Moja majka me nikada nije zagrlila: Tek kao odrasla shvatila sam šta znači odrasti bez bliskosti

Neke porodice spolja izgledaju potpuno uređeno. Imaju ritam, pravila, svakodnevicu koja funkcioniše bez greške i bez vidljivih lomova. Nema scena koje bi neko prepričavao, nema trenutaka koji bi jasno rekli da nešto nije u redu. Upravo zato, ono što nedostaje ostaje skriveno, često i od same osobe koja u takvom odnosu odrasta.

U ispovesti objavljenoj u "The Guardian"-u, jedna žena pokušava da objasni kako izgleda detinjstvo u kojem ništa nije pogrešno na prvi pogled, a ipak nedostaje ono što najviše oblikuje čoveka. Ne piše iz potrebe da optuži, već iz potrebe da razume kako je moguće da odrasteš u kući u kojoj ti ništa ne fali, a da istovremeno nikada ne osetiš bliskost.

Sve je bilo kako treba, osim onoga što se ne vidi

Kako navodi, njena majka nije bila gruba, niti nasilna. Nije bilo vike, nije bilo kazni koje ostavljaju trag. Postojala je stabilnost koja bi sa strane mogla da deluje kao idealna osnova za odrastanje. Međutim, postojala je i jasna granica koja nikada nije prelazila.

Bliskost.

Komunikacija se svodila na ono što mora da se kaže, na obaveze, školu i svakodnevne zadatke. Emocije nisu bile deo tog prostora. Dodir nije postojao kao način povezivanja, već kao nešto što se jednostavno ne dešava.

- Ne sećam se da me je ikada zagrlila. Ne sećam se da mi je rekla da me voli, napisala je, bez dramatizacije, kao zaključak koji dolazi tek kasnije, kada detinjstvo prestane da bude nešto što se podrazumeva.

Kada odrasteš, shvatiš šta ti je falilo

Kao dete, objašnjava, ne postavljaš takva pitanja. Nemaš sa čim da uporediš, nemaš referencu koja bi ti rekla da nešto nedostaje. Naučiš da se prilagodiš, da ne tražiš ono što nikada nisi dobio i da prihvatiš odnos kakav jeste.

Tek kasnije, kroz odnose sa drugim ljudima, počinje da prepoznaje posledice takvog odrastanja. Bliskost joj nije bila prirodna, emotivna otvorenost nešto što mora da uči, a dodir stran, kao da pripada nečijem tuđem životu.

- Drugi ljudi govore o majkama kao o sigurnom mestu. Ja sam naučila da se oslanjam samo na sebe, navodi u ispovesti.

U tom trenutku, detinjstvo dobija novo značenje. Više nije samo prošlost, već objašnjenje za obrasce koji se ponavljaju i odnose koji se teško grade.

Kako izgleda kada moraš da naučiš ono što nisi dobio

Najveći izazov, kako kaže, nije bio u tome da razume svoju majku, već da razume sebe. Da prepozna gde počinje taj osećaj distance i zašto joj je bliskost naporna, a ne prirodna.

Pokušava da prekine taj obrazac, da u svojim odnosima bude drugačija i da nauči ono što nikada nije imala kao primer. Ali priznaje da to nije jednostavan proces, jer zahteva da izgradi osećaj koji joj nikada nije bio poznat.

U toj tihoj, nenametljivoj ispovesti, bez velikih reči i bez optuživanja, ostaje ono što je možda najteže da se prihvati - da odsustvo ne mora da bude glasno da bi ostavilo trag.

(Ona.rs / The Guardian)

Pošaljite nam Vaše snimke, fotografije i priče na broj telefona +381 64 8939257 (WhatsApp / Viber / Telegram).

Povezane vesti

Ona.rs zadržava sva prava nad sadržajem. Za preuzimanje sadržaja pogledajte uputstva na stranici Uslovi korišćenja.