Nadica je dva puta imala prelome kičme nakon porođaja, ali njeni bolovi su ignorisani: Priča hrabre Nišlijke

Vreme čitanja: oko 5 min.

"Gledam bebu i plačem jer ne mogu da je uzmem. Ne mogu da je presvučem, da je zagrlim ili pomognem ako se zagrcne od mleka"

Foto: Privatna arhiva

Priče u vezi sa zdravljem, ma koliko bile česte ili retke, ne poznaju državne granice. Tako se često dešava da, kada vidimo nesvakidašnja zdravstvena iskustva, "tešimo" se stranim imenima i prezimenima. No, daleko od toga do to znači da se neka takva neželjena situacija ne može dogoditi kod nas.

Nedavno smo preneli priču jedne žene sa PAO dijagnozom, koju su porađali sa kičmenim prelomima. U komentarima punim empatije i podrške, istakao se jedan, u kom gospođa Nadica Stanković, 39-godišnja Nišlijka, navodi kako je imala vrlo slično, traumatično iskustvo.

Tako smo odlučili da se čuje i njena priča i da se proširi svest i o ovakvim situacijama, koje se dešavaju, nažalost, onda kada stupa najlepši prirodni dar - porođaj.

- Zovem se Nadica Stankovic, imam 39 godina i ovo je moja priča.

Prvi put sam se porodila avgusta 2013. godine i dobila sina Uroša. Trudnoća je bila uredna i prošla je bez ikakvih problema sa porođajem u vidu carskog reza. Prošlo je 20-tak dana od porođaja, kada sam prvi put počela da osećam zastrašujuće bolove u kičmi - započela je Nadica priču za naš portal.

Bez premišljanja, požalila se lekarima, ali je odgovor uvek bio "utešnog" karaktera i bez konkretnih razloga. Govorili su joj da se kosti vraćaju u prvobitni položaj, pre trudnoće i na tome bi se završila njihova procena. Međutim, bol nije prestajao, već naprotiv, postajao je sve jači i učestaliji.

- Nisam mogla da uzimam bebu u ruke, a morala sam, jer mi je suprug bio na poslu, a beba i ja smo ostajale same tokom dana. Nisam mogla da ga presvučem, nahranim, a o šetnji nisam smela ni da pomislim. Bili smo zarobljeni u stanu, u sobi, na krevetu. Ma koliko se žalila, lekari nisu ništa preduzimali povodom mog problema i stanja. Nudili su mi lekove protiv bolova, ali ih nisam prihvatila zbog toga što sam dojila bebu. Magnetna rezonanca tada nije bila obavljena.

S obzirom na to da sam bila porodilja, očekivala sam da se lekari barem malo više pobrinu za mene i moje stanje, ali to nije bio slučaj. Tri meseca nakon porođaja, odlučila sam da sama obavim magnetnu rezonancu u privatnoj klinici. No, postojao je problem - više nisam mogla leći u horizontalni položaj od bolova. Primala sam infuzije protiv bolova, pila najjače lekove, ali ništa nije delovalo. Nekako sam uspela da obavim snimanje torakalnog i lumbalnog dela kičme. Doktori su pogledali snimak i nisu mogli da veruju da imam frakturu 5-6 pršljena - nastavila je priču o svom iskustvu ova hrabra mama.

Sturčnjaci nisu znali zašto se to desilo. Sledeći korak bila je poseta reumatologu, gde je Nadici obavljena denzitometrija, a rezultati su pokazali da ima osteoporozu.

Foto: Privatna arhiva

- Ali zbog čega?! Lekari su se pitali zbog čega se to desilo, jer sam ja mlada žena. Rađene su analize štitne žlezde, paratireoidne žlezde i ostale, a sve je bilo "u najboljem redu". Odgovora nije bilo.

Moj život bio je bukvalno u krevetu, vrišteći od bolova, spavajući u nekom čudnom položaju sa šest jastuka iza mene. Nisam mogla da mrdnem prstom od bolova, nisam ustajala da odem do kupatila, već me je suprug prenosio do tamo. Da podsetim, sin je tad bio beba, pa je suprug preuzeo brigu oko njega. Gledam bebu i plačem jer ne mogu da je uzmem, da je presvučem, u slučaju da se zagrcne od mleka, ja ne mogu da ustanem da mu pomognem. Bilo je bolno u svakom pogledu.

To je trajalo neka tri meseca. Nikakva operacija nije dolazila u obzir, pa sam dobila mider za kičmu i počela uz pomoć supruga da se pomalo krećem po kući. Zatim su krenule fizikalne terapije da bi se koliko-toliko ojačali mišići koji su atrofirali od nekretenja - kaže ona.

Kada je Nadičin sin napunio godinu dana, situacija je počela pomalo da se popravlja. Mogla je sama da se kreće, obavlja aktivnosti bez naglijih pokreta poput kupanja. Posle dve godine od porođaja, Nadica se vratila na posao.

Svake godine joj je rađena denzitometrija, a rezultati su svake godine bili sve bolji. Četiri godine od porođaja, nalazi su bili sasvim normalni, a osteoporoze ni na vidiku.

Slatke "muke" snašle su Nadičin porodični dom, kada je sin dobio jaku želju da ima brata ili sestru. Svakodnevno je pominjao da bi tada imao društvo za igru, što omekša srce svakog roditelja. Kao i bilo koja mama, bila je slaba na sinovljeve suze pune želja za batom ili sekom, pa je Nadica rešila da mu ispuni želju. Uputila se u bolnicu i išavši od doktora do doktora, tragala je za odgovorom na pitanje da li bi smela da rodi drugo dete.

Foto: Privatna arhiva

- Doktori su mi rekli da su nalazi dobri, da su ti prelomi zarasli, da može da se desi da trudnoća obnovi kosti i slične "zelene zastavice". Rešila sam da rodim jednu devojčicu - pa šta bude. Želja mi se ispunila i rodila se jedna divna devojčica Milica. Komentari su bili: "Svaka ti čast, kako si imala hrabrosti da ponovo rodiš. To je hrabrost, mogla si da ostaneš nepokretna".  Želja je bila jača i od razuma. I ova trudnoća protekla je bez problema. Porodila sam se i ovog puta carskim rezom, zbog najmanjeg rizika.

Prošlo je oko mesec dana od porođaja, kada su me zadesili opet isti bolovi. Pitala sam se zašto ponovo prolazim kroz isto. Obavljene su iste analize  i opet sam imala prelom kičme. Tada su me poslali na invalidsku komisiju i dobila sam invalidsku penziju kao totalno nesposobna za rad. U penziju sam otišla sa 36 godina.

Ženama poručujem da slušaju sebe i svoje telo, jer znaju kada nešto nije u redu i da ih ne ubeđuju da je to normalno. Možda bi i kod mene bilo manje preloma da se reagovalo na vreme. Leka nema ili ga bar meni nisu dali jer neka zvanična dijagnoza ne postoji. Postojao je samo uvid u frakture usled osteoporoze i to je to.

Ni "kako", ni "zašto", ni "šta dalje".

"Uzimajte vitamine, naročito vitamin D", reči su koje sam slušala u najvećim bolovima. Volela bih da se više o ovome govori. Ovako divnu decu donosimo na svet, ali ih kao invalidi gledamo kako rastu. Teško je i potrebna je podrška nama, majkama invalidima - za kraj poručuje Nadica.

(Ona.rs)