Živela sam za žurke: Onda me je bol u leđima slomio, a sada se budim u 5 ujutru i evo zbog čega je to najbolje

Većinu dana se budim u 5:30 ujutru.

Obučem se što tiše mogu, pazeći da ne probudim partnera.

Preporučujemo

Napunim činiju za hranu našem mačku Arturu, a zatim kroz kuhinjski prozor gledam u baštu dok voda u čajniku ključa, posmatrajući crvenogrle i velike parove kako se hrane na našim hranilicama za ptice.

Zatim sledi vreme za slagalice i ukrštenice, dok u pozadini ide emisija ITV-a „Good Morning Britain“. Počinjem sa rešavanjem različitih mozgalica, ukrštenica i logičkih igara koje volim.

Nakon što završim sa slagalicama, krećem u šetnju — možda do prelepog lokalnog parka ili da uživam u predivnoj arhitekturi i uličnoj umetnosti koju svakodnevno viđam, a koja mi nikada ne dosadi, dok igram još jednu igru: pokušavam da prepoznam pasmine pasa koje srećem na njihovim jutarnjim šetnjama.

Volim mir, tišinu i osećaj slobode koji mogu da doživim samo rano ujutru. Nakon skoro devet godina života sa pričljivim partnerom, kada oboje radimo od kuće, ova rutina u tišini postala je dragoceno vreme samo za mene. Kod kuće, pola sata kasnije, bacam se na administraciju, mejlove ili započinjem rad ranije. Sve to završim do 8 sati ujutru.

Nisam oduvek bila ovakva. Da ste mi pre godinu dana rekli da će mi ovako izgledati dnevna rutina, nasmejala bih vam se u lice. Zapravo, karijeru sam gradila kao noćna ptica.

Postala sam muzički novinar sredinom 90-ih, u zlatnom dobu britpopa. Moj posao zahtevao je da budem budna do ranih jutarnjih sati na žurkama posle koncerata, jer sam tamo dobijala ekskluzivne priče.

Noćno životarenje mi je išlo prirodno i uživala sam u istraživanju noćnih klubova u Soho-u i Camden Town-u, hvatajući zanimljive priče.

Tokom 2000-ih radila sam u radio muzičkim vestima. Jednom sam otišla pravo na jutarnju smenu na BBC 6 Music, nakon cele noći provedene sa mnogo žaljenim Lemmyjem, frontmenom Motorheada, u burlesk klubu.

Odmah sam izašla uživo da pročitam vesti — i moju ekskluzivnu priču.

Radila sam na šou-biznis vestima na Fleet Street-u sve do 2010-ih, a žurke do kasno bile su plodno tlo za tračeve o poznatima. Čak i nedavno, noćni život bio je veliki deo mog identiteta.

Pre par godina objavila sam na Instagramu sliku u 9 ujutru nakon odlaska kod lekara i to je navelo jednog od mojih najstarijih prijatelja da me pita da li mi je dijagnostikovana neka teška bolest. Jer, inače, zašto bih prihvatila termin tako rano?

Danas, pišem ovo u 6:30 ujutru, a budna sam od 5 sati.

Pa šta se promenilo?

Prošlog novembra, disk u kičmi mi je pukao i pritisnuo nerv, izazivajući užasan bol. Bol toliko jak da te onesvesti ili natera da povraćaš. Neke noći nisam mogla da spavam, pa sam prelazila na kauč da ne bih budila partnera.

Ako bih zaspala, često bih se budila usred noći u agoniji jer bi lekovi protiv bolova prestajali da deluju, a nisam mogla ponovo da zaspim.

Imala sam hronične probleme sa leđima godinama, ali ovo je bio potpuno novi nivo.

Ultrazvučne steroidne injekcije u kičmu, uz fizikalnu terapiju i vežbe, mnogo su pomogle i bol je sada podnošljiv. Ipak, i dalje se budim oko tri sata ranije nego ranije. Pre sam ustajala u 8:30 za moj mali put od spavaće sobe do dnevne sobe, pre nego što bih počela rad u 9. Vikendom nikad nisam ustajala pre 10.

Iako mi nedostaje san (i dalje odlazim na spavanje otprilike oko ponoći), uživam u novoj jutarnjoj rutini i volim osećaj da sam već „ukrala“ vreme u danu.

Ne kajem se što ranije nisam ustajala godinama — treba mi što više kvalitetnog sna — a moj partner, koji voli filmove i kasne noći, i dalje nije oduševljen jutarnjim ustajanjem.

Navodno, ljudi spadaju u dva „kronotipa“ — ranoranioce ili noćne ptice — koji određuju naše cirkadijalne ritmove.

Istraživanja pokazuju da smo genetski programirani da ili idemo na spavanje u razumno vreme i ustajemo sa zorom da bismo iskoristili dan, ili da ostajemo budni do ranih sati i jedva se izvlačimo iz kreveta na vreme za doručak.

Ja sam oduvek bila u drugoj grupi.

Međutim, pored saznanja da sam 89% Irkinja, 7% Škotkinja i samo 4% Engleskinja (usvojena sam, pa mi je to bilo novo), DNK test je iznenađujuće pokazao da sam zapravo rođena da budem jutarnja ptica.

Otkrila sam da postoje merljive prednosti mog novog identiteta ranoranilice. Mentalne i fizičke koristi jutarnje šetnje su očigledne, jer se posle osećam odlično. Takođe se veruje da rešavanje slagalica poboljšava logiku i ima isti umirujući efekat kao meditacija, što ja nikada nisam uspela da radim.

A i više posla obavljam.

Tako da sam konačno prihvatila da sam jutarnja ptica i ne mrzim to ni upola koliko sam mislila da ću. Posle godina provedenih kao noćna ptica, promenila sam mišljenje — možda rano ustajanje zaista jeste put do uspeha.

(Ona.rs/Metro)