna pažnja posvećuje se ishrani. Slatkiši i grickalice nisu deo školskog dana. Deca nose jednostavne, zdrave obroke. Uče da brinu o telu isto koliko i o znanju.

Časovi su kraći, pauze češće, ritam prilagođen detetu, a ne programu.

Danska: Bez rangiranja, bez straha

Danski sistem izbegava poređenja. Deca se ne rangiraju. Ne postoji takmičenje u kome neko mora biti najbolji da bi drugi imali smisla.

Nastavnike oslovljavaju po imenu. Autoritet se gradi odnosom, ne distancom. Nastava se zasniva na radu u grupama, rešavanju problema, kreativnosti.

Deca već od prvog razreda imaju svakodnevnu fizičku aktivnost. U školi provode oko pet sati, ali veliki deo tog vremena provode napolju, u pokretu, u igri.

Cilj obrazovanja u Danskoj nije savršeno dete - već radoznalo dete.

Skandinavija i darovita deca:Jednakost ispred izdvajanja

Zanimljivo je da Skandinavija ne izdvaja posebno darovitu decu. Fokus je na jednakosti i pomoći onima koji zaostaju. Smatra se da bi preskakanje razreda moglo narušiti emocionalni razvoj deteta.

Ipak, sve više bivših učenika kasnije priznaje da su se osećali zapostavljeno jer njihov potencijal nije bio dovoljno prepoznat. Sistem štiti slabije, ali ponekad zaboravlja na one koji mogu više.

Kina: Talenat kao nacionalni projekat

U Kini je slika potpuno drugačija. Darovita deca se prepoznaju, izdvajaju i usmeravaju kroz specijalne programe. Programi za nadarene postoje decenijama. Deca ulaze na univerzitete ranije, bave se naukom, istraživanjima, takmičenjima.

Talenat se neguje, ali i strogo oblikuje. Ta deca često nose teret očekivanja cele države. Ulaže se mnogo, ali se i mnogo traži.

Nemačka: Sistem koji se prilagođava detetu

U Nemačkoj je normalno da darovito dete preskoči razred, pohađa časove sa starijima, sarađuje sa univerzitetima, učestvuje u letnjim kampovima i istraživačkim projektima. Sistem se prilagođava detetu, ne dete sistemu.

Srbija: Između reforme i stvarnosti

A onda se vratimo na naš sistem.

U Srbiji dete polazi u školu sa šest i po godina. U prvom razredu dobija opisne ocene, a već od drugog razreda brojeve. Od tada počinje trka.

Svaki dan srpski i matematika. Strani jezik dva puta nedeljno. Fizičko tri puta. Program je gust, udžbenici se često menjaju, roditelji snose troškove.

Na papiru, Srbija ima sistem za darovite. IOP3 postoji. Akceleracija postoji. Specijalizovana odeljenja postoje. U praksi - retko se koriste.

Nastavnici nemaju vremena. Programi su pretrpani. Fokus je na gradivu, ne na detetu. Saradnja između škole, roditelja i stručnjaka često je slaba.

Postoje svetli primeri, Petnica, Regionalni centar za talente, ali oni funkcionišu pored sistema, ne kao njegov sastavni deo.

Šta na kraju ostaje?

• U Japanu dete prvo uči kako da bude čovek.
• U Skandinaviji kako da bude odgovorno.
• U Kini kako da bude izuzetno.
• U Nemačkoj kako da razvije potencijal.

U Srbiji dete vrlo rano uči šta znači ocena.

I možda tu nije problem u znanju.Možda je problem u redosledu.

Jer ocena je broj.A dete je priča.

A nijedna ozbiljna zemlja ne gradi budućnost tako što meri priče brojevima.

(Ona.rs)

Pošaljite nam Vaše snimke, fotografije i priče na broj telefona +381 64 8939257 (WhatsApp / Viber / Telegram).

Povezane vesti

Ona.rs zadržava sva prava nad sadržajem. Za preuzimanje sadržaja pogledajte uputstva na stranici Uslovi korišćenja.