Naši stari su imali posebno pravilo za fotografije pokojnika: Nije svejedno gde ih držite u kući

Nekada se u srpskim kućama tačno znalo koje fotografije pripadaju zidu, a koje albumu. Portreti živih članova porodice rado su se uramljivali i stavljali na vidljivo mesto, dok su se fotografije pokojnika često čuvale drugačije - pažljivo, sa poštovanjem, ali sklonjene od svakodnevnog pogleda.

Ovaj običaj danas mnogima može delovati neobično, posebno mlađim generacijama koje fotografije svojih najmilijih čuvaju na telefonima, računarima ili ih bez mnogo razmišljanja stavljaju u ramove. Ipak, iza starog pravila da se "slika pokojnika ne kači na zid" stajala su narodna verovanja, ali i potreba da se napravi jasna granica između života i smrti.

U nekim porodicama fotografija je godinama stajala u albumu, fioci ili vitrini, dok je na zidu ostajala prazna kuka. Nije se smatralo da uspomenu treba sakriti, već da joj treba pronaći posebno mesto.

Običaj koji se prenosio s kolena na koleno

U prošlosti se mnogo pažljivije poštovalo ono što su stariji govorili o smrti i žalosti. Kada bi neko preminuo, njegove fotografije često nisu dobijale isto mesto u domu kao fotografije živih ukućana.

Čuvale su se u porodičnim albumima, kutijama, fiokama ili vitrinama, a vadile bi se kada bi se porodica okupila, kada se obeležavala godišnjica smrti ili kada bi se pričalo o pokojniku.

Tako je nastalo jednostavno pravilo koje se u nekim porodicama prenosilo generacijama - fotografija se čuva, ali se ne kači.

Ipak, važno je naglasiti da ovaj običaj nije bio isti u svim krajevima Srbije niti u svim porodicama. Negde se striktno poštovao, dok se drugde fotografija pokojnika bez problema držala na vidnom mestu.

Zašto naši stari nisu voleli fotografije pokojnika na zidovima

Razlozi su bili različiti i često su se preplitali narodna verovanja, religiozni običaji i način na koji se nekada doživljavala žalost.

U pojedinim sredinama verovalo se da lik osobe koja je preminula ne treba stalno da bude među živima. Drugde se fotografija jednostavno čuvala kao posebna uspomena, a ne kao deo svakodnevnog enterijera.

Zbog toga je uramljena fotografija pokojnika na zidu kod nekih ljudi izazivala nelagodu. Nije nužno značilo da su verovali da će se dogoditi nešto loše, već da su smatrali da fotografiji pokojnika pripada drugačije mesto.

Takva verovanja predstavljaju deo narodne tradicije i ne postoje dokazi da samo držanje fotografije pokojnika na zidu može da donese nesreću.

Ogledala su se pokrivala, a sat zaustavljao

Fotografije nisu bile jedina stvar kojoj se nakon smrti člana porodice pridavala posebna pažnja. U pojedinim krajevima Srbije postojali su i običaji poput prekrivanja ogledala, zaustavljanja sata ili okretanja fotografija licem prema zidu.

Objašnjenja su se razlikovala od kraja do kraja. Jedno od narodnih verovanja bilo je da odraz u ogledalu ne bi trebalo da "zadrži" pokojnika, dok su drugi takve postupke povezivali sa periodom žalosti i potrebom da se kuća privremeno izdvoji od uobičajenog života.

Danas nam ovi običaji mogu izgledati neobično, ali su nekada predstavljali deo načina na koji se porodica suočavala sa smrću bliske osobe.

Fotografija se čuvala, ali nije morala da bude skrivena

To što se fotografija nije kačila na zid nije značilo da je pokojnik bio zaboravljen. Naprotiv, fotografije su često bile među najpažljivije čuvanim porodičnim predmetima.

Neko ih je držao u starom albumu, neko u vitrini iza stakla, a neko zajedno sa ličnim stvarima pokojnika. Fotografija bi se izvadila kada bi porodica želela da se priseti određene osobe, posebno tokom godišnjica, slava i porodičnih okupljanja.

Na taj način uspomena je ostajala sačuvana, ali nije bila deo svakodnevnog pogleda.

Gde su se najčešće čuvale fotografije pokojnika

Najčešća mesta bila su porodični albumi, fioke, kutije i vitrine. U nekim domaćinstvima fotografije su se čuvale zajedno sa pismima, dokumentima, nakitom ili drugim ličnim predmetima pokojnika.

Postojala je jasna razlika između fotografija živih članova porodice, koje su često bile deo dekoracije doma, i fotografija preminulih, koje su se čuvale sa posebnom pažnjom.

Zbog toga je sasvim moguće da su u starim kućama postojale desetine fotografija pokojnih predaka, iako se nijedna od njih nije nalazila na zidu.

Zašto ovaj običaj polako nestaje

Vremenom se promenio i način na koji čuvamo uspomene. Nekada je porodica imala nekoliko pažljivo odabranih fotografija, dok danas na telefonima možemo imati stotine ili hiljade slika svojih najbližih.

Zbog toga se promenio i odnos prema starim pravilima. Fotografije više ne moraju da budu u albumu ili vitrini da bi ostale deo porodičnog sećanja.

Ipak, u mnogim porodicama i dalje postoji osećaj da fotografija pokojnika ima posebno mesto. Neko je urami i stavi na zid, neko je čuva u albumu, a neko je drži među ličnim stvarima voljene osobe.

Na kraju, suština ovog starog običaja nije bila u tome da se pokojnik zaboravi, već upravo suprotno - da se uspomena na njega sačuva sa posebnim poštovanjem.

Možda zato i danas u nekoj staroj kući možete videti praznu kuku na zidu, dok se požutela fotografija čuva u fioci ili albumu. Za nekoga je to samo staro narodno pravilo, a za drugoga način na koji je njegova porodica generacijama pokazivala poštovanje prema onima kojih više nema.

(Ona.rs)

Pošaljite nam Vaše snimke, fotografije i priče na broj telefona +381 64 8939257 (WhatsApp / Viber / Telegram).

Povezane vesti

Ona.rs zadržava sva prava nad sadržajem. Za preuzimanje sadržaja pogledajte uputstva na stranici Uslovi korišćenja.