Na selu nema stajanja, mi žene radimo i guramo jedna drugu napred: Ovako izgleda žensko preduzetništvo u Brusu

Jovana Živković iz Brusa, po obrazovanju prehrambeni tehnolog, već nekoliko godina vodi svoj sada već ozbiljan biznis i zapošljava druge žene iz okolnih sela. Kaže da je put do toga bio sve samo ne lak, ali upravo zato je odlučna da pokaže koliko je žensko preduzetništvo važno – posebno u mestima gde je svaka prilika za posao dragocena.

Jovana, osnivačica i vlasnica "Varjače" iz Brusa za Ona.rs napominje da je njen put počeo uz podršku porodice, a posebno tate Radiše.

"Tata je radio preko poljoprivrednog gazdinstva dok se ja nisam priključila. Tada sam napravila nekoliko novih proizvoda koji su brzo postali zanimljivi kupcima. Ali kupci su želeli da kupuju od firme, tada su se menjala pravila trgovine i to je bila nužnost", objašnjava nam Jovana.

Tako je donela odluku da osnuje firmu. Kupili su smederevce, napravili mali pogon i privatnu hladnjačicu, kako ona kaže, pa krenuli u proizvodnju.

"Na početku smo imali samo tri šerpe i tri varjače. Posle dva sata rada shvatili smo da nam treba još jedna varjača, pa još jedna, i tako redom. Tako je i došlo do imena firme. Pomislili smo: "Valjda će i našim kupcima naši proizvodi biti potrebni kao nama te varjače!", govori kroz smeh Jovana, dok nam objašnjava da naizgled logičan naziv ima svoju slatku priču o nastanku u kojoj su svi zajedno učestvovali.

Izazovi preduzetništva u maloj sredini

Kada je osnovala "Varjaču", preduzetnica Jovana Živković nije želela samo da proizvodi džemove, ajvare i zimnicu. Njena ideja bila je mnogo veća – da očuva tradiciju, ali i da pokaže da i u maloj sredini, na padinama Kopaonika, žena može da pokrene biznis koji hrani i porodicu i zajednicu.

Put nije bio lak. Najveća prepreka i pre samog početka bila je – papirologija.

"Izađeš sa faksa i nemaš pojma koliko ti papira treba za šta. Prijava u APR, pa registar hrane, registar objekata, poresko, katastar, socijalno, ugovori sa JKP-om, elektrodistribucijom, agencije za dezinfekciju, osiguranje radnika… Svaki papir košta i svaki traži novi odlazak u Kruševac."

U maloj sredini poput Brusa, gde se svaka ozbiljnija služba i institucija zapravo nalazi u Kruševcu, taj odlazak nije samo stvar vremena, već i ozbiljan trošak. Za svaki pečat i potpis potrebno je planirati ceo dan, voziti se do Kruševca, čekati redove, plaćati takse i vraćati se kući. Kada se sve sabere, cena jednog papira višestruko raste, a za nekoga ko tek započinje posao, to može delovati obeshrabrujuće.

"Banke su se povukle iz manjih mesta, autobusi su retki, linijski taksi je preskup. Većina žena koje ovde rade nema vozačku dozvolu. To sve otežava i usporava posao."

Posebno je zahtevno za žene iz okolnih sela koje dolaze u Brus da rade, one ustaju pre zore, pešače do prve stanice, voze se autobusima za koje ne neizvesno kada će ili da li će uopšte proći, i sve to da bi stigle na posao na vreme. Često ih čeka i povratak kući u kasnim satima, uz brigu o deci, starima i domaćinstvu. To je nevidljivi teret koji one svakodnevno nose, a o kome se retko govori.

Od jedne radnice do tima koji se međusobno bodri i podržava

Prvih mesec dana Jovana je bila jedini zaposleni.

"Bilo je iscrpljujuće. Prva žena koju sam zaposlila bila je radnica koja je dobila otkaz u velikoj firmi. Ona i ja smo usred avgusta, u prostoriji od 17 kvadrata, ložile smederevce i kuvale."

Uskoro se timu pridružio i prvi muški radnik. Danas je ta prva zaposlena, koja je inače samohrana majka, šef proizvodnje, priča nam Jovana Živković.

Posao je nastavio da raste, Jovana je uvodila nove proizvode, i sada imaju osam zaposlenih, od čega je šest žena.

Dakle, najvrednijii kapital "Varjače" nisu mašine ni recepti, nego žene koje rade tamo. Njihove priče nose snagu čitave jedne epohe.

"Jedna je postala majka sa 16 godina, svekar i svekrva su je isterali iz kuće, bila je sama, bez pomoći, sa osnovnom školom. Danas je moja šefica proizvodnje – izuzetno pametna, sposobna i komunikativna."

"Druga ima sedmoro unučića, pomaže oko njihove brige, kuva im, a i dalje stiže da radi – i to sa osmehom. Treća žena je skoro pa samohrana majka jer joj muž radi u inostranstvu i dolazi samo jednom godišnje. Četvrta je dve decenije negovala teško bolesnog muža, školovala dvoje dece, i sada radi sa nama. Ima ih još, svaka sa svojom teškom i hrabrom pričom."

Te žene nisu samo radna snaga. One su stubovi zajednice, primer izdržljivosti i volje, i dokaz da su žene, kada im se da prilika, nosioci promene.

Kolektiv koji leči

"Žene su empatičnije od muškaraca. Koliko ja podržavam njih, toliko i one podržavaju mene, savetima, iskustvom, čak i razumevanjem za privatne situacije. Kolektiv, ako ga dobro postaviš, ume da bude izuzetno solidaran", kaže Jovana.

Najlepša stvar, dodaje, jeste videti promenu izraza na njihovim licima.

"Dolaze iz firmi gde je vika normalna, gde šef misli da je disciplina jednaka dreki. A ovde niko ne viče na njih. I one su zahvalne zbog toga. Samo ta promena atmosfere donese rasterećenje i motivaciju."

70 proizvoda, bez reklame – jer nema se kada

Danas Jovana i njen tim prave više od 70 različitih proizvoda, od džemova, slatka i sirupa, do ajvara, salata i dijet programa.

"Radimo i po posebnim porudžbinama za restorane, pekare i palačinkarnice. Nemamo ni sajt ni društvene mreže, jer su nam kapaciteti popunjeni i ne bismo mogli da postignemo pojedinačne porudžbine. Možda jednog dana", kaže kroz osmeh.

Radni dan počinje okupljanjem uz kafu i kratkim razgovorom, a onda svaka od njih preuzima svoj deo posla. Pogon na brdu je podeljen na dva dela, u gornjem se prave proizvodi od voća, a u donjem od povrća. Tokom sezone berbe otkupljuju voće i povrće, čiste ga, seckaju i skladište u hladnjači, kako bi tokom cele godine mogli da kuvaju sveže.

"Ne pravimo velike lagere. Sve radimo po porudžbini, da kupac uvek dobije sveže skuvan proizvod. To je naša filozofija i ono po čemu nas prepoznaju."

Žensko preduzetništvo kao pokret

Ono što Jovana Živković radi prevazilazi okvire jedne male porodične proizvodnje; to je, zapravo, čitav mali društveni pokret. Njena firma možda ima svega nekoliko radnica i jedan pogon na brdu, ali njen uticaj je mnogo veći od broja proizvoda koje dnevno skuvaju. Jovana pokazuje da preduzetništvo u maloj sredini može da bude način da žene izađu iz tišine, da dobiju šansu da se dokažu i da povrate svoj glas.

"Za njih ovaj posao nije samo plata", kaže Jovana tiho, ali odlučno. "To je samopouzdanje, stabilnost i – možda najvažnije – nova perspektiva. One sada drugačije gledaju na svoju decu, na to kako ih vaspitavaju, kako ih usmeravaju. To je možda i najveća vrednost ovoga što radimo – što im pokazujemo da mogu i same nešto da pokrenu."

I tu je suština: kada jedna žena pokrene biznis na selu, ona pokrene celo selo. Kada zapošljava druge žene, stvara lanac solidarnosti, a kada ih osnaži, menja pravila igre za sve. U mestima gde se žene godinama osećaju nevidljivo, potcenjeno, često bez prava da odlučuju o sopstvenom životu, Jovana im vraća osećaj dostojanstva i moći.

Njena proizvodnja je i mala škola života. Tu se, uz šerpe i varjače, uči kako se radi timski, kako se donose odluke, kako se gradi poverenje. Uči se i kako da se kroz rad pronađe smisao, i kako da se, uprkos svim teškoćama, živi sa nadom.

U Brusu i okolnim selima, gde su putevi spori, autobusi retki, poslu oko kuće, njive i stoke nikad kraja, a svakodnevica samim tim teška i neizvesna, one ustaju pre zore, prelaze kilometre, bore se sa svime što taj život u maloj sredini nosi – i opet dolaze. Svaka teglica, svaki džem i ajvar, nosi u sebi deo njihove borbe, deo njihovog života i života svih žena na selu i u ruralnim sredinama.

Ono što Jovana radi prevazilazi ekonomsku logiku. To je lekcija o tome kako strpljenje, upornost i solidarnost mogu da razbiju ograničenja koja su ženama u malim sredinama postavljena još od vajkada. Njena priča pokazuje da prava promena počinje malim koracima – u kuhinji, na brdu, među ženama koje su dugo učene da van svoje kuće i okućnice treba da budu nevidljive i da sve što u njoj rade se podrazumeva, te nikako ne vrednuje i ne ceni.

I dok se varjače i šerpe neumorno okreću, rađa se nova sila; žene koje su ustale iz dugogodišnje tišine, koje sada oblikuju sudbinu sela, kroje život svojih porodica i, iznad svega, preuzimaju kontrolu nad sopstvenim pričama. Svaka teglica nosi njihovu borbu, svaka kap znoja njihovu hrabrost, i svaki miris koji se širi iz kuhinje nosi potvrdu: ovde se rađa sloboda, ovde se gradi budućnost.

(Ona.rs)