Četiri sestrice su najbolje drugarice od rođenja: A onda ih je zadesila tragedija od koje se neće oporaviti

U njihovoj kući nikada nije bilo tišine, ali to nije bila ona naporna buka od koje bežite, već živi, porodični šum u kom se sudaraju smeh, vrata, muzika i glasovi koji se dozivaju iz sobe u sobu. Četiri devojčice odrasle su pod istim krovom, u istom ritmu, naviknute da dele sve, od garderobe do tajni, i da se nikada ne osećaju usamljeno. Za Keli, Britani, Saru i najmlađu Touni sestrinstvo nije bilo formalna stvar iz matične knjige, već svakodnevna praksa, ona vrsta bliskosti zbog koje u školskom hodniku trčite jedna drugoj u zagrljaj kao da se niste videle godinama, a ne pre jednog časa.

Kako su odrastale, odnos se nije razvodnjavao, što se često dešava kada dođu fakulteti, brakovi i selidbe. Starije dve bile su nerazdvojne, dok su Keli i Touni, razlika samo jedan razred, funkcionisale kao jedno biće sa dva imena. Delile su sobu, odeću, auto, telefon, pa čak i krevet, a zidovi su bili oblepljeni njihovim zajedničkim fotografijama, kao da instinktivno žele da sačuvaju svaki trenutak.

- Zaista smo imale osećaj kao da smo jedna duša podeljena u dva tela, rekla je kasnije Keli za Newsweek, pokušavajući da objasni intenzitet te veze koji spolja često deluje preterano, a iznutra je jedini logičan.

Četiri sestre, četiri trudnoće, isti san

Ulazak u odrasli život doneo je muževe, poslove i nove adrese, ali ne i distancu. I dalje su bile prva stanica jedna drugoj, za dobre i loše vesti, za paniku i slavlje. Onda se dogodilo nešto što zvuči kao porodična legenda, a zapravo je čista slučajnost koja prkosi statistici. Sve četiri sestre ostale su trudne gotovo u isto vreme. Dve su se godinama borile sa plodnošću, jedna je živela na drugom kraju zemlje, planovi su govorili da je gotovo nemoguće da se sve poklopi, ali telo i život očigledno ne čitaju planove.

Svaka trudnoća stigla je u svom trenutku, a svaki ultrazvuk doneo je isto iznenađenje. Devojčica. Holand, London, Sojer i Brejdi došle su na svet kao nova generacija iste priče, kao preslikano detinjstvo njihovih majki. Kada je Keli rodila u Džordžiji, muž joj je bio ozbiljno bolestan, a ona sama u bolničkoj sobi, uplašena i iscrpljena. Njene sestre, i same u poodmakloj trudnoći, sele su na avion i došle bez mnogo razmišljanja, jer je to bio refleks, ne herojstvo.

- Znali smo da smo potrebne jedna drugoj. I da tim devojčicama treba njihov mali klan rođaka, rekla je.

Ubrzo su se svi vratili u Arizonu, rešeni da njihove ćerke odrastaju zajedno, glasno, blisko i bez osećaja da su prepuštene same sebi.

Devojčice su rasle kao najbolje prijateljice, spavale jedna kod druge, slavile rođendane u istim dvorištima i delile igračke kao da pripadaju svima podjednako. Sa strane je sve ličilo na zatvoren krug sreće, na porodični sistem koji se savršeno ponavlja, generacija za generacijom, bez pukotina.

Tragedija koja je prekinula krug

Zato je ono što je usledilo došlo kao udarac bez upozorenja. Najmlađa, Touni, godinama se borila sa depresijom, ali spolja to gotovo niko nije primećivao. Bila je harizmatična, duhovita i kreativna, radila je kao lični trener, posvećivala se klijentima i smišljala deci tematske letnje avanture, tip osobe koja unese energiju gde god da se pojavi. Ispostavilo se da je najveći deo borbe vodila sama, u tišini, ne želeći da optereti druge.

- Maskirala je to tako dobro da nismo znali. Nije htela nikome da bude teret. Sve je držala u sebi. Bila je divna u svakom smislu, rekla je Keli, u rečenici u kojoj se prepliću ljubav, neverica i krivica koju mnogi nose kada shvate da nisu videli nečiju patnju.

Njena smrt ostavila je rupu koju ništa ne može da zakrpi. Porodica koja je ceo život funkcionisala kao četvorka morala je da nauči kako izgleda kad jedan deo nedostaje. Sestre se danas čuju svakog dana, trude se da budu oslonac Touninoj deci i da im majčino odsustvo nadomeste prisustvom, ali priznaju da se još uvek navikavaju na novu realnost.

- Još ne znamo kako da budemo samo tri. Još učimo. Još je mnogo tuge. Ali znamo da ćemo zajedno zaceliti, kaže Keli.

U vremenu u kom se porodice lako rasipaju na sve strane sveta, njihova priča deluje gotovo starinski, kao podsetnik da neke veze ne zavise od kilometara ni od godina. One i dalje govore u množini, i dalje planiraju kao tim i i dalje računaju jedna na drugu instinktivno. Za njih broj nikada neće biti matematička kategorija, već osećaj. U tom osećaju, bez obzira na sve, zauvek će ih biti četiri.

(Newsweek)

Pošaljite nam Vaše snimke, fotografije i priče na broj telefona +381 64 8939257 (WhatsApp / Viber / Telegram).

Povezane vesti

Ona.rs zadržava sva prava nad sadržajem. Za preuzimanje sadržaja pogledajte uputstva na stranici Uslovi korišćenja.