Noć uoči ovog dana smatra se posebnom: Evo šta bi večeras trebalo uraditi u kući pred praznik svetih mučenika

Sutra nije "još jedan crveni datum u kalendaru", niti praznik koji se usput pomene u vestima pa zaboravi. Sutra se obeležavaju Sveti Ermil i Stratonik, imena koja zvuče daleko i crkveno, a zapravo su bukvalno beogradska priča, krvava, istorijska i mnogo realnija nego što mislimo.

Dok prolazimo pored Dunava, Kalemegdana ili Grocke, retko ko shvata da su upravo na tim mestima, pre više od 17 vekova, ubijeni prvi poznati hrišćanski mučenici sa ovih prostora. Ne negde u Rimu, ne u Jerusalimu. Ovde. U tadašnjem Singidunumu.

I to ne simbolično, nego brutalno.

Đakon i tamničar na istoj strani vere

Ermil je početkom četvrtog veka bio đakon i propovednik hrišćanstva u Singidunumu. U vreme kada je vera još bila opasna stvar, a ne tradicija. Hrišćani tada nisu slavili, nego se krili.

Zbog propovedanja je uhapšen i bačen u tamnicu. Dani mučenja, glad, batine, pritisci da se odrekne Hrista. Ništa nije pomoglo. Nije pristao.

Paradoks cele priče je što se uz njega vezuje i Stratonik, čovek koji je u početku bio njegov tamničar. Dakle, neko ko ga je čuvao, verovatno i mučio. Ali umesto da ga slomi, Ermilova upornost ga je preokrenula. Stratonik prelazi na njegovu stranu i prihvata hrišćanstvo, svesno znajući šta ga čeka.

U tom trenutku više nisu bili zatvorenik i stražar. Postali su saborci.

Kazna je bila surova i tipična za to vreme. Rimljani su ih, prema zapisima, žive zakovali u sanduk i bacili u Dunav. Reka je njihova tela izbacila nizvodno, kod današnje Grocke, gde su ih hrišćani potajno sahranili. Na tom mestu kasnije je podignuta grobnica i mala crkva, koju su arheolozi otkrili krajem 19. veka u Brestoviku.

Istorija, bukvalno pod zemljom, nadomak Beograda.

Evo zašto je noć pred praznik važna

Njih dvojica se danas smatraju najstarijim svetiteljima Singidunuma i prvim poznatim stradalnicima za hrišćanstvo na ovim prostorima. Smrt im je, prema istorijskim izvorima, izrekao car Likinije oko 314. ili 315. godine, u vreme političkih obračuna i progona hrišćana. Dakle, vera je tada bila i duhovno i političko pitanje.

Od devedesetih godina ovaj dan obeležavaju i pojedine beogradske institucije, poput Muzeja grada Beograda i paraklisa Hrama Svetog Save, kao svoju slavu. Njihove ikone danas stoje i na Kalemegdanu, ispred Crkve Svete Petke, a freske postoje u Pećkoj patrijaršiji, Dečanima, Manasiji, Hopovu i na Svetoj Gori.

U narodu se praznik vezuje i za Odanije Bogojavljenja, pa se verovalo da je noć uoči ovog dana "tiha i jaka". Stari su govorili da tada valja u miru zapaliti sveću, pomoliti se za zdravlje porodice i izgovoriti želju bez velike buke i hvalisanja. Ne traži se bogatstvo ni čuda, već mir u kući i sloga među ljudima.

Nema velikih rituala, nema veselja. Ovo je više dan tišine i ličnog preispitivanja. Post se poštuje, izbegavaju se svađe i teški poslovi, a veruje se da sve započeto tog dana treba da bude čisto i pošteno, jer, kako kažu stari, "kako započneš, tako će te pratiti cele godine".

Možda baš zato ovaj praznik nema spektakl. Nema pompe. Samo sećanje na dvojicu ljudi koji su, usred imperije i sile, rekli "ne" i platili to životom. I negde je logično da ih se Beograd seća. Jer njihova priča nije legenda iz daljine. To je istorija ovog grada.

(Ona.rs)

Pošaljite nam Vaše snimke, fotografije i priče na broj telefona +381 64 8939257 (WhatsApp / Viber / Telegram).

Povezane vesti

Ona.rs zadržava sva prava nad sadržajem. Za preuzimanje sadržaja pogledajte uputstva na stranici Uslovi korišćenja.