Roditelji ovu grešku često prave iz najbolje namere, a dete zbog nje može da nauči da krije svoja osećanja

Dete dolazi kući tužno jer se posvađalo sa drugarima. Umesto da ga saslušate, kažete mu da ne preteruje, da to nije ništa strašno ili da mora da nauči da bude jače. Želite da ga utešite, ohrabrite i pomognete mu da nastavi dalje, ali takve rečenice mogu da pošalju poruku koju niste nameravali: da njegova osećanja nisu dovoljno važna da bi o njima govorilo.

U roditeljstvu se mnogo pažnje posvećuje zdravlju, obrazovanju, pravilima i svakodnevnim obavezama. Ipak, postoji deo odrastanja koji se ne vidi tako lako, a ima važnu ulogu u razvoju detetovog samopouzdanja. Reč je o emocionalnoj podršci, odnosno sposobnosti roditelja da prepoznaju dečja osećanja i pokažu razumevanje čak i kada im se čini da je razlog za tugu ili strah nevažan.

Problem je u tome što emocionalno zanemarivanje ne mora da izgleda kao otvoreno odbacivanje. Ponekad se krije iza rečenica koje odrasli izgovaraju svakodnevno, uvereni da tako uče dete da bude snažno i samostalno.

Kada dete počne da veruje da njegova osećanja nisu važna

Deca tokom odrastanja uče kako da razumeju ono što osećaju i kako da se nose sa neprijatnim situacijama. U tome im mnogo pomažu reakcije roditelja i drugih bliskih odraslih osoba. Kada dete naiđe na problem, ono često prvo traži sigurnost, utehu i potvrdu da sme da govori o onome što ga muči.

Ako se njegova tuga, ljutnja ili strah stalno umanjuju, dete može da zaključi da sa njim nešto nije u redu. Umesto da nauči kako da prepozna emociju i pronađe način da je izrazi, može početi da je skriva kako ne bi razočaralo roditelje ili izazvalo njihovo nezadovoljstvo.

Vremenom takav obrazac može da utiče na sliku koju dete gradi o sebi. Može da pomisli da mora sve da rešava samo, da nije dobro pokazivati ranjivost ili da nema smisla tražiti pomoć. To ne znači da će svako dete koje je čulo neku grubu ili nespretnu rečenicu imati trajne posledice. Mnogo toga zavisi od celokupnog odnosa, učestalosti takvih situacija i podrške koju dete dobija u drugim trenucima.

Rečenice koje deluju bezazleno, ali mogu da povrede

"Ne izmišljaj", "Nemaš razloga da budeš tužan", "Drugoj deci je mnogo gore" ili "Prestani da plačeš, nije se dogodilo ništa strašno" rečenice su koje mnogi roditelji izgovore bez namere da povrede dete.

Ponekad žele da mu pomognu da sagleda situaciju iz drugačijeg ugla, a nekada jednostavno ne znaju kako da odgovore na njegovu tugu. Moguće je i da su i sami odrasli u porodicama u kojima se o osećanjima nije mnogo razgovaralo, pa im je teško da pruže podršku koju nisu imali priliku da iskuse.

Ipak, kada se takve reakcije ponavljaju, dete može da nauči da je bolje da ćuti nego da podeli ono što ga muči. Spolja može delovati mirno i poslušno, dok iznutra ostaje bez prilike da razvije veštine koje su mu potrebne za razumevanje sopstvenih emocija.

Zato je važno razlikovati postavljanje granica od odbacivanja osećanja. Roditelj ne mora da ispuni svaku želju niti da se složi sa svakom detetovom procenom situacije. Može da objasni zašto nešto nije dozvoljeno, a da istovremeno pokaže da razume detetovo razočaranje ili ljutnju.

Kako se nedostatak emocionalne podrške može odraziti kasnije

Istraživanja povezuju iskustva emocionalnog zanemarivanja u detinjstvu sa većim rizikom od teškoća u odraslom dobu, uključujući simptome anksioznosti i depresije, slabije samopoštovanje i probleme u bliskim odnosima. Ipak, povezanost ne znači da će svaka osoba koja nije dobijala dovoljno emocionalne podrške razviti ove probleme.

Neki ljudi odrastaju u veoma samostalne i odgovorne odrasle osobe koje su navikle da se oslanjaju isključivo na sebe. Međutim, iza takve samostalnosti ponekad se krije teškoća da zatraže pomoć, pokažu ranjivost ili objasne šta im je potrebno.

Slični obrasci mogu da se pojave i u partnerskim odnosima. Osoba kojoj je teško da prepozna i izrazi osećanja može da se povlači tokom sukoba, izbegava razgovore o problemima ili se previše oslanja na potvrdu druge osobe. Takvi obrasci nisu nepromenljivi, a razumevanje njihovog porekla može biti prvi korak ka drugačijem načinu komunikacije.

Važno je, međutim, ne posmatrati svaku teškoću u odraslom dobu kao posledicu roditeljstva. Na razvoj utiču brojna iskustva, odnosi i okolnosti, a podržavajući odnosi kasnije u životu mogu da pomognu osobi da razvije nove načine suočavanja sa emocijama.

Kako da detetu pokažete da sme da govori o svemu što oseća

Prvi korak ne zahteva savršene roditeljske odgovore, već spremnost da saslušate dete bez trenutnog umanjivanja njegovog problema. Umesto da odmah kažete da nema razloga za tugu, možete da pitate: "Vidim da te je to povredilo. Hoćeš li da mi ispričaš šta se dogodilo?"

Takav pristup ne znači da morate da rešite svaki problem umesto deteta. Važno je da mu pomognete da imenuje ono što oseća i razmisli o mogućim rešenjima. Ako je ljuto, možete da prihvatite njegovu ljutnju, ali i da objasnite da nije u redu da zbog nje povređuje druge.

Pomaže i kada roditelj pokaže da emocije nisu nešto čega treba da se stidi. Tuga, strah, razočaranje i ljutnja deo su ljudskog iskustva. Dete može da nauči da ih prepozna i izrazi na prihvatljiv način, umesto da ih potiskuje ili da zbog njih oseća krivicu.

Ako primetite da se dete duže povlači, često deluje uznemireno ili ima teškoće koje ometaju svakodnevni život, razgovor sa dečjim psihologom može biti koristan. Traženje stručne podrške nije znak neuspeha roditelja, već način da se detetu pomogne na vreme.

Detetu nije potreban savršen roditelj, već sigurno mesto

Svi roditelji ponekad pogreše, reaguju nestrpljivo ili izgovore nešto zbog čega se kasnije pokaju. Jedan takav trenutak ne određuje detinjstvo. Važno je šta se događa u celokupnom odnosu i da li postoji prostor da se greška prizna, da se razgovara i da se odnos popravi.

Kada roditelj kaže: "Nisam te dobro saslušao, izvini. Hajde da pokušamo ponovo", detetu pokazuje da ni odrasli ne moraju uvek da imaju pravi odgovor i da je moguće popraviti ono što nije bilo dobro.

Deci su potrebne granice, doslednost i podrška, ali i osećaj da neće biti odbačena zato što su tužna, uplašena ili ljuta. Upravo kroz takve odnose postepeno uče da njihova osećanja imaju smisla, da mogu da razgovaraju o problemima i da ne moraju baš sve da nose sama.

(Ona.rs)

Pošaljite nam Vaše snimke, fotografije i priče na broj telefona +381 64 8939257 (WhatsApp / Viber / Telegram).

Povezane vesti

Ona.rs zadržava sva prava nad sadržajem. Za preuzimanje sadržaja pogledajte uputstva na stranici Uslovi korišćenja.