Njegova mama vam diktira vezu? Stručnjakinje Sara, Tamara i Hristina o obrascu koji drži žene zarobljenim

Znate ono kada muškarac ne može da donese odluku bez majke. Kada mora da je pozove pre nego što odgovori vama. Kada "nije siguran", "nije sad trenutak", "mora prvo da vidi s njom". Znate i ono kada ste u vezi, ali se stalno osećate kao treća osoba u sopstvenom odnosu.

O takvim muškarcima pisali smo bezbroj puta. U komentarima ih zovemo "mamini sinovi", u porukama prijateljicama "emocionalno nezreli", u terapiji "nerazdvojeni". Najčešće im, poluozbiljno, dajemo jedno ime – edipovci.

Ali ko su oni zapravo? Kako nastaje obrazac u kojem muškarac nikada do kraja ne izađe iz primarnog odnosa sa majkom? Zašto žene u takvim vezama ostaju i kada jasno osećaju emotivnu prazninu? I gde je granica između zdrave bliskosti i odnosa u kojem žena postaje zamena za majku, a ne partnerka?

Odgovore na ta pitanja potražili smo u razgovoru sa psihološkinjom Sarom Ivanović, seksološkinjom dr Tamarom Petrović i istraživačicom i edukatorkom Hristinom Cvetinčanin Knežević. Svaka iz svog ugla, ali bez ulepšavanja, govorila je o edipovskom obrascu kao o realnom, raširenom i duboko društveno tolerisanom problemu čije posledice najčešće snose žene.

Edipovci nisu mit, oni su obrazac koji žene plaćaju same

Postoji trenutak u vezi kada žena shvati da nije sama, ali se tako oseća. Nema otvorenog konflikta, nema velikih drama, nema "teških reči". Samo tišina u kojoj shvata da sve važno u tom odnosu već ima svoje mesto, i da ona nije u centru.

Takvi muškarci su često dobri, nežni, pristojni. Ne varaju nužno. Ne viču. Ne odlaze. Ali ne dolaze ni do kraja. Njihova emocionalna lojalnost je već zauzeta.

U svakodnevnom govoru nazivamo ih edipovcima. U stvarnosti, reč je o obrascu koji se ponavlja, prepoznaje i razgrađuje tek kada žena prestane da traži problem u sebi.

Gde nastaje edipovski obrazac i zašto se ne završava u detinjstvu

Kada se u svakodnevnom govoru kaže da je neki muškarac "edipovac", to često zvuči kao etiketa, uvreda ili pojednostavljenje. Međutim, iza tog izraza stoji vrlo konkretan i prepoznatljiv psihološki obrazac koji ne nastaje u odraslom dobu, već se formira mnogo ranije, u detinjstvu. Upravo zato je važno razdvojiti mitove od strukture i razumeti šta se zaista dešava u odnosu majke, oca i deteta, i zašto neki muškarci nikada ne uspeju da završe proces emocionalnog odvajanja.

O tome kako nastaje edipovski obrazac, gde dolazi do prekida u razvoju i po čemu se razlikuje zdrava bliskost od patološke vezanosti, govori Sara Ivanović, psihološkinja koja se u svom radu bavi razvojnim obrascima, odnosima vezivanja i emocionalnom autonomijom u odraslim partnerskim odnosima.

- Zdravo razrešenje tog konflikta podrazumeva da dete prihvati da majka nije "njegova", da se identifikuje sa očinskom funkcijom i da nauči da ljubav ne znači posedovanje, objašnjava psihološkinja Sara Ivanović.

Kod muškaraca kod kojih se danas koristi termin "edipovac", taj proces ostaje nedovršen. Majka ostaje primarni emocionalni objekat i u odraslom dobu, a psihološka autonomija nikada ne bude do kraja izgrađena.

Razlika između zdrave bliskosti i patološke vezanosti je jasna. U zdravoj dinamici majka podržava samostalnost, ne traži emocionalno hranjenje od sina i ne sabotira njegove partnerske odnose. U edipovskom obrascu majka je emocionalno zavisna, partnerke se doživljavaju kao konkurencija, a sin nosi podsvesni osećaj odgovornosti za njeno emocionalno stanje.

- To je oblik emocionalne fuzije. Sin ne može u potpunosti da se odvoji, a krivica se aktivira svaki put kada bira sebe, kaže Ivanović.

Ovaj obrazac često se razvija u porodicama u kojima je očinska figura emocionalno pasivna, odsutna ili potisnuta. Njena uloga da prekine simbiozu majke i deteta, uvede granice i modeluje mušku identifikaciju ostaje prazna. Ali ni odsustvo oca samo po sebi nije dovoljan uzrok. Presudne su granice, ili njihovo nepostojanje.

Kada majka koristi sina kao emocionalnog partnera, regulatora sopstvene anksioznosti ili zamenu za odraslu intimnost, dete biva parentifikovano. Uči da je odgovorno za tuđu stabilnost. Kasnije u životu, takav muškarac teško podnosi razdvajanje, ima problem s ravnopravnošću i ulazi u odnose koji su intenzivni, ali strukturalno prazni.

Kako izgleda veza sa muškarcem koji nikada nije izašao iz primarnog odnosa

U praksi, žene taj obrazac ne prepoznaju odmah. Često se manifestuje kao toplo-hladna dinamika, emotivna intenzivnost bez kontinuiteta, povremena nežnost bez stvarne prisutnosti.

- Spolja deluje kao snažan muškarac, ali unutra je i dalje dečak, objašnjava Sara Ivanović.

Tu se javlja idealizacija majke, netrpeljivost prema svakoj kritici njenog ponašanja i sekundarna pozicija partnerke. Granice su problematične, bliskost se uspostavlja brzo, ali se povlačenje dešava čim odnos zahteva odgovornost. Često postoji ambivalentan odnos prema ženama: istovremena želja i strah, potreba i otpor.

Trenutak kada se žena "preseče" i shvati da nešto nije u redu

U početku to ne izgleda kao problem. Izgleda kao sitnica. Kao kompromis. Kao razumevanje. On se čuje sa majkom svaki dan, ali to je valjda normalno. Ne donosi odluke bez nje, ali kaže sebi da je to samo poštovanje. Ona bira restorane, planira vikende, podseća ga na obaveze, jer on je "takav", malo rasut, ali dobar. Vremenom žena shvati da u toj vezi ona drži sve konce, ali ne zato što želi kontrolu, već zato što ako ih pusti, sve se raspada.

On ne ume da preseče, ne ume da izabere, ne ume da stane iza nje kad treba. Uvek postoji još neko mišljenje koje je važnije. Još jedan poziv. Još jedno "da vidim s mamom". I onda, jednog dana, ne desi se ništa spektakularno. Nema velike svađe, nema raskida, nema scene. Samo osećaj. Kao da se nešto u stomaku okrene. Kao da joj se smuči sopstveni život. Kao da prvi put jasno vidi gde stoji i koliko je sama, iako formalno nije.

Taj trenutak žene opisuju gotovo identično. Upravo taj prelomni momenat u radu sa parovima i ženama u vezama sa emocionalno nezrelim muškarcima često prepoznaje dr Tamara Petrović.

- To je trenutak koji žene često opisuju vrlo slično. Nije to nova informacija, one su je uglavnom znale i ranije, ali je prvi put da sebi dozvole da je vide jasno. Kažu mi: "Nešto me je preseklo u stomaku", "Samo mi se smučilo". U tom trenutku više ne mogu da racionalizuju, da opravdavaju, da objašnjavaju sebi zašto je to što osećaju pogrešno ili preterano, kaže dr Tamara Petrović.

U takvim odnosima, objašnjava ona, muškarac nesvesno traži istu vrstu sigurnosti, regulacije emocija i potvrde koju je imao u primarnom odnosu sa majkom, ali sada od partnerke.

- Se*s može postojati i često postoji, ali on ne donosi stvarnu bliskost. Partnerka u toj dinamici nije viđena kao odvojena osoba sa sopstvenim potrebama, već kao produžetak majčinske figure, neko ko treba da smiri, da razume, da izdrži i da ostane. Kada žena pokuša da se postavi kao odrasla, ravnopravna osoba sa granicama, to u njemu izaziva anksioznost ili pasivnu agresiju, jer ruši strukturu na koju je navikao, kaže Petrović.

Da li je to tačka bez povratka? Ne nužno u smislu trenutnog prekida odnosa, ali vrlo često jeste u smislu da žena više ne može da se pravi da ne vidi.

- Promena se, ako se uopšte desi, ne dešava zbog partnerke. Ona može biti povod, ali nikada uzrok. Dok god postoji komfor u kojem balansira između majke koja ga "nuna" i žene koja razume i trpi, nema unutrašnje potrebe za rastom. Taj posao svako mora da uradi sam, jasna je sagovornica.

Zašto žene ostaju i kada znaju da su same

Na papiru, odgovor deluje jednostavno: zato što je teško otići. U stvarnosti, mnogo je komplikovanije. Žene često ne ostaju zato što ne vide problem, već zato što su godinama učene da problem uvek traže prvo u sebi. Kada su usamljene u vezi, to ne čitaju kao signal za uzbunu, već kao lični poraz, kao dokaz da se nisu dovoljno potrudile, da nisu bile dovoljno strpljive, nežne ili razumevajuće. Umesto pitanja "zašto mi je ovako", postavljaju sebi pitanje "šta još mogu da uradim". Tako se emotivna praznina normalizuje, a odnos bez stvarne bliskosti postaje nešto što se "popravlja", a ne nešto iz čega se izlazi.

Na to pitanje, zašto žene ostaju u odnosima sa muškarcima koji emocionalno pripadaju majci, iako se u njima osećaju same, odgovara Hristina Cvetinčanin Knežević, istraživačica, novinarka i edukatorka sa više od 15 godina iskustva u oblasti feminizma i medijskih studija.

- Zato što su žene socijalizovane da usamljenost u odnosu ne prepoznaju kao alarm, već kao lični neuspeh. Učene su da "rade na odnosu", da budu strpljive, razumevajuće, da preuzmu emocionalni rad i da veruju da će se muškarac razviti ako mu pruže dovoljno ljubavi, kaže Hristina Cvetinčanin Knežević.

Kada je muškarac emocionalno vezan za majku, žena se, objašnjava ona, često gura u poziciju konkurencije ili zamenske figure, ali bez ikakve realne moći.

- Umesto da društvo taj obrazac prepozna kao problem muške nezrelosti, žena se navikava na emotivnu samoću i racionalizuje je kao cenu bliskosti. To nije izbor iz slobode, već iz naučenog trpljenja. Ženska emocionalna dostupnost je temelj na kojem ovakvi odnosi opstaju, kaže Hristina.

Patrijarhalni model porodice dodatno učvršćuje ovaj obrazac. Muškarci se uče da budu autoriteti i "glava porodice", ali ne i emocionalno samostalni.

- Njihova zavisnost se romantizuje kao bliskost s majkom, dok se žene u njihovim životima guraju u ulogu onih koje treba da razumeju, trpe i održavaju ravnotežu odnosa. Sistem štiti ovakve muškarce jer ne dovodi u pitanje mušku poziciju moći, čak i kada iza nje ne stoji emocionalna zrelost, kaže ona.

Zamke u koje žene najčešće upadaju

Zamke u ovakvim odnosima retko izgledaju kao greške. Češće izgledaju kao vrline. Briga, razumevanje, strpljenje i spremnost da se "izdrži" godinama se predstavljaju kao dokaz zrelosti i ljubavi, dok se granice doživljavaju kao hladnoća, a odlazak kao poraz. Žena postepeno preuzima sve više odgovornosti, ne zato što želi moć, već zato što sistem odnosa bez nje ne funkcioniše. Ono što u početku liči na bliskost i povezanost, s vremenom se pretvara u emocionalni rad bez reciprociteta, u odnos u kojem ona nosi strukturu, a on koristi stabilnost koju mu ona obezbeđuje.

- Najčešća greška žena u vezama sa "edipovcima" jeste preuzimanje previše uloga odjednom: majke, terapeutkinje i partnerke. Žene često veruju da će ljubav, se*s ili strpljenje rešiti ono što potiče iz detinjstva. Ključne zamke su odustajanje od granica, tumačenje emotivne zavisnosti kao ljubavi i ćutanje zarad mira, objašnjava dr Tamara Petrović.

Posebno je opasno, dodaje ona, pristajanje na ulogu "mame".

- To je trenutak kada žena preuzima kompletnu brigu o odraslom čoveku, podseća ga, objašnjava, pakuje, brine da li je jeo i da li mu je hladno. Odrasloj osobi ne treba neko da joj kaže kada je gladna i kako da se obuče.

Žena ne može da promeni njegov obrazac vezivanja.

- Može samo da odluči da li želi odnos dvoje odraslih ljudi ili dinamiku u kojoj stalno hrani, ali nikada nije nahranjena.

Cena zrelosti

Na Balkanu, mnoge žene nisu imale drugačiji model. Majka koja sve drži, sve rešava i svima je dostupna često je jedini poznat obrazac. Ta uloga, koliko god bila iscrpljujuća, donosi i sekundarnu dobit: osećaj kontrole, vrednosti i neophodnosti.

Zrela partnerska pozicija, s druge strane, zahteva suočavanje sa usamljenošću, postavljanje granica i rizik da drugi možda neće ostati. Cena promene često deluje veća od cene ostajanja.

Zrelost u praksi ne znači romantične parole. Znači odricanje od uloga koje su nekada pomagale da se preživi, ali danas drže u mestu. I to je odluka koju niko ne može doneti umesto žene koja je u tom odnosu.

(Ona.rs)