Neutabanim stazama sveta sa Nemanjom Bogdanovom: Japan, zemlja izlazećeg sunca

Ulazeći u Japan, ubrzo i u Tokio, nakon osam dana u ćelijama treće klase transsibirskog voza, bio je kultur-šok čije posledice su bile psihosomatske.

Mnogo ljudi, i ja sa njima, smatra "zemlju izlazećeg sunca" za destinaciju koju moraju doživeti, a kada sam napokon došao tamo, shvatio sam da je Japan tačno ono što sam zamišljao.

Šta više, toliko je precizno ono što sam mislio da me je jedan drugi uvid nadjačao - moje mesto nije u Japanu.

Tokio je "roleks", on funkcioniše kao savršen švajcarski sat, da se osećam kao da je moje prisustvo poremetilo tu savršeno harmoniju ovog suštinski nedokučivog mesta za nas sa ovog podneblja.

Hodali smo uredno sa desne strane trotoara, za glavu i ramena viši od svih prolaznika, potpuno nesvesni da hodamo sa pogrešne strane! Tamo se lepo hoda sa leve strane i to nismo znali dok nam jedna pristojna bakica nije sa osmehom skrivenim iza sanitarne maske neverbalnom komunikacijom skrenula pažnju na to.

Novac se pruža sa dve ruke i valjda se prima i sa dve ruke?

Nisam ni sam siguran, ritual je toliko protkan japanskom kulturom da ja nisam ni svestan koliko "žutih kartona" sam ubrao kao "glupi turista" uprkos mojom najrevnijom željom da dobro izučim mesto moje posete.

Shinjuku, Harajuku, Shibuya, Ikebukuro, Roppongi, Meguro i Akihabara su samo neki od delova Tokija gde smo proveli sati diveći se svemu od grozničavih neonskih lampi koje ispisuju poruke koje će nama zauvek ostati nepoznanice, do zelene površine koja izgleda kao da su za nju zaduženi najskuplji frizeri.

Parkovi koji spajaju drevna vremena sa modernim sa sve vajarskim dodirom.

Bez i najmanje brige da će ih iko opljačkati ili čak i uznemiravati, a ujutru, nakon pijane večeri, sna na zemlji i verovatno nezamislivog mamurluka, oni ustaju, dovedu se u red koliko im stanje to omogućava i vraćaju se nazad direktno na posao na novih produktivnih 12 sati.

Postojano, poslušno, istrajno - nezamislivo.

Mogao bih da navodim taoističke hramove sagrađene od drveta bez ijednog eksera, Shibuya raskrsnicu, silne tvrđave, muzeje i srceparajuće spomenike vernosti čovekovog najboljeg prijatelja (Hachiko) kao neke od primera stvari koje morate da vidite kada se nađete u Tokiju, ali to bi bilo nesuvislo, besmisleno i krajnje banalno.

Ne želim da vam pričam standardne priče o Japanu koje ste već čuli, sliku koju već imate o Japanu je tačna. Stoga evo vam viđenje nas, mene i mog druga Aleksandra, u jednom malom ramen-restoranu u Ikebukuro kraju Tokija.

Hteli smo ramen. Bili smo gladni. Trebalo je biti jednostavno! Oni uopšte nisu znali engleski, a mi smo znali japanski još manje.

Znali smo da moramo da biramo sastojke i neuki, vojvođanski laici gledajući u te egzotične police hrane koju nikad nismo videli i možda više nikad nećemo videti stajali smo zbunjeni i kao deca u poslastičarnici i samo smo pokazivali prstima na stvari koje smo hteli da stave u naše posude.

Nije im bilo do udovoljavanju turista i bilo nam je drago zbog toga, stoga smo dobili tu "saobraćajnu nesreću" od ramena.

Seli smo da jedemo. Nesvesno, mi smo neverbalnom komunikacijom i intuicijom seljačkog nepca napravili paprikaš od ramena usred Tokija.

I bio je jedan od najfinijih obroka koje smo ikada pojeli.

A to je samo jedno od mnogih mojih neizbrisivih iskustva Tokija.

(Ona.rs)

Pošaljite nam Vaše snimke, fotografije i priče na broj telefona +381 64 8939257 (WhatsApp / Viber / Telegram).

Povezane vesti

Ona.rs zadržava sva prava nad sadržajem. Za preuzimanje sadržaja pogledajte uputstva na stranici Uslovi korišćenja.