U ovom srpskom manastiru lečeni su duševni bolesnici: U njemu je, po legendi bilo i srce jednog Rusa

Da narodno predanje može mnogo toga da izmisli, nije tajna. Da ima onih romantičnih duša koje će u to da veruju, takođe nije nepoznato.

Tako je i sa pričom o grofu Vronskom, koji ostavlja Tolstojevu junakinju i odlazi kao dobrovoljac da se bori u Srbiji.

Smatra se da je inspiraciju za tog junaka, Tolstoj pronašao u životu ruskog pukovnika po imenu Nikolaj Rajevski. Njegovo večno počivalište nalazilo se u u manastiru Svetog Romana, gde je položeno nakon stradanja u Gornjem Adrovcu.

I tu na scenu stupa narodno predanje, koje navodi da je srce grofa Vronskog ostalo u ovoj Svetinji. No, međutim, na zvaničnom sajtu manastira Svetog Romana u Đunisu navedeno da ovaj ruski plemić jeste bio sahranjen u manastiru. Takođe je navedeno i da je na mestu, na kome je on stradao, zaslugom njegove porodice podignut hram, koji je metoh manastira počev od 1998. godine.

Jedan od najstarijih srpskih manastira

Glavna crkva manastira Sveti Roman posvećena je prazniku Blagovesti Presvete Bogorodice. S obzirom na to da se u spisima prvi put pominje još 1019. godine, to se smatra i jednim od najstarijih na području naše zemlje. U to doba je zabeležen naziv Sventeromon i to u dokumentu, odnosno Hrisovulji, koju je izdao te godine Vasilije Drugi, car Vizantije.

O Svetom Romanu, po kome manastir i nosi naziv i čije mošti su pohranjene u ovoj Svetinji, postoje dve legende.

Prema jednoj, bio je to monah, koji je u Srbiju došao sa područja Sinaja i Svete Gore, još krajem devetog veka. Druga teorija navodi da je Sveti Roman mogao biti učenik Svetog Klimenta Ohridskog. Po toj teoriji, on je sa Jovanom Rilskim, Prohorom Pčinjskim i drugima iz Ohrida došao tu, kako bi propovedao hrišćanstvo.

Pomoć duševno obolelima

Nedugo nakon što je 1377. godine srpski knez Lazar Hrebeljanović obnovio ovu Svetinju, pominje se veliko bratstvo manastira Sveti Roman u spisima. Tačnije, u jednoj povelji manastira Hilandar, koja datira iz 1381. godine navedeno je da su monasi manastira Sveti Roman vodili brigu oosobama koje su duševno obolele.

Interesantno je pomenuti i da je u pojedinim turskim spisima iz tog perioda ova Svetinja bila prepoznata kao Konjice. Razlog je vezan za činjenicu da su pripadnici konjičke garde srpskog kneza Lazara u to doba boravili u ovoj Svetinji.

Poznato je takođe da je srednjevekovna bolnica namenjena duševno obolelima u manastiru Sveti Roman funkcionisala sve do završetka Drugog svetskog rata. Takođe, mnogi koji su bili povređeni tokom Deligradske bitke, koja se odigrala 1806. godine, lečeni su upravo u ovom manastiru.

I u toku Velikog rata su monasi brinuli o drugima, pa je tako na osnovu blagoslova vladike Dositeja u to doba u manastiru Svetog Romana pstojao „centar za zbrinjavanje ratnih siročadi“.

Da sve bude još značajnije, samo dvojica monaha su brinula o oko stotinu dečaka i devojica. Bili su to mladi jeromonasi Mojsej Branković i Mihailo Popović. Po završetku rata je ostalo oko 40-ro mališana uzrasta do 15 godina, koja su zatim upućena u Beograd kako bi se školovala ili išla na zanat.

Počev od 1960. godine, pa narednih nešto više od pet decenija je manastir Svetog Romana funkcionisao kao ženski, da bi ponovo postao muški počev od 4. avgusta 2012. godine i to na osnovu blagoslova gospodina dr Jovana Purića, episkopa niškog.

(Ona.rs)

Pošaljite nam Vaše snimke, fotografije i priče na broj telefona +381 64 8939257 (WhatsApp / Viber / Telegram).

Povezane vesti

Ona.rs zadržava sva prava nad sadržajem. Za preuzimanje sadržaja pogledajte uputstva na stranici Uslovi korišćenja.