Da li biste ćutali da se ovo dogodi vašoj ćerki: Ako ništa ne kažemo na ovo, šta nas tačno čini ljudima?

Videla sam juče vest iz Avganistana –šestogodišnja devojčica prodata u brak muškarcu od 45 godina. Nije mi dobro. Ne zato što je to novo, nego zato što se svet više ni ne trzne. Jer nije prvi put. I jer svi, izgleda, znamo da nije ni poslednji.

Naime, U viralnom snimku iz Avganistana vidi se šestogodišnja devojčica obučena kao nevesta, sedeći pored 45-godišnjeg muškarca koji tvrdi da su „venčani“. Dete je prodato za novac, a „brak“ je sklopljen uz prisustvo rodbine. Nakon prijava, lokalne vlasti – pod kontrolom talibana – nisu poništile brak, već su savetovale da „pričeka do njene devete godine“.

Preporučujemo

Ne znam šta je gore – taj čin, ili činjenica da se to radi bez stida, bez posledica i bez straha da će neko da stane ispred tog deteta i kaže: „Ne.“ Umesto toga, Talibani su intervenisali da brak „pričeka“ do kad? Devete godine. I to je, u njihovim očima, bila neka vrsta „zaštite“. Ja to ne mogu ni da napišem bez bola.

Ali dok čitamo te „daleke“ vesti, moramo da budemo brutalno iskreni: ovakve stvari dešavaju se i ovde, kod nas. Možda ne tako ekstremno, možda ne pod kamerama, ali – dešavaju se.

U Srbiji, 6% devojčica stupi u brak pre 18. godine, a 1% čak i pre 15. To nisu brojke iz 19. veka. To su podaci UNICEF-a pre samo par godina. Prema izveštaju, najčešće se dešavalo u ruralnim, siromašnim zajednicama, posebno među Romkinjama. I svi smo to znali, i pitanje je kakvo je stanje danas. Ali uspešno, čini mi se, većina okreće glavu. Prema izveštaju vladinih centara za socijalni rad, 191 slučaj dete-brak je registrovan samo tokom 2020. godine, među kojima su mnoga deca imala samo 10–14 godina .

Zakon formalno kaže da se ne može stupiti u brak pre 18. godine, ali postoji „izuzetak“ od 16 uz saglasnost suda. Šta znači taj izuzetak? Znači da dete od 16 godina može da postane nečija žena, nečija snaja, nečija trudnica – ako sud to „odobrava“.

A dete ne sme da bude ničija žena.

Ne interesuje me da li je to „kultura“, „običaj“, „siromaštvo“. Ništa ne opravdava da se detinjstvo prekida jer neko misli da je devojčica dužnost, a ne osoba.

Zato ne mogu da ćutim.

Ne mogu da se pravim da to nije moj problem, jer nije moje dete. Jer jeste. Svako dete koje odraste u tišini tuđe ravnodušnosti – naše je.

Neću da gledam slike šestogodišnje neveste i kažem „užas“, a onda kliknem dalje na recept za ručak. Hoću da zapamtim to lice. I da ne zaboravim da sam dužna da kažem, pišem, vičem: Ovo je zločin. Ovo je sramota. I ovo se mora zaustaviti.

Ako kao društvo imamo snage da komentarišemo frizure, skandale i tetovaže, onda imamo snage i da dignemo glas kada dete neko pretvara u robu.

I molim vas, nemojte reći: „To je tamo negde.“ Zato što nije. Dešava se ovde. I dešava se sada. Samo što ćutimo.

A ćutanje, kada je dete u pitanju, nije neutralno.

Ćutanje je saučesništvo.

(Ona.rs)