Časna sestra ostavila manastir i Boga radi druge žene: Srodne duše zbacile su odore, ali im NIJE BILO SUĐENO

Neke životne staze vode vas tamo gde ste najmanje planirali da kročite. Kada mlada osoba iz pobožne porodice odluči da ode u manastir, obično zamišlja mir, molitvu i doživotnu posvećenost veri. Međutim, sudbina ume da spoji dve duše na najneobičnijim mestima na planeti, pa čak i tamo gde je to najneočekivanije.

Životna priča Monike, koja je sa svega 21 godinom obukla odoru časne sestre, pokazuje koliko su ljudska osećanja duboka i nepokolebljiva. Prošavši put od tradicionalnog odgoja u Australiji do daleke Južne Amerike, pronašla je nešto što je promenilo čitav njen svet.

Preporučujemo

Od malih nogu verovala u Boga, pa shvatila da joj je duša gladna drugog sveta

Odrastanje u klasičnoj katoličkoj porodici podrazumevalo je prihvatanje svih učenja bez pogovora. Monika je bez oklevanja krenula tim putem, nosila velo i posvetila se radu u školi. Međutim, kako su godine prolazile, u njoj se javio osećaj da joj je potreban predah od takve svakodnevice, pa je zatražila odsustvo i krenula na putovanje po Južnoj Americi.

To je bio prvi korak ka onome što će joj potpuno preokrenuti sudbinu. Nakon povratka i završenih studija socijalnog rada u Melburnu, gde je pomagala doseljenicima i izbeglicama, dobila je poziv koji je odlučio sve. Preko rada u organizacijama za ljudska prava stvorila je kontakt sa misionarkama u Južnoj Americi.

Iako je prvobitno želela da ode u Nikaragvu, zbog bezbednosnih razloga ponuđen joj je premeštaj. Put ju je odveo u drugu državu tog kontinenta.

Niti su se nadale, niti su planirale, ali nisu mogle više kriti

Stigavši u Čile 1983. godine, Monika je upoznala Amerikanku po imenu Peg, franjevačku časnu sestru koja je u toj zemlji živela i službovala punih 17 godina. Ubrzo su shvatile da njihove emocije prevazilaze kolegijalnost i prijateljstvo.

Međutim, okruženje u kom su se nalazile nije imalo razumevanja za ono što su osećale. Svesne da ne mogu da nastave svoj rad sa ugroženim ženama kao članice svojih redova, donele su tešku odluku. Zatražile su pismenim putem odobrenje da napuste službu, i iz Rima im je stigao zvanični otpust iz zaveta.

Nisu ih slomile ni crkvene kletve, ali jeste teška bolest

Punih devet godina Monika i Peg nastavile su zajednički život u Čileu pod teškim uslovima vojne diktature, oslanjajući se jedna na drugu i na podršku prijatelja. Kasnije su se preselile u Australiju, gde su nastavile svoj miran život, ali i borbu za društvena prava i dostojanstvo.

Pred vama je celokupna, dirljiva ispovest koju je Monika objavila za britanski portal The Guardian, u kojoj otvoreno govori o njihovom susretu, borbi sa crkvenim zabranama, ali i o najvećem gubitku koji ju je zadesio.

"Pre šezdeset godina, kao idealistična dvadesetjednogodišnjakinja koja je želela da čini dobro, donela sam neobičnu odluku da uđem u manastir. Dvadeset godina kasnije, na drugom kraju sveta, ta odluka će odigrati glavnu ulogu u tome da upoznam ljubav svog života, drugu časnu sestru - svoju srodnu dušu.

Poticala sam iz tipične katoličke porodice tog vremena. Bez pogovora smo prihvatali sva crkvena učenja, što je bila spora indoktrinacija. Radosno sam krenula tim putem, postavši "Hristova nevesta" (neobičan, neobjašnjiv ritual) i stavila veo i odoru kako bih označila da sam odvojena od iskušenja ovog sveta.

Volela sam da predajem, ali sam se posle nekoliko godina razočarala putanjom kojom sam išla i zatražila odsustvo iz verskog života. Otputovala sam u Južnu Ameriku. To je bio prvi korak ka susretu sa Peg. I dalje ne mogu da objasnim zašto sam odlučila da se vratim u manastir, ali me je taj izbor, na raskrsnici puta, odveo pravo do nje.

Nazad u Australiji, stekla sam diplomu socijalnog radnika i počela da radim u komunalnom zdravstvenom centru, služeći potrebama stanara u soliterima u severnom Ričmondu u Melburnu. To su pretežno bili novopridošli doseljenici i izbeglice. Rad je bio izazovan, ali plodotvoran, a tim zdravstvenih radnika bio nam je inspiracija.

Tokom tih godina dopisivala sam se sa američkom sestrom reda Milosrdnih sestara koja je radila u Nikaragvi, zemlji razorenoj političkim previranjima i nasiljem. Pozvala me je da se pridružim njenoj maloj grupi koja je radila među siromašnima.

U to vreme bila sam aktivan član Amnesti internešonala i veoma uključena u borbe ljudi širom planete. Privuklo me je da prihvatim njenu ponudu i obratila sam se našem upravnom odboru da zatražim dozvolu.

Moj zahtev da odem u Nikaragvu je odbijen zbog opasne situacije, ali mi je ponuđena prilika da umesto toga odem u Čile. Dve australijske sestre reda Milosrdnih sestara već su tamo radile sa američkim sestrama.

I tako se dogodilo da sam, osam godina nakon što sam prvi put kročila na tlo Južne Amerike, bila na putu da upoznam ljubav svog života.

Ovu prelepu ženu upoznala sam u Santijagu u Čileu, 1983. godine. Bila je Amerikanka, franjevačka časna sestra koja je živela i radila u Čileu nekih 17 godina. Nije to bila ljubav na prvi pogled, ali samo nekoliko meseci kasnije duboko sam se zaljubila u nju.

Ljubav je divna stvar! Kada se dogodi, želite da to uzvikujete sa krovova - želite da svet zna za to izvanredno iskustvo - svet nije želeo da zna za nas, homoseksualce. Zapravo, bilo je mnogo onih koji su propovedali da su mržnja, diskriminacija, pa čak i smrt jedino dostojni za takve kao što smo mi.

Preselile smo se zajedno. Iako smo želele da nastavimo naš rad sa ugroženim ženama, nismo mogle da ostanemo članice naših verskih grupa. Naša veza bila je strogo zabranjena i oštro osuđivana od strane crkvene jerarhije.

Kako bismo zatražile otpust iz zaveta, morale smo da pišemo katoličkoj jerarhiji u Rimu. Povratnom poštom ubrzo smo oslobođene. Nastavile smo zajednički život u Čileu još devet godina, što je iskustvo koje je teško sažeti u samo nekoliko reči.

Živele smo pod brutalnom vojnom diktaturom, ali nas je naš rad sa ženama iz divljih naselja i prijateljstva sa drugim poslovnim ženama inspirisao i nosio kroz mračna vremena, a iznad svega, imale smo jedna drugu.

Zatim smo se vratile u moju rodnu zemlju Australiju. Tu se pojavio neočekivani izazov. Godine 2003. Vatikan je izdao edikt svim katoličkim biskupima u svakoj eparhiji širom sveta.

U tom dokumentu na mnogo stranica, rimski kardinali su homoseksualce opisali kao "ozbiljno izopačene" i "zle". Svoje instrukcije posebno su usmerili katoličkim političarima sveta, govoreći im da su „moralno obavezni“ da se suprotstave svakom zakonodavstvu koje bi nam dalo jednaka prava, a ako takvi zakoni već postoje, da učine sve što je u njihovoj moći da ih ukinu.

Peg i ja smo odavno napustile crkvu i proglasi iz Vatikana nas nisu zanimali, ali ovaj žestoki napad na globalnom nivou jeste. To je značilo da su njihovi diktati imali za cilj da nametnu njihova verovanja našem svetovnom društvu i da nam oduzmu osnovna ljudska prava.

Odmah sam napisala pismo tadašnjem nadbiskupu Džordžu Pelu, mom rođaku u drugom kolenu.

Izazvala sam ga da me pogleda u oči i opiše me kao ozbiljno izopačenu. Zamolila sam ga da razmisli o tome šta radi ljudima poput nas, o šteti koju njegova crkva nanosi i još mnogo toga.

Ignorisao me je. Nakon nekoliko pokušaja da stupim u kontakt sa njim, zamolila sam list The Age da to objavi kao otvoreno pismo.

Reakcija javnosti bila je masovna, bila je potvrdna, zahvalna i puna poštovanja.

U godinama koje su usledile, štetne osude iz Vatikana su, na sreću, ignorisane od strane većine Australijanaca i mi imamo jednaka prava u skoro svakom aspektu naših života.

Tokom godina, moja voljena Peg i ja često smo razgovarale o društvenim preprekama za našu vezu, dok su borci za jednakost odlučno išli ka svom cilju. Uvek ću biti zahvalna tim hrabrim ratnicima.

Bila je to duga, teška i ponekad veoma bolna i ponižavajuća borba da se ostvare ista prava kao i heteroseksualci - da se eliminiše naš status građana drugog reda.

Odlučile smo da, ukoliko ikada dođe do zakona o jednakosti brakova, izjavimo svoju odanost jedna drugoj na javnoj ceremoniji - uz veliku žurku! To bi bio jedan mali doprinos eliminisanju osećaja "drugačijeg" koji mnogi još uvek doživljavaju.

Vremenom će se otkriti užasi, bol i patnja koje su prelati ove crkve naneli milionima nevine, ranjive dece širom sveta. Izgubili su sav kredibilitet, posebno u tvrdnji da drže moralnu visinu o bilo kom pitanju.

Nadala bih se da će dobri i pristojni katolički vernici jednog dana uskoro odlučiti da im više nije potrebna ova sveštenička kasta da bi služili svom Bogu i vratiti se okupljanju u malim grupama poput ranih hrišćana, deleći pričešće, trudeći se da budu humani i saosećajni ljudi.

Kada je konačno došao taj nezaboravni dan kada smo ostvarili jednakost brakova - 7. decembra 2017. godine - parlament je eksplodirao od ushićenja.

Dok sam sedela sama i gledala kako se istorija odvija, plakala sam.

Moja prelepa Peg umrla je šest godina ranije od raka žučne kese - prošlo je 12 nedelja od dijagnoze do smrti. Moje suze su tekle s jedne strane od radosti, zbog svih onih koji će imati koristi od ovog ogromnog pomaka u društvu, a s druge strane u dubokoj tuzi jer nećemo zajedno iskoračiti u javnom ritualu i izjaviti svima: "Pogledajte kako se volimo!"

Peg bi sa svojom životnom radošću i prirodom punom zabave napravila najnezaboravnije venčanje ikada. Ne mogu rečima da opišem koliko mi svakog dana nedostaju njen dodir i njena nežnost."

(Ona.rs / The Guardian)