• 1
 ≫ 

Daleko u Gani jedan Splićanin se oseća kao kod svoje kuće: Evo i zbog čega

 ≫ 

Prvi doživljaj ovog gradića u Gani mogao bi biti sažet u nekoliko reči: vruće, prašnjavo i po svoj narod surovo mesto. Uprkos prethodnoj informisanosti, Grgo nije mogao ni da zamisli da će situacija biti baš toliko teška

  • 1
Tatale, Gana

Foto: Ustupljene fotografije/Grgo Parać

Niko u njegovoj porodici nije bio blagonaklon prema ideji da se upusti u ovaj poduhvat. Devojka je bila istog mišljenja, smatrajući da treba da se uozbilji i pronađe stabilan posao, a ne da ide na kraj sveta kako bi pomagao ljudima.

Ipak, on je istrajao u svom naumu, shvatajući to kao poziv da učini nešto dobro i korisno za druge.

Danas, 26-godišnji Grgo Parać iz Splita boravi u dalekoj Gani. Tačnije u malom gradu Tatale, koji se nalazi u severnom delu zemlje, nadomak granice sa Togom. Tamo pomaže lokalnom stanovništvu da reši problem nedostatka pitke vode i nastoji da obrazuje decu, ali najviše od svega uživa u druženju sa nesebičnim stanovnicima ovog dela zemlje, koji uprkos teškom životu, znaju da cene i ono malo što im je dato i da na tome budu zahvalni.

Tatale, Gana

Foto: Ustupljene fotografije/Grgo Parać

Ovom prilikom Grgo nam otkriva neke nepoznate podatke o tom delu sveta i nastoji da pomogne, koliko može. Trenutno radi na tome da stanovnicima Tatalea omogući da imaju makar vodu za piće i napominje da je dolaskom u ovaj gradić shvatio razliku između siromaštva i bede. A u Tataleu je to možda i vidljivije nego bilo gde.

Početak ostvarenja davnašnjeg sna

- U Afriku nisam odlučio da odem preko noći. U meni je dugo živela želja da odem da volintiram, odnosno pomažem ljudima u dalekom svetu, ali kao da ranije nisam bio dovoljno spreman i odlučan da tu želju realizijem – rekao je Grgo Parać za portal Ona.rs i dodao da je po završetku fakulteta osetio unutar sebe onaj „poziv“, shvatajući da je došao pravi trenutak za ostvarenje njegove davnašnje želje.

- Rekao sam sebi, ako ne bude sad, verovatno neće biti nikada. Vođen tom mišlju, beskompromisno i čvrsto sam odlučio da ću učiniti sve da odem gde sam sebi zacrtao.

Ali nije sve išlo baš kako je zamislio. Potrajalo je godinu dana dok nije uspeo. U međuvremenu se „borio“ sa papirologijom, ali i brojnim ograničenjima izazvanim trenutno aktuelnom pandemijom. Pre nešto više od tri meseca naš sagovornik stigao je u Tatale. Kako nam je objasnio, ovo iskustvo ga čini posebno zadovoljnim, jer mu pruža mogućnost da sagleda život iz drugačije perspektive i preispita dotadašnje životne stavove. Uspeo je, kako kaže, da na svojevrstan način spoji avanturistički duh sa željom da bude od koristi i pomogne tamo gde je pomoć potrebna.

Neko je razumeo, a neko baš i ne

Nisu papirologija i aktuelna ograničenja bila jedina prepreka našem sagovorniku. Ni porodica ni devojka, a ni pojedini prijatelji nisu bili saglasni sa njegovom odlukom. Ipak, Grgo je ostao veran sebi i svojoj želji.

- Niko u porodici nije baš dobro prihvatio moju želju. Video sam da podršku neću imati, pa sam odlučio da i njih i sebe poštedim muka, te da im ne pričam o svojim naumima. Tako je i bilo sve dok nisam morao da pošaljem papire za vizu. Devojka je delila isto mišljenje. Nije podržavala moj odlazak, već je smatrala da treba da se uozbiljim i nađem posao. Neki prijatelji su bili podrška i bili uz mene, a neki nisu mogli da razumeju zašto idem.

Da nije bio potpuno siguran u svoj cilj, verovatno bi uspeli da ga odgovore, iskren je Grgo. Ali nakon što su svi shvatili da je to nemoguće i da je njegova želja jača od svega toga, priznaje da su svi postali njegova najveć podrška i tako mu pomogli da uspe u svom naumu.

Tatale, Gana

Foto: Ustupljene fotografije/Grgo Parać

Mesto na kome je siromaštvo prešlo u bedu

Prvi doživljaj ovog gradića u Gani mogao bi biti sažet u nekoliko reči: vruće, prašnjavo i po svoj narod surovo mesto. Uprkos prethodnoj informisanosti, Grgo nije mogao ni da zamisli da će situacija biti baš toliko teška.

- Uslovi u kojima ovi ljudi žive su neverovatni i za afričke standarde. Nemaju vode (bar ne pitke), a samo 10-ak od 170 sela regije ima struju. Asfalta nemaju ni milimetra. Ako imaju “hleb” na stolu, oni su srećni – objašnjava naš sagovornik i dodaje:

Većina ih jede samo jedan normalan obrok na dan. Deca provedu ceo dan u školi bez hrane. Mnogi od njih nemaju obuću, pa idu u školu i natrag bosi. Jedu prvi put kad se vrate kući oko 2-3 sata popodne. Ne samo da se napolju kupaju, već stanovnici Tatalea i nuždu vrše van svog doma. Ako se domom mogu nazvati te skromne kolibe bez nameštaja, u kojima spavaju na podu.

Jedan od problema, pored nedostatka pitke vode jeste i podatak da samo 10% porodica mogu dobro da brinu o svojoj deci, čemu je uzrok i opšteprihvaćena poligamija.

- Najviše me boli da gledam mališane sa velikim stomacima ispred sebe. Kakva životna ironija, imaju ogroman stomak, a “umiru” od gladi...U pitanju je bolest koja je vrsta teške neuhranjenosti, a nastaje zbog hroničnog nedostatka proteina u ishrani.

Narod Tatalea živi od zemlje i njene obrade, a zavisi od prirodnih uslova. Ako nema kiše, neće imati ni hrane. Tokom sezone suše, a nakon što istroše zalihe, počinje borba za preživljavanje.

- Nemaju vodu, struju, ni puteve, a o bolnicama i školama bolje da i ne govorim. Puno dece uopše ne ide u školu. Zamislite sela u kojima živi oko 800 dece, a nema osnovne škole. Zamislite život bez vode, struje, asfalta i električne energije. E to vam je Tatale.

Tatale, Gana

Foto: Ustupljene fotografije/Grgo Parać

Tatale su deca

Iako je situacija tako teška, Grgo posebno izdvaja mališane, koji tu žive. A deca su večito nasmejana, uprkos svemu ističe i dodaje:

- Stanovništo krase jednostavnost, dobrota i radost življenja. Više su gladni nego siti, ali osmeh ne skidaju sa lica.

Posebno je oduševljen kako su ga prihvatili i priznaje da nije o tome ni mogao da sanja.

- Sad se već osećam kao kod kuće. Zovu me u svoje domove, nude hranom i pićem, pozivaju na zabave i sahrane. Kada prolazim gradom moje ime odzvanja ulicama. Svi hoće da me pozdrave, svi hoće da samnom razgovaraju, a tek da možete videti njihove osmehe kad im uzvratim pozdrav. Ljudi ovde pamte. Jednom kad im pokloniš ljubav i pažnju, oni će ti je vratiti sto puta više i jače. Veselje i osmeh su ono šta ih krasi. Ples i pesma su njihova strast. Ma gde god pođeš uvek ćeš naići na radost. Nemaju ništa, a još manje im treba da budu srećni. To su stanovnici Tatalea i svi možemo nešto od njih da naučimo.

Tatale, Gana

Foto: Ustupljene fotografije/Grgo Parać

Konačno pitka voda

Da nije otišao u Tatale samo da bi se našao stanovnicima i neposredno pomogao, dokaz je i inicijativa koju je ne samo pokrenuo, nego počeo i da sprovodi u delo.

- Pre nego što sam krenuo na putovanje, znao sam da idem u područje velikog siromaštva. Raspitivao sam se o potrebama ovih ljudi na koje su svi zaboravili. Saznao sam da je voda najveći problem svih sela i cele regije.

Većina ovih sela i gradova nalaze se u pustinjskom području, koje prati nedosatak vode i visoke temperature. Nedugo nakon što prestanu kiše, ostaju samo prljava voda u rekama i potocima.

- Žene i deca kilometrima šetaju do tih mutnih, nezdravih potoka i reka, te iz njih piju vodu koja šteti njihovom zdravlju. U Misiji Tatale oboleli od tifusa zauzimaju prvo mesto isključivo iz tog razloga. Ljudi često piju istu vodu koju konzumiraju divlje životinje i stoka. Za kantu vode ponekad treba čekati i nekoliko sati. Don Ivan Stojanović, koji je u Gani već skoro 30 godina, a u Tataleu do sada sedam, pričao mi je da, kad ide da poseti narod po selima, svi oni na čelu sa poglavicama sela vape da im se pomogne da dođu do vode za piće.

Upravo to i jeste, uz siromaštvo, svakodnevni i najveći problem stanovnika Tatalea. Baš zato je naš sagovornik još pre odlaska počeo sa prikupljanjem sredstava potrebnih za izgradnju makar jednog bunara. Ali nije ni slutio da će njegov poziv naići na tako dobar odziv, pa je prikupio finansijska sredstva koja su dovoljna za izgradnju tri bunara. Napominje da je to sve skupa investicija i da je za izgradnju jednog bunara potrebno između 3.600 i 5.300 evra.

Ljudi iz Hrvatske su čuli za ovu ideju i na nju su se mnogi i odazvali, ali i stanovnici Srbije i mnogih drugih zemalja, izvršili su uplate...koliko je ko mogao, dao je i na taj način učestvovao u jednom vrlo humanom poduhvatu, zahvaljujući kome stanovnici Tatalea polako ali sigurno počinju da dobijaju pitku vodu.

Nas je zanimalo na koji način su se stanovnici ovog sela u Gani „odužili“, mada je to prejaka reč.

- Zahvalnost, sreća, veselje, ples, pesma, šta da vam uopšte pričam kada se rečima ne može objasniti njihova radost dok im donosimo vodu. U selu Taguldo čitav narod se skupio ispred bušotine, te je pesmom i plesom iskazao sreću i zahvalnost. Narod je dolazio do mene, grlili su me, davali ruku, naklanjali bi se ispred mene kao ispred poglavice. Donosili su povrće i kokoši, kuvali su za nas dok su radovi trajali.

Grgo nam priznaje da su učinili sve što je u njihovoj moći kako bi im izrazili zahvalnost. Ono što posebno fascinira jeste to što, iako praktično nemaju ništa materijalno da ponude, budući da često nemaju ni za osnovne ljudske potrebe, ipak su našli način da svoju zahvalnost iskažu.

- Meso je ovde luksuz do kojeg mnogi ne mogu da dođu. Onda kada ti daju hranu kao znak zahvalnosti, ta hrana nije od njihovog viška, već ono što uzimaju iz svojih usta i iz usta svoje dece.

Kako kaže, najradije bi im rekao da mu ne daju ništa, ali kultura je takva kakva je. Jednom kad neko dobije poklon, ne sme da ga odbije, jer se to smatra činom velikog nepoštovanja.

Sagledavanje života iz drugog ugla

Ne učestvuje naš sagovornik samo u gradnji bunara za stanovnike Tatalea. Pokušava da posećuje i bolesne, ali one koji se smatraju najsiromašnijima, pa samim tim i najugroženijima.

- Doživeo sam mnogo puta izvinjenja ljudi koji su mi govorili da mi zauzvrat nemaju dati ništa. Ali videti osmeh i radost na licima takvih ljudi zbog nečega što smo učinili, za mene je najveća nagrada i pohvala.

Osim toga podučava decu u nižoj srednjoj školi u Tataleu, a potom posećuje ljude koji žive u udaljenim selima. Kako kaže, zabavlja se i izgradnjom još jednog bunara. Ipak, priznaje da su mu najveća radost deca, sa kojom nastoji da provodi najviše vremena.

- Oni su mi najveća radost. Veseli, puni energije, večito nasmejani...duša ti se puni samo dok ih gledaš. Vremena ni prostora za odmor nema, ali nisam ni došao ovde da bih odmarao.

I u emotivnom i u psihičkom smislu sve to je i te kako uticalo na njega. Ali kako navodi, ne može reći da ga je sve to izmenilo. To će videti njegovi bližnji kada se bude vrati. Ono što se jeste izmenilo sigurno, jeste njegov pogled na život i svet uopšte.

- Ovde je svakodnevni vrtlog emocija. Veselje i tuga se isprepleću svake sekunde i nemoguće je ostati emotivno imun na sve to. Pre ili kasnije se moraš u jednom trenutku slomiti. Gledam gladne, žedne, bolesne, ma najteže životne sudbine i priče svaki dan. Iako sam psihički jak, neke stvari jednostavno ostave “ožiljke”. Koliko god je nekad teško, toliko sam i zahvalan što imam priliku da svedočim svemu tome zaključuje naš sagovornik i dodaje da misli da ima puno stvari u životu na koje se sigurno više nikada neće požaliti kada se vrati kući.

Video: Lice i naličje progresa i ekologije: Razvijene zemlje e-otpadom truju Afriku

(Ona.rs)

Podelite vest:

Pošaljite nam Vaše snimke, fotografije i priče na broj telefona +381 64 8939257 (WhatsApp / Viber / Telegram).

Ona.rs zadržava sva prava nad sadržajem. Za preuzimanje sadržaja pogledajte uputstva na stranici Uslovi korišćenja.

Povezane vesti

Najnovije iz rubrike Putovanja

Komentari

  • Eto!

    12. mart 2022. | 23:54

    Nemaju bukvalno NISTA, a beli zubi u osmehu se samo cakle! A sad izadjite na ulicu i prebrojte broj osmeha u prvih 100 ljudi koje sretnete! Kazu, fale im pare...

    4
    0

    Podelite komentar