„Ošišao me na ćelavo, slomio mi rebro – a deca su sve gledala“: Ljiljana je želela ljubav, a dobila pakao

Kada te neko koga zoveš „heroj“ pretvori u tišinu, modrice i stid, ne ostaneš ista – ostaneš ožiljak u sebi. Ilijana Vagić preživela je nešto što nikada nije smela da doživi.

U početku, mislila je da je pronašla sigurnost. Bila je mlada, zaljubljena, sa detetom u naručju i snovima koje još nije stigla da sanja do kraja.
U stvarnosti – Ilijana Vagić je godinama živela zarobljena, i telo i duh su joj nosili teret nasilja koje se, kako kaže, dešavalo svakodnevno. Danas o tome govori otvoreno – u emisijama, na mrežama, i kroz knjigu koju je nedavno objavila. Priča nije laka, ali je važna. I hitna.

Preporučujemo

„Davio me u kolima, tukao pred decom“

„Dojbijam batine u kolima, udarce, da ja onako sedim i ne mogu da verujem. Počeo je da me davi. Bilo je ozbiljno traumatično.“

Imala je samo 20 godina, jedno dete, i pokušavala da završi fakultet. Umesto studija, dobijala je psihičke pritiske, pesnice i izolaciju.

„Želela sam da odem kući, plakala sam. A on – neko koga sam smatrala herojem – ponašao se kao neko koga nisam poznavala.“

Klasični obrazac nasilja: izvinjenje, pa novi udarac

„Molio me, izvinjavao se: ‘Pogrešio sam, malo sam ljubomoran’. Ja sam mu verovala.“

Iz te rečenice počinje lanac iz kojeg je godinama teško izlazila. Ilijana je priznala da je počela da se krivi za njegovo ponašanje, da je „ona nešto izazvala“, da je „možda pogrešno postupila“.

„Sklanjala sam prijatelje, porodicu, svakoga ko mu je smetao. Ostajala sam sama, samo sa njim. I to je bio cilj.“

Deca su sve gledala

Ilijana je živela u zajednici sa partnerom, njegovom majkom i decom iz prethodnog braka. Nasilje nije bilo skriveno. Niti su deca bila pošteđena da ga vide.

„Nažalost, deca su gledala sve. I ta deca će imati traume. Meni je njih najviše žao.“

„Ošišao me da ne budem lepa nikome“

Jedan od najpotresnijih trenutaka bila je scena nasilja zbog koje se i danas, kako kaže, trza kad se pogleda u ogledalo.

„Htela sam da ga napustim. Skočio je na mene, uzeo makaze, rekao: ‘Nećeš biti drugima lepa’, i počeo da me šiša. Ošišao me na ćelavo.“

U tom trenutku, Ilijana nije imala snage da se odbrani.

„Legao je preko mene, kolena su mu bila preko mojih ramena. Ima 100 kila, ja sam imala 60. Plakala sam. Deca su bila tu.“

„Tukao je i druge žene, i bivšu suprugu. Ja to tada nisam znala“

Vremenom je saznala da nije jedina, ali do tada je već pretrpela godine zlostavljanja. Osećaj srama i nemoći bio je dugotrajan, ali je danas odlučna da priča – ne zbog osvete, već zbog onih koje se možda još ćute.

„Bog kreira. Mi smo tu da, koliko možemo, popravimo stvari.“

Život nakon pakla

Ilijana danas otvoreno govori o onome kroz šta je prošla – iako rana ima mnogo. Istinu ne traži u osveti, već u hrabrosti da više nikada ne ćuti.
Njen glas postaje oružje protiv ćutanja – i to je ono što može da pomogne drugima. Da prepoznaju, da ne potpišu nasilje kao svoju svakodnevicu. Da odu na vreme.

(Ona.rs / 24 sata)