Jelena (72): Družili se kod mene kući, gostila ih godinama, a kad mi je umro muž svi me prijatelji odbacili

Jelena iz Osijeka razočarana prijatelje koji su je odbacili nakon što je postala udovica

Nakon što izgubite supružnika dolazi vreme kada saznate ko su vam zaista bili prijatelji, a to neretko uključuje i porodicu. Neki ljudi koje niste očekivali prilaze vam, pomažu vam i brinu o vama: neki na jedan dan, neki nakratko, a neki mnogo duže nego što biste ikada verovali da je moguće. Ti ljudi imaju najveća srca i nikada ih ne zaboravljate. To je veoma prijatno, toplo iznenađenje.

Ovi ljudi vas teraju da se zapitate o ljudima za koje ste mislili da će biti sa vama u veoma teškom trenutku, a nisu bili.

Preporučujemo

Ovo se desilo jednoj Jeleni, čitateljki portala "mojevrijeme.hr", koja je otkrila da živi u Osijeku i da ima 72 godine. Teška srca priznala je da je godinama bila usamljena jer su se svi iz njenog nekadašnjeg društva razbežali kad joj je umro muž.

Najviše je boli što je ulagala u ta prijateljstva, a kad joj je trebala podrška, nije ih bilo.

U društvu je bilo četiri para i družili su se dvadesetak godina.

- Ja sam najviše pozivala kod sebe kući, obožavala sam naša okupljanja i nisam nikome gledala zovu li i oni kod sebe ili ne zove. Bili smo odlično društvo. Išli smo zajedno na izlete, na more, na zimovanja. Deca su nam takoreći odrasla zajedno - opisala je.

Spremala, gostila, častila

Ali, sada, sa 72 godine života, kada je vratila film, osvestila je upravo to - da je ona to društvo držala na okupu, insistirajući da druženjima i gošćenju kod sebe kući.

- Naše društvo od četiri para u barem osamdeset odsto slučajeva dolazilo je baš kod nas. Tu se Nova godina u istom sastavu slavila barem 18 puta. Kod Slavice smo slavili dva puta, kod Rože jednom. Mirica i Josip nisu ni zvali, ali im nismo zamerili jer su imali mali stan, četvoro ih je živelo u 42 kvadrata - navodi.

Potom je napisala da joj ne smeta to što je ona redovno, najčešće subotom, sve pozivala kod sebe, kuvala, pekla i dočekivala, a posle do dugo u noć prala sudove, već joj je krivo što su je preko noći svi napustili.

- Moj suprug preminuo je prvi iz društva, imao je samo 59 godina. Svi su došli na sahranu, još par puta me nazvali i to je bilo to. Uskoro sam otišla u penziju, i shvatila da sam odbačena. Deca su se već bila odselila i ne žive blizu. Posećivali su me i još me posećuju redovno, ali šta vam je to, dođu s unucima jednom u dve nedelje.

A onda odjednom niko ni na kafu da dođe

Dani su u samoći bivali sve duži. I dok je ona kod kuće sedela sama, društvo je i dalje bilo na okupu. Izgleda da je nisu pozivali jer je ostala bez muža, pa više to ne bi bilo druženje parova.

- S vremenom čovek to otpusti, stvori sebi nekakav novi život, ali ne može zaboraviti. Baš sam razočarana u ljudskost - piše.

Sada ima komšinicu koja je takođe sama pa s njom pije kafu svakog dana.

- Ili se vidimo na jutarnjoj kafi ili posle ručka idemo u šetnju. Kad je bila Evrovizija, gledale smo zajedno kod mene. Zimus smo gledale "Orašara" u našem HNK. Svaka od nas svako malo pogleda događa li nešto po gradu pa znamo otići zajedno. Ne žalim više za prošlim vremenima. Svakome na njegovu savest - zaključila je svoje pismo čitateljka portala "mojevrijeme.hr".

(Ona.rs)