Pronašla sam srodnu dušu preko veštačke inteligencije, ali onda se desila stvar koju nisam mogla da predvidim

Keti je spisaljetica portala HuffPost, koja je u jednoj kolumni detaljno ispričala kako izgleda kada AI uskoči u pomoć pri odabiru partnera.

Ali i šta može da se desi, a da na to baš i niste pripremljeni.

Preporučujemo

Mi vam njenu priču prenosimo u celosti:

"Keti,

želela sam da ti javim uzbudljive vesti – pronašli smo nekog za koga verujem da će ti biti vrlo zanimljiv. On je disciplinovan i ambiciozan preduzetnik sa sjajnim smislom za humor. Ima mnogo interesantnih ideja i odličan je sagovornik. Naši AI modeli ukazuju da je ovo sjajan spoj za tebe. Sledeći koraci su jednostavni…

Blago sam podigla obrve iznenađena. Pronašli su nekoga.

Poput većine mladih žena, prošla sam kroz svoj deo dejtova – puno zabave, ali i dosta razočaranja. Zato sam pre tri meseca odlučila da se obratim agenciji za spajanje parova koja tvrdi da koristi veštačku inteligenciju kako bi pronašla tvoju savršenu osobu.

Navodno, AI model bi trebalo da analizira moje odgovore iz upitnika i protumači sve moje želje dublje i naučnije nego bilo koja obična dejting aplikacija. Lisa, moja posrednica, sarađivala je s modelom, dodajući ljudski dodir i potvrđujući njegove nalaze svojim stručnim osećajem. Uz obećanje da će „sve tvoje želje biti ispunjene“, činilo se da ništa ne može poći po zlu.

Proces je bio rigorozan i mnogo dublji nego bilo koja aplikacija koju sam koristila. Prošla sam kroz naizgled beskonačna, uglavnom vrlo lična pitanja o svom životu – šta mi je važno, kakav odnos imam s porodicom, da li bih bila spremna da napustim Njujork. Poslala sam sve, od svojih pogleda na zagrobni život do rezultata testova ličnosti, zaustavivši se tik pre nego što su me zatražili krvnu grupu i devojačko prezime moje majke.

Mislila sam da sam sve odgovorila dok nisam naišla na pitanje koje me je zaustavilo u mestu: „Molimo vas da postavite fotografije svojih bivših.“ Mozgala sam, prisećala se svih žaba koje sam poljubila. Da li se onaj momak kojeg sam srela tokom lude večeri u Londonu, pa ga više nikad nisam videla, računa kao „bivši“? Njegove duboko usađene oči ubedile su me da – da, svakako se računa.

Bilo je revolucionarno unositi sve svoje fantazije u Lisinu „fabriku savršenog muškarca“. Više nisam morala da lutam Petom avenijom nadajući se da ću slučajno naleteti na njega. Ovde sam mogla da „izmaštam“ svog čoveka: oči Endrjua Garfilda, ruke Krisa Evansa, osmeh Čejsa Kraforda. Sve dok je moj san postojao negde tamo, AI bi povezao tačke i doveo ga meni.

Negde između nabrajanja osobina koje ne podnosim i slanja slika slavnih simpatija na analizu, pomislila sam: Možda je ovo budućnost.

A ako i nije – možda je to ipak moja budućnost.

„Okej, ljudi, zatvorite oči i recite svima gde sebe vidite za pet godina“, uskliknula je moja prijateljica Leksi, obraćajući se našem „savetu“ – nas četiri koje smo bile nerazdvojne još od fakulteta. Leka je zatvorila oči i videla Kaliforniju, blage obale koje su je oblikovale kao dete. Spakovala je tada ceo svoj život, jednu celu deceniju u Njujorku, i vratila se kući.

Nikada neću zaboraviti trenutak kada sam i sama zatvorila oči naspram slanog vazduha na molu. Možda sam i ja tražila mesto, kao ona. Ali to nije bilo ono što mi je došlo. Sedela sam u mraku svojih kapaka i obuzela me slatka tuga usamljenosti koju samo Njujork može da pruži. Grad izgrađen na dolascima i odlascima, na utešnoj istini da ništa nije trajno, ali i na tuzi zbog iste te istine.

Kada sam zatvorila oči, nisam videla mesto. Videla sam – dom. Ne konkretan grad ni obrise nebodera, već osećaj pripadnosti. Onaj osećaj povratka kući koji ljudi pominju kad pronađu osobu s kojom žele da grade svet.

Otvorila sam oči i progleda.

Dilan je imao raščupanu kosu. Ne onu koja kaže „upravo sam ustao“, već onu koja kaže „proveo sam vreme ispred ogledala da bi izgledala ovako“. Mali ožiljak iznad obrve davao mu je izgled koji je sugerisao da je čvršći nego što zaista jeste. Njegove tamne, pametne oči sijale su duhovitošću, entuzijazmom i strašću.

Dva prethodna spoja nisu se ostvarila – jednom zbog razdaljine, drugi put zbog manjka interesovanja. Ali ovaj… ovaj me je pogodio pravo u srce već pri pogledu na njegov profil. Naše vrednosti poklapale su se tamo gde je to bilo važno, interesi su se preklapali taman koliko treba, a razlikovali taman toliko da jedno drugo možemo nečemu da naučimo. Delovao je, kako je digitalni model i predvideo – kao da je stvoren za mene.

Dok sam prilazila malom, šarmantnom vinskom baru koji je odabrao, u srcu West Village-a, bila sam suludo nervozna – nešto u vezi sa naukom i posrednicom koja tvrdi da je pronašla „onog pravog“ stavlja ogroman teret očekivanja. A uživo – nije razočarao.

Mislila sam da će to što već sve znamo jedno o drugom olakšati stvari. Možemo preskočiti sitnice poput „čime se baviš?“ i odmah zaroniti u snove, nade i strahove. Ali ruke su mi bile vlažne od nervoze i uzbuđenja, te bliskosti koja može da postoji i između dvoje ljudi koji još nisu ni progovorili jedno s drugim.

Mogla sam da ga pogledam u oči i da znam ono što niko drugi u baru nije znao. Znala sam da je studirao film i da voli prirodu; da je imao kućnog ljubimca po imenu Maks; da ne voli picu (ni gluten, uopšte). Znala sam koji stil vaspitanja planira da koristi i za koliko dece.

Ona mala iskrica koju imaju parovi kada su dugo zajedno – kada pogledima komuniciraju tajne preko cele sobe? Mi smo to imali. Znali smo sve. Provela sam pola večeri pokušavajući da odgonetnem da li treba da glumim da ništa ne znam ili da krenem „punim gasom“. Ali on je znao da ja znam. Nije bilo jasno po kojim pravilima igramo.

Bez obzira na to, setila sam se: negde, neka digitalna sila je overila ovaj spoj, vođena ljudskom rukom. Trebalo je da budemo ovde, da se sretnemo. Sve je pokazivalo zeleno.

Naravno, ispostavilo se da uvek ima još toga da se sazna. Čovek je više od profila. Dilan je odrastao u Njujorku, najstariji od troje dece. Govorio je elokventno, što je ukazivalo na njegovo privilegovano poreklo, ali je imao divlji duh (i sredstva) da isproba svaki hobi koji mu je ikada pao na pamet. Ipak, bio je neverovatno prizeman.

Nismo popili dovoljno vina da bismo bili opijeni, kad me pogledao podignute obrve i priznao: „Zapravo sam imao sjajan rezultat na SAT testu. Znam da je prošla čitava decenija, ali nekako i dalje pokušavam da to provučem u razgovoru na prvom dejtu.“

Nasmejala sam se. Muškarac koji izađe na prvi dejt s idejom da podeli svoj rezultat s prijemnog testa mogao bi da me odbije – da mi se već nije dopao. Ali već mi se dopadao, pa mi je i ta njegova „štreberska“ ispovest bila simpatična. Mnogo toga kod njega bilo je simpatično, i kako je nervoza opadala, polako smo se opuštali jedno uz drugo.

Prvi dejt je postao drugi. Onda treći. I, znaš već kako ide.

„Daltonista si? Kako si to otkrio?“

„Pa, fluorescentno roze pantalone koje sam jednom kupio u tržnom centru kao klinac bile su prvi nagoveštaj.“

„Da se zaglaviš u vremenskoj petlji i smeš samo jednoj osobi da kažeš, kome bi rekao?“

„Sestri. Uvek smo bili bliski. Ona je fantastična. Mogu joj sve reći. Ostavila bi sve i… pomogla mi da se vratim. Iskreno, mislim da je ona moja najbolja šansa da se izvučem.“

Bio je sve ono što sam tražila, sve ono što verujem da muškarac treba da bude – ljubazan, pametan, duhovit, pažljiv i zaštitnički nastrojen… sve to, uručeno mi putem algoritma.

Već sam počela da sanjam – ne o elektronskim ovcama, već o digitalnim momcima.

Na našem poslednjem dejtu pre nego što sam otišla u Aziju na nekoliko nedelja, otišli smo na kuglanje. Nisam neki talenat, ali se ne bojim da izgubim. Ovaj put, htela sam da pobedim jer smo napravili dogovor: ako ja pobedim, on mi piše priču o tome kako smo se upoznali – iz njegove perspektive. Ako on pobedi, ja planiram sledeći dejt.

Izgubilq sqm. Ljubavno pismo nije se dogodilo.

Ali sam počela da planiram taj dejt čim sam videla konačne rezultate. Jer, šta znači voleti, ako ne smeš da se upustiš svim srcem i poklonima koji kažu: „Slušam te, stalo mi je, i želim da se osećaš posebno.“

Poljubio me je.

Sanjala sam o sutra.

Ukrcala sam se u avion.

Fotografije su počele da stižu kao što smo se dogovorili – živopisne, vesele i pune svega zbog čega sam počela da se zaljubljujem u Dilana. Bio je to čovek koji voli život i ne beži od novih iskustava. Odgovarala sam istom merom – snimci sa prijateljima, porodicom, egzotična jela, šetnje uz obalu. Setovi slika koje smo razmenjivali, podsećali su nas ko smo i da smo još uvek tu.

Ne znam tačno kada su slike počele da stižu ređe. Poruke su se proredile, manje fotografija je išlo s telefona na telefon, pitanja o našem sledećem dejtu ostajala su bez odgovora. Snovi koje sam počela da sanjam o budućnosti s njim – počeli su da blede.

Veza s Dilan je umrla polako, tiho, bez drame i bez potrebe za duhovima. Moderna „revolucija“ u svetu zabavljanja – AI – izgubila je bitku od druge savremene pošasti: ghostinga. Na kraju smo ostali sa onim što ostaje iza većine duhova: nedovršena priča. Ali ne ona koju moramo da zatvorimo da bismo nastavili dalje.

Veza s Dilanlm bila je prelepa, stvarna i – privremena. Kao što to neke stvari jesu.

Valjda, kad ne očekuješ da ćeš partnera sresti u lokalnom kafiću ili na rođendanu prijatelja, lako je… jednostavno se odjaviti. Ne opraštaš se sajtom za upoznavanje. Samo – više ne ulaziš.

Danas, gde god da se okreneš, neko tvrdi da je otkrio formulu za želje srca. Toliko samopouzdanja, da poželiš da poveruješ da su na ivici nekog velikog otkrića. Ali istina je – to je uverenje koje ne posedujemo, već ga iznajmljujemo. I daje nam lažni osećaj kontrole u svetu koji ostaje tvrdoglavo nepredvidiv.

Nekad se zapitam – možda grešim. Možda moja budućnost neće doći putem sveznajuće digitalne sile. Možda će doći slučajnim susretom na ulici, u redu iza nekog neznanca. Da li je gluplje verovati algoritmu, gatarama koje tvrde da znaju tajne haotičnog univerzuma – ili tom haosu samom?

Visok muškarac ispred mene, s krivim osmehom, majicom u sivoj nijansi i pohabanim brošurama koje vire iz torbe, prilazi da naruči kafu.

Naručuje je – baš kao ja.

Ding!

Telefon mi traži pažnju.

Skrećem pogled s njega.

U inboxu je mejl.

Imate novi sastanak".

(Ona.rs/HuffPost)