Poslednje što sam uradila za svoju majku bilo je protiv zakona: Imala je samo 44 godine

Majčin pepeo bio joj je u krilu, u plastičnoj kesi sa zatvaračem, između napola pojedene kesice grickalica i tašne. Dok se automobilom penjala krivudavim putem ka Josemitiju, Džasmin Dezire borila se sa mučninom i mišlju da oproštaj koji je zamišljala izgleda potpuno drugačije.

Verovala je da će rasipanje majčinog pepela biti pažljivo pripremljen, dostojanstven trenutak. Umesto toga, imala je kesu, odluku donetu u poslednjem trenutku i bombone od đumbira protiv mučnine. U autorskoj ispovesti za Gardijan opisala je kako su se tuga, troškovi i administracija našli između nje i poslednje stvari koju je želela da učini za majku.

Imala je 21 godinu kada je saznala da njena majka boluje od glioblastoma, agresivnog tumora mozga. Dok su njeni prijatelji studirali i razmišljali o odlasku u inostranstvo, ona je provodila vreme uz bolnički krevet i tražila informacije o tome kako da postane zakonska starateljka svom šesnaestogodišnjem bratu.

Mislila je da će dvadesete provoditi ljubeći pogrešne ljude po barovima u Los Anđelesu. Umesto toga, čitala je knjige na pomoćnom ležaju dok je majka prolazila kroz petu operaciju mozga.

Majka je imala samo 44 godine

Od dijagnoze do smrti prošlo je osam meseci. Džasmin kaže da se poslednjeg meseca majčinog života seća u fragmentima, najjasnije kroz sitne postupke nege i trenutke provedene pored nje.

Medicinska sestra koja je dolazila u kućnu negu rekla je njoj i bratu da majci daju dozvolu da ode. Verovala je da se njeno iscrpljeno telo još bori zato što ne želi da ih ostavi.

Kroz suze su joj rekli da može da ih napusti, iako se Džasmin pri svakoj pauzi između dva udaha nadala da se to ipak neće dogoditi.

Majka je umrla sa 44 godine.

Kada je stigla hitna pomoć, Džasmin je izašla iz sobe. Nije bila spremna da vidi beli čaršav preko njenog tela. A onda je, usred svega što se upravo dogodilo, morala da rešava i praktična pitanja: kremaciju, troškove i mesto na kojem će čuvati pepeo.

U vreme majčine smrti u američkom ratnom vazduhoplovstvu zarađivala je oko 2.200 dolara mesečno. Troškovi oproštaja bili su još jedan teret za koji nije bila spremna.

Majka je želela kremaciju, a porodica je odlučila da pepeo podele Džasmin, njen brat i tetka. U pogrebnom preduzeću kupila je najjeftiniju ponuđenu plastičnu kutiju, donela je kući, a zatim su posmrtne ostatke rasporedili u plastične kese.

Tetka joj je kasnije pomogla da pronađe male, izrezbarene drvene kutije, lepše i jeftinije od onih koje je prethodno gledala. Delovalo joj je kao da je barem nešto uspela da popravi.

Ali kutije nisu dobro zadržavale pepeo. Sitne čestice pojavljivale su se na policama, komodama i u fiokama. Kada je odlučila da krene u Josemiti, majčin pepeo ponovo je stavila u plastičnu kesu.

Oproštaj bez dozvole i putovanje na koje nikada nisu otišle

Džasmin navodi da tada nije znala da je za rasipanje pepela u nacionalnom parku potrebna posebna dozvola. U žalosti joj je i čitanje sitnih slova predstavljalo napor, a ono što je zamišljala kao ličan oproštaj imalo je i administrativnu stranu.

Njena ispovest zato govori i o osećaju da se od ožalošćenih očekuje da donose odluke i plaćaju usluge upravo kada za to imaju najmanje snage. Piše o američkoj pogrebnoj industriji, skupim ponudama i porodicama koje pokušavaju da pronađu način da se oproste u okviru svojih mogućnosti.

Negde između sedme i osme krivine zaustavila je automobil. Spustila se niz padinu do mesta sa žbunjem i drvećem. Nije bilo ničeg posebno svečanog, osim svetlosti koja je prolazila kroz lišće.

Godinu pre smrti majka joj je rekla da će nju i brata odvesti na Havaje. To je trebalo da bude njihovo prvo veliko porodično putovanje, ali i odlazak na mesto povezano sa njenim poreklom. Njen otac bio je sa Havaja i napustio ju je dok je bila beba, pa je godinama pokušavala da sazna više o tom delu svog identiteta.

Avionske karte već su bile kupljene za oktobar. Kada je jesen stigla, bila je previše bolesna da putuje. Umrla je 26. decembra, tačno godinu dana nakon što je ćerki ispričala za plan.

Držeći kesu u rukama, Džasmin je zamišljala sve drugačije oproštaje koje je mogla da joj priredi. Najviše je želela da ju je odnela na Havaje i pustila njen pepeo iznad Pacifika u vreme zalaska sunca, koje je majka najviše volela.

Na kraju je izabrala osunčano mesto pored mladog drveta, visokog tek oko metar. U njegovom rastu pronašla je simboliku koju je tražila.

Otvorila je kesu i pustila pepeo da ga ponese vetar, gledajući kako čestice odlaze prema planinskoj steni Half Dom.

Na povratku je ispružila ruku kroz prozor automobila. Dok je dlanom pratila vazduh, ispod noktiju su joj odletali poslednji tragovi majčinog pepela.

- To je nešto najnežnije što sam ikada učinila za nju, napisala je.

(Ona.rs / The Guardian)

Pošaljite nam Vaše snimke, fotografije i priče na broj telefona +381 64 8939257 (WhatsApp / Viber / Telegram).

Povezane vesti

Ona.rs zadržava sva prava nad sadržajem. Za preuzimanje sadržaja pogledajte uputstva na stranici Uslovi korišćenja.