Bio sam otac koji je došao na svaku utakmicu, ali nikada nije pitao kako su mi deca: Tek sa 77 shvatam jedno

Postoji taj trenutak kada vas neko pogodi rečenicom od koje ne možete da pobegnete, ma koliko godina da imate iza sebe. Njemu se to desilo jednog Dana zahvalnosti, dok su listali stare albume. Na fotografijama isti prizor, utakmice, priredbe, školski sajmovi, on uvek u kadru, uvek prisutan.

- Uvek si bio tu, tata, rekla je ćerka.

Zastala je na trenutak, dovoljno dugo da sve promeni.

- Ali ponekad je delovalo kao da nisi stvarno sa nama.

U tom trenutku, sve što je godinama smatrao dokazom dobrog očinstva počelo je da se raspada. Jer jeste bio tu. Nije propuštao utakmice zbog posla ili društva. Bio je na tribinama, sa kafom u ruci, bodrio ih glasno. Ipak, negde duboko, znao je da njene reči nisu preterivanje, nego istina koju je izbegavao.

Nije dovoljno biti tu, ako niste stvarno prisutni

Koliko puta ste razgovarali sa nekim dok vam je pažnja bila negde drugde, na telefonu, u obavezama, u mislima? Telo jeste tu, ali um luta.

Tako je izgledalo njegovo očinstvo godinama. Sedeo je na utakmicama, ali je u glavi vrtio poslovne izveštaje. Vozio decu na trening, a u mislima već držao prezentaciju. Bio je fizički prisutan, ali emotivno odsutan.

I najgore od svega, bio je uveren da radi sve kako treba. Svoj odnos sa decom merio je kao tabelu uspeha. Nije propustio roditeljski sastanak, bio je na svakoj važnoj utakmici, ispunjavao je sve što se od njega očekivalo. Problem je bio što je merio pogrešne stvari.

Bliskost počinje pitanjima koja retko postavljamo

Nikada ih nije pitao kako su se osećali kada izgube važnu utakmicu. Nije pitao da li imaju tremu pred nastup. Nije ga zanimalo kako je biti novo dete u razredu.

Pitao je ono što većina roditelja pita, ocene, obaveze, planove. Da li si uradio domaći, kada ti je trening, jesi li se zahvalio treneru. Ta pitanja nisu pogrešna, ali ne vode do onog dela odnosa koji ostaje.

Prava bliskost počinje onda kada vas zaista zanima unutrašnji svet osobe preko puta. Šta je obradovalo, šta je zabolelo, čega se plaši, čemu se raduje. To su pitanja koja grade odnos, ne logistika.

Priče koje nasledimo mogu nas zarobiti

Godinama je verovao u jednostavnu definiciju, dobar otac je onaj koji obezbeđuje stabilnost i koji je tu. Emocije su nešto što pripada drugoj strani, majkama, nežnosti, razgovorima.

Tu sliku poneo je iz sopstvene kuće. Njegov otac je ljubav pokazivao radom, disciplinom, urednim garažama i prekovremenim satima. Nikada nije pitao kako se oseća, ali se podrazumevalo da brine.

Takve priče postanu nevidljivi okvir kroz koji živite. Ograniče vas pre nego što uopšte pokušate drugačije. Tek kada je počeo da zapisuje misli i vraća se unazad, shvatio je koliko ga je ta definicija udaljila od sopstvene dece. Snaga ne znači odsustvo emocija. Biti oslonac ne znači biti zatvoren.

Najvažnije se dešava u malim, neplaniranim trenucima

Pravi uvid došao je kasno, sa unucima. Možda zato što više nema šta da dokazuje, možda zato što konačno ima vremena, ali sa njima je naučio da uspori.

Jedna obična situacija promenila je sve. Unuka mu je pričala kako je drugarica nije pozvala na rođendan. Nekada bi to presekao rečenicama koje zvuče razumno, ali ništa ne znače. Ovog puta je samo rekao:

- To te je sigurno povredilo.

Dovoljno. Nije savetovao, nije relativizovao. Samo je prepoznao osećanje.

Njena reakcija bila je trenutna. Prišla je, sela mu u krilo i počela da priča. Taj razgovor, tih deset minuta, vredeli su više od svih poklona koje joj je kupio.

Nikada nije kasno da promenite obrazac

Lako je reći da je kasno. Deca su odrasla, njihovi životi su već formirani, propuštene prilike ne mogu da se vrate. Ali to je samo još jedna priča koja drži stvari na istom mestu.

Nedavno je pozvao sina i postavio pitanje koje nikada ranije nije.

- Kako ti je bilo kada sam izgubio posao dok si bio u srednjoj školi?

Razgovor je trajao dva sata. Tek tada je saznao koliko je njegov sin bio uplašen, kako je krišom radio da bi uštedeo za fakultet, kako je nosio teret koji nikada nije pokazivao.

Bliskost nema rok trajanja. Može da počne i posle decenija pogrešnih obrazaca.

Razlika je u pažnji koju dajete

Prisustvo je dolazak. Bliskost je dolazak sa punom pažnjom.

Prisustvo je sedenje na tribinama. Bliskost je pitanje kako se oseća pred utakmicu.

Prisustvo je vožnja do treninga. Bliskost je razgovor tokom te vožnje.

Prisustvo je biti u prostoriji. Bliskost je biti u trenutku.

Najveći teret koji nosi nije kajanje, iako ga ima. Već spoznaja koliko su odnosi mogli da budu dublji, bogatiji, iskreniji.

Ako nešto iz ove priče ostaje, to nije savršenstvo. Niko ga ne traži. Ono što pravi razliku je jednostavno, ali retko, iskreno interesovanje za ljude koje volite. Da ih pitate kako su. Da sačekate odgovor. I da zaista budete tu kada ga čujete.

(Ona.rs / GlobalEEditing)

Pošaljite nam Vaše snimke, fotografije i priče na broj telefona +381 64 8939257 (WhatsApp / Viber / Telegram).

Povezane vesti

Ona.rs zadržava sva prava nad sadržajem. Za preuzimanje sadržaja pogledajte uputstva na stranici Uslovi korišćenja.