Upoznala sam ljubav svog života u 54. godini: A onda je moj verenik umro pet dana nakon naše veridbe

U pedesetim je verovala da je ljubav za druge, ne za nju. Onda se pojavio Bhima - čovek koji ju je razumeo do srži i zaprosio pod zvezdanim nebom. Pet dana kasnije, preminuo je. Ovo je njena priča o ljubavi, gubitku i snazi da iz pepela nastane nova svetlost.

Bila je zima, januar 2019. Ulazila sam u Red Lion Inn u Stokbridžu, Masačusets, kad sam na recepciji zatražila primerak The New York Timesa.

Preporučujemo

- Žao mi je, poslednji je upravo uzet, rekla je recepcionarka i pokazala na zgodnog muškarca iza sebe.
Nasmejao mi se pomalo stidljivo.

- Izvinite, ja sam uzeo poslednji, rekao je, pružajući mi svoj primerak.

- Nema veze, uzimam ga samo zbog ukrštenice, nedeljna je mnogo lakša od subotnje.

Nasmejali smo se, i u tom trenutku - sve je počelo.

Zvao se Bhima. Došao je iz Indije pre trideset godina da doktorira iz inženjerstva, a zatim je napustio korporativni svet da bi se posvetio obnovljivim izvorima energije. Ja sam bila 54-godišnja razvedena žena, majka dvoje dece, usvojena, Engleskinja koja je pre tri decenije došla u Ameriku da pronađe biološku majku, i usput pronašla sebe kao komičarku i spisateljicu.

Od tog dana nismo se razdvajali. Šetali smo, putovali, slušali džez, upoznali porodice jedno drugog. Zaljubili smo se, onako kako se retko dogodi, čisto i mirno.

- Ali ne možemo biti zaljubljeni, rekla sam mu jednom.

- Zašto ne?

- Zato što nema sukoba. Ne raspravljamo se.

- Znam. Zar nije divno?, rekao je.

Bilo je to kao da posle godina nosite preuske cipele, pa ih konačno izujete. U pedesetim sam prvi put znala kako izgleda prava, mirna ljubav. Ona koja ne traži dokaz, ne traži borbu.

Krajem jula 2020. Bhima me zaprosio pored reke. Pet dana kasnije, pod nebom Vermonta, rekao je:

- Svi smo mi stvoreni od zvezda, Alison. Sve što živi, potiče od zvezdane prašine.

Sutradan se probudio umoran, otišao da uradi test na kovid i više se nije vratio. Doktori su rekli srčani zastoj.

Ostala sam prazna. Na površini sam funkcionisala, ali iznutra - ništa. Prošli su nedelje i meseci u tišini. A onda, jednog jutra, čula sam njegov glas u glavi:

- Ne troši vreme. Život je kratak. Kreni, pokreni telo, pa ćeš ponovo pisati.

I poslušala sam. Trčala sam pored iste one reke. U jednom trenutku tuga se pretvorila u energiju, gotovo u radost. Ne onu koja briše bol, nego onu koja ga pretvara u snagu.

Obratila sam se nadbiskupu Desmondu Tutuu, koji mi je rekao:

- Ispričaj ovu priču. Doneće ljudima nadu.

Tako je nastala moja monodrama "Tuga… kao komedija", kasnije i knjiga istog naziva. U njoj Bhima dolazi ponovo, ne stvarno, ali dovoljno da me natera da živim.

Jer kad neko koga volimo umre, deo njega uvek ostaje u nama. I ako je Bhima u pravu, ako sada pišem s njegovom snagom u sebi, onda završavam rečima koje bi on sigurno izgovorio:

- Telo nestaje, ali ljubav ne. To je prava obnovljiva energija. I ne zaboravi, Alison, sve se može reciklirati.

(Ona.rs / Newsweek)